Kolumna

Navigator

26. 6. 2013. / 14.47

Grudobrani i grudnjaci

Hajde malo da maštamo.

Zamislite da svaka osnovna škola u Srbiji ili makar ona u kojoj se polaže mala matura ima računar priključen na internet. Ili da direktor škole ima smart telefon, a škola pristojan štampač. Veče pre polaganja Ministarstvo direktoru pošalje šifrovani mejl sa, recimo, deset kombinacija testova puta dvadeset zadataka po testu, ukupno 200 zadataka. Ujutru, kada deca sednu u klupe, ministar na televiziji pročita šifru kojom se otključava poslati dokument i kaže koji od deset testova direktori da štampaju.

Štampanje se obavi u narednih pet minuta na samoj lokaciji polaganja (dobar štampač tera više od 30 stranica u minutu). Nema distribucije, a troškovi štampanja su beznačajni i snosi ih svaka škola za sebe. Ako se desi da neko ishakuje mejl, ništa strašno. Ako je stigao da nauči dvesta zadataka, makar i samo rešenja, onda se smatra da je sposoban za dobru školu. Ako je prepisivao, onda je sposoban jer ga nisu uhvatili.

Kakav je inače smisao polaganja ovakvog testa u današnje vreme, druga je tema, vredna ozbiljne analize.

Da zamišljamo dalje. Odete u dom zdravlja i kod sebe imate samo jedan dokument koji dokazuje ko ste, ličnu kartu, pasoš, vozačku dozvolu, šta god. Kažete samo koji vam je jedinstveni matični broj, kod bilo kojeg lekara u Srbiji, i on momentalno vidi vaš karton jer je sve u sistemu, a svaki dom zdravlja ima kompjuter.

Ne treba vam zdravstvena knjižica jer ionako ne služi ničemu, sem da se overava. A to je suvišan trošak jer se overa može proveriti kompjuterom. Ili još bolje, mobilnim telefonom. Pošaljete SMS sa svojim JMBG i dobijete nazad poruku do kada ste osigurani. Za identifikaciju kod lekara a i drugde može da posluži i otisak prsta, kad ga već dajemo državi, ne treba vam nikakav dokument, ako situacija tako nalaže.

SMS je zgodan i da zakažete pregled, mada može i na sajtu. Sve to ne košta puno, takav sistem. Spreman sam da se kladim da bi bilo manje od troška izdavanja sedam do osam miliona novih zdravstvenih knjižica, što nam se sada sprema.

Oba ova primera govore mi da mi u Srbiji i dalje ne razumemo da postoji nešto što se zove internet, da se računari danas mogu jeftino umrežiti a da su telefoni već umreženi. I da lekari mogu do vašeg kartona da stignu i android aplikacijom na mobilnom. Lekarska čast branila bi im da tu privilegiju zloupotrebe, kao što im sada brani da otkrivaju tajne svojih pacijenata.

Nedavno, u Americi, dobio sam deset posto popusta u robnim kućama tako što sam srpskom ličnom kartom dokazao da nisam odande. Svim kasama u toj povelikoj državi je to dojavljeno trenutno, nakon uvida u moj dokument. Ako vam je prva pomisao kako bi to moglo da se zloupotrebi, ne treba vam bolji odgovor na pitanje zašto Srbija nikada neće biti Amerika. A i za Evropu je diskutabilno.

Amerikanci o tome i ne razmišljaju jer im robne kuće nude veće privilegije, ako redovno kupuju na svoje ime. Zato svoju budućnost ne traže u veličini grudnjaka, kako zaposlenih u Službenom glasniku tako ni javnih ličnosti koje postavljaju društvene standarde.

Možda ne znaju gde je Srbija, ali i šta će im taj podatak pored tolikih važnijih? Ako im ikada zatreba, naći će na internetu.

Iz istog broja

Moj muški život

Munđos

Miloš Vasić

Nuspojave

Zaječarski sindrom

Teofil Pančić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu