“U Budimpešti se okupila grupa patriotskih intelektualaca i predstavnika patriotskih stranaka i posebnom Deklaracijom zatražila ‘neodložnu reintegraciju Južnih krajeva iliti Delvideka (tzv. Vojvodina) u ustavnopravni poredak Mađarske’.” Vest je netačna, mada ne i nezamisliva: nije se dogodilo, mada se može dogoditi. Ima tamo takvih sanjara (i uglavnom su dobri sa Vučićem i ekipom). Deklaracija ovakve naravi je, dakle, moguća, ali ne i to da ona proizvede bilo šta konkretno u svetu izvan nje same, poznatom kao stvarnost.
Evo i druge vesti: “U Beču se sastala grupa patriotskih intelektualaca i predstavnika patriotskih stranaka i posebnom Deklaracijom zatražila ‘neodložnu reintegraciju Mađarske (Ugarske) u ustavnopravni poredak Habzburške monarhije’.” Nije se dogodilo i ne može se dogoditi, osim ako se učesnici prethodno ne nagutaju šarenih pilula za lilule, pošto se ne možete “reintegrisati” u nešto čega više nema. Ipak, možemo da teramo (tragi)komendiju i dalje: “U Berlinu se okupila grupa, hm, patriotskih intelektualaca (bez stranaka – toga u 3R nije bilo) i zatražila neodložnu reintegraciju Austrije u veliki nemački Treći rajh”… Nije se dogodilo i nezamislivo je da se dogodi, po svakom mogućem osnovu. Treba li da objašnjavam?
Istorija je, dakle, jedan proces koji ide svojim tokom, kakav vam se u nekom trenutku (trenuci su u istoriji – decenije) može dopadati jer teče otprilike u skladu s vašim željama i ambicijama, a u sledećem može da se obrne na drugu stranu, ne pitajući vas za mišljenje ama uopšte. Pokušaji da vratite tu reku u njen raniji tok kao navodno “jedini ispravan” osuđeni su na propast sa svoje fundamentalne antiistoričnosti. Istorija nikada ne skreće pogrešno kod Albukerkija: njene tokove ne možete revidirati u skladu s vlastitim resantimanima baš kao što ne možete ispraviti krivu Drinu. Uostalom, i GPS se koriguje na nove postavke svaki put kad vi skrenete drugačije nego što vam je on preporučio, poslušno prateći vašu “grešku”, umesto nastojanja da je nekako poništi. U protivnom, bio bi neupotrebljiv.
Izuzeci od ovog pravila ekstremno su retki, ako ih uopšte ima. Poneki se prividno i(li) privremeno dogodi silom oružja i navodno “povoljnom promenom međunarodnih okolnosti”, ali ni to ne potraje dugo, kao što, na primer, ni Hortijevi žandari nisu uspeli da sede na bajonetima u Bačkoj duže od tri i po godine, pre nego što su neslavno najureni nazad iza Kelebije.
Verovatno će Vladimir Putin, ili neko posle njega, biti sledeći koji će morati na teži način da nauči ovu inače za razumevanje ne preterano zahtevnu lekciju. Ideja da se može zatražiti ili pukom silom ostvariti “povrat” nečega što je “istorijski rusko”, ili bar vi volite da mislite da je tako, nužno se – kao jedna vrsta nekontrolisanog nasilja, koje pre ili kasnije postaje haotična autodestrukcija – završava u entropiji i raspadu.
Ovako sve to barem izgleda jednom brižnom kolumnisti sklonom pametovanju, ali kod nas ima (srećom?) i bezbrižnih ljudi koji vole da skoče ne samo pre nego i umesto toga da ikada kažu “hop”. Zarad toga jedino ova vest nije izmišljena: “Članovi Narodne stranke, Dveri, Zavetnika, koalicije NADA, grupa profesora i akademika objavili su Deklaraciju o reintegraciji Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak Republike Srbije.” Njen sadržaj, lako dostupan, lamentacija je upravo nad svojeglavošću istorije za koju ovi vrli srpski muži smatraju da bi je valjalo pod hitno zauzdati, staviti pod kontrolu i naterati je da nam jede iz ruke kao što je nekada navodno činila. A to ne bi trebalo da bude teško jer su pravda i pravo na našoj strani (da li ste ikada, igde, čuli za patriotsku političku i intelektualnu vlastelu koja misli da pravo i pravda NISU na strani njihovog naroda & države?).
Gledam zajedničku fotografiju inicijatora i prvih potpisnika Deklaracije, nadžidžanih za mikrofonima Medija centra: sleva nadesno, Anđelković Dragoljub, “analitičar”, lice nepoznate i nejasne svrhe i smisla, Đurković Miša, sociolog i naš drevni predak iz lepših vremena pre Francuske revolucije, mladi Jovanović kao posthumni zaostatak DSS metafizike, još mlađi Bećković Matija s kapom Šerloka Holmsa koja će mu pomoći da pronađe puteve “reintegracije”, Jeremić Vuk u svojoj opscenoj neopisivosti, Ković Miloš u razistoričnosti svog istoričarstva, Obradović Boško podbočen na Dverima svakog štetočinstva, te još jedan građanin s njima, bog zna ko je taj, možda predstavnik onih koji imaju biti “reintegrisani”?
I pitam se, u svojoj poslovičnoj naivnosti: čemu uopšte imaju služiti ovakve Deklaracije? Na stvarnost “na terenu” one ne mogu uticati ama baš nikako, i baš ništa se neće pomeriti ni za milimetar u bilo kojem pravcu bilo gde na planeti Zemlji, kamoli “na Kosovu i Metohiji”, zbog toga što su ovi dragi momci proveli jedno prijatno beogradsko popodne zajedno, nazivajući jedan drugoga kroz čokanjče orlom i sokolom, serdarom i vojvodom. I nemoguće je da oni toga nisu svesni: verovati da nisu bilo bi isto što i smatrati ih licima kojima je neophodna danonoćna asistencija.
Biće, dakle, da je namera i svrha ovakvih okupljanja i deklarisanja nešto drugo: održavanje stanja permanentne unutrašnje mobilizacije u društvu, to jest, agambenovski rečeno, neprekidnog vanrednog stanja. E, na toj tački se ovi “samostalni mislioci” zgodno ukrštaju i poklapaju sa interesima tzv. režima, kojem treba baš to isto, a za razloge mnogo ne pita, svaki je dobar sve dok radi posao i drži nas podalje od svega što bismo zaista mogli da učinimo.
