Predlog je na stolu, zvaničan je, obznanio ga je gradonačelnik lično; sve u svemu, možemo smatrati da nam je to završeno. I stvarno, kad pogledate, zašto Aleksandar Vučić ne bi bio počasni građanin Subotice?
Zapravo, čudno je da on to već nije. Čudno je, takođe, da postoje, ako postoje, još neki gradovi, sela i zaseoci kojih Vučić nije počasni građanin, seljanin i zaseočanin. Bio bi red da svi obave to što se mora dok je tome vreme, da bi posle, u nekoj neodređenoj budućnosti, mogli i po nekom redu i logici da mu tu titulu oduzimaju. A taj proces ume da potraje – evo, austrijski gradić Volfsberg u Koruškoj je titulu počasnog gradićanina dodelio uglednom političkom preduzetniku i budućem nemačkom kancelaru Adolfu Hitleru još 1932, a oduzeo mu je tek pre tri godine. Kanda su decenijama, kroz nekoliko generacija, odmeravali razloge “protiv” i razloge “za” simboličko obeščašćivanje tipa kojem je svugde izvan Volsfberga nakon 1945. prilično drastično opao ugled. Bilo je to, vrlo verovatno, najtemeljitije istraživanje nečije uloge u istoriji, e da ne bi bio povučen neki, daleko bilo, prenagljen potez.
Naravno, niti je Vučić Hitler, niti je Subotica Volfsberg. A šta tačno (danas) jesu, i o tome će neka istorija koju nećemo pisati mi, savremenici, dati svoj sud.
Čudan je i zagonetan, mističan i protivurečan taj grad, čega zasigurno moraju biti svesni i oni, Subotičani, i mi, suboticofili. Ona varoš, meni iz nešto južnijih bačkih predela od malena opojno egzotična i duboko domaća u isto vreme, kao da je bio jedno u onom dugom, dražesnom a istorijskom trenutku Titove i posttitovske Jugoslavije, drugo za mračnih devedesetih, treće za dvehiljaditih kao godina površnog i slabo utemeljenog poleta. A nešto je sasvim četvrto danas, kada iz dana u dan sve više gubi obrise svih tih ranijih Subotica, a na tom mestu nastaje jedna gotovo konfekcijska naseobina Vučićeve Srbije, doduše s još prisutnim, ali sve bleđim pikantnim “mađarskim” začinom, koji je u međuvremenu izgubio svaku reskost. I tako ostade samo eklektička sladunjavost, kao da udrobiš baklavu i šomloi galušku, i proglasiš taj ćušpajz za posebnu špeciju jednog novog grada i njegovih novih građana.
A takvom gradu priliči Aleksandar Vučić za počasnog građanina, kao što mu priliči i gradonačelnik koji će ga predložiti. Priliči mu, bogme, i Viktor Orban u istom počasnom svojstvu, pa ako to već nije obavljeno, ni s time ne bi trebalo odugovlačiti.
Ne zalaže li se mlađani Vučić od samih davnih početaka svoje nedostojne karijere da gradovi kao Subotica postanu nemogući i neodrživi? Nije li, sa svojim šešeljevskim kompanjonima, učinio sve što je mogao na tom planu u Hrvatskoj i Bosni, ali bogme i u Vojvodini, gde god su imali priliku? Nije li jedan od neizbežnih pratećih efekata tog napora bio i taj da se Subotica od devedesetih naovamo “punila” Srbima, ali ne Srbima po nacionalnosti, nego po političkom i ideološkom opredeljenju?
A nije li Orban Viktor, tretirajući sve zagranične Mađare, te siročiće Trijanona, kao svoje tobožnje ravnopravne sugrađane a zapravo zahvalno-poslušni rezervoar glasova i bilo čega drugog što mu zatreba, s jedne strane pridoneo tihom ali konstantnom “pražnjenju” Subotice i Vojvodine od Mađara, ali i tome da oni koji ostanu na rodnoj grudi takođe prestanu da budu obični i postanu Nad-Mađari, klijenti i lojalisti jedne politike koja naposletku, ubijajući građanina, ubija i Grad?
Možda tek sada puni smisao dobija potez Mirjane Miočinović, profesorke dramaturgije i udovice Danila Kiša (rođenog u Subotici), koja je čak i sudskim putem tražila da se gradskim vlastima ove i ovakve Subotice ne dopusti da Kiša, pokojnog i nemoćnog da se sam brani, proglase počasnim građaninom svog, ali ne nužno i njegovog grada. Čini mi se da mnogi tada nisu razumeli taj čin nepristajanja, da su ga smatrali preteranim i odviše tvrdokornim, ali eto čemu nam neretko služi neposredna budućnost – da potvrdi ili demantuje konsekventnost i opravdanost naših stavova i postupaka. Vreme je deprimirajuće brzo dalo za pravo profesorki Miočinović – Danilo Kiš i Aleksandar Vučić (ili Viktor Orban) ne mogu biti počasni građani istog grada, ne samo zato što među njima postoje sve zamislive ljudske razlike koje se ne mogu ni ignorisati ni pomiriti, nego i zato što svaki grad, dodeljujući počasna građanstva, ne govori toliko o počastvovanima koliko o onome što jeste i o onome što voli da misli da jeste.
Subotica će, dakle, ubuduće biti grad koji se ponosi Aleksandrom Vučićem i njegovim tridesetogodišnjim doprinosom njenoj transformaciji u sadašnje agregatno stanje. Ne kažem da ću zbog toga, ako mi bude moguće, prestati da idem ja-već-znam-gde na perkelt sa turoš čusa i na gundel palačinke niti da ću se manje diviti eleganciji njenih (preostalih nedevastiranih) gradskih pejzaža i njenih ljudi. Ali će biti sve teže probijati se kroz naslage nekadašnjih Subotica da se dođe do onoga što sam osetio još kad sam prvi put bio u njoj, zaljubivši se za ceo život. ¶
