Kolumna

Nuspojave

Fa(l)širanje desnice

Šta je uopšte "desno" u današnjoj Srbiji, a da to "desno" udovoljava elementarnim demokratskim kriterijumima? Ima li Srbija uopšte demokratsku desnicu

Pošto ovaj tekst, sticajem okolnosti, nastaje malko "unapred", u trenutku njegovog nastanka ja još ne znam da li je na najavljenom "svesrpskom saboru" – ili kako je to Čudo već okićeno – pod spontanim rukovodstvom Srpske radikalne stranke (kao daleko najmasovnije patrijotske snage) iznova razlupalo Beograd, ili je sve prošlo "mirno i dostojanstveno". Mislim, ako je ičega i bilo. Nadajući se najboljem, moram da dometnem i ovo: okej, nije beznačajno da li je u tom okupljanju Karadžić-Dabićeve ožalošćene svojte bilo "elemenata krivičnog dela", ali strogo politički i "ideološki" gledano, to zapravo jedva da išta znači i jedva da išta menja. Sa uličnim nasiljem ili bez njega, čak sa ovim "saborom" ili bez njega, radikali su ponovo u punoj meri uronili u zonu sumraka desnog ekstremizma i populizma. Šta, znači, jedno su vreme odsustvovali odande? Ma, naravno da nisu, ali je takav privid uporno i sistematski uzgajan. I njima je pomalo godilo da se u to veruje – ali da ne čuje Šešelj… U svakoj "kriznoj" situaciji, međutim, sa njih brzo spadnu jagnjeće kožice, pa se prikažu urbi et orbi u svoj svojoj očnjačkoj krasoti.

U teoriji, pred radikalima se nakon oktobra 2000, a naročito nakon Šešeljevog uhaženja, nalaze dva putića: ili će upristojiti sebe, ili će (re)radikalizovati Srbiju. U praksi, stvari stoje nešto drugačije: ovo prvo radikali zapravo ne žele – čak uprkos tome što im se ponekad, u magnovenju, učini da žele – a ovo drugo ne mogu da izvedu. Nezgodna sitovacija: zatvoreni svi putići, kud možeš, nećeš, kud bi hteo, ne mere se. Ovakva pat pozicija ‘oće da isfrustrira čoveka, čak i ako je reč o nekome s mnogo dužim fitiljem od onih koji krase Šešeljevog kragujevačkog kalfu i novobeogradskog šegrta, sve sa njihovim nervoznim, slamnatim Ravijojlama. Plus ona manekenka za čarape.

Čim akutna faza krize prođe (Kosovo, SSP, Karadžić… šta god), radikali opet krenu u oprezno šminkanje i podšminkavanje, sve pokušavajući da "prošire glasačku bazu", a da pri tome ne izgube ama baš ni jednu jedinu zamlatu koja je baš u njima lucidno prepoznala duhovne srodnike i predvodnike. I onda ponovo nastupi kohorta dežurnih "političkih analitičara" i praktikanata srodnih ezoterijskih disciplina, sa onom vazda istom izanđalom pričom kako samo zli anacionalni ekstremisti mogu da negiraju činjenicu da su Ovi radikali nešto sasvim drugo od Onih radikala, što se, gle, dokazuje baš time da su oni Posle šminkersko-propiračkog tretmana identični onima Pre njega. Što ovdašnji analitički um uopšte ne ometa da nastavi sa svojim tra-la-la; kako ono beše? Vučić, Nikolić, Vjerica Pop-Jovanović & co. su u duši liberalne demokrate, samo su malo pogrešno shvaćeni? Ali, kad-tad trijumfovaće njihova Istina; a kad je već tako, zašto da to ne bude baš sad, u jeku pravedne borbe protiv Žutog Diktatora?

No, nije ovde reč samo o radikalima, možda čak ni pretežno o njima. Reč je o pitanju šta je uopšte "desno" u današnjoj Srbiji, a da to "desno" udovoljava elementarnim demokratskim kriterijumima? Samim tim, ima li Srbija uopšte demokratsku desnicu? U redu – a šta su to tačno "demokratski kriterijumi"? Ako je suditi po središnjoj struji našeg analitičarluka, demokratskom se ima smatrati svaka stranka koja priznaje rezultate izbora i nema načelne prigovore na parlamentarnu demokratiju. Dakle, i lepenovci i toliki njima slični su demokrate? Hajde de, ako vi kažete! Kod kuće ih, međutim, niko ne smatra takvima, osim (kobajagi) njih samih. Zašto je to tako? Zato što su to falš kriterijumi, to jest, to je nešto što se podrazumeva, ali što nije dovoljno. Neka stranka se može takmičiti u demokratskoj političkoj utakmici na zakonit način, ali obećavati da će, čim dođe na vlast, ukinuti tu "dekadentnu" demokratiju. Šta ćemo s njom? Da li je to nešto protiv čega demokratski poredak mora da se bori, zarad elementarnog samoodržanja? Drugi primer, bliži nama: da li je politička stranka koja učestvuje u ritualnom kukanju zbog hapšenja Radovana Karadžića stranka koja ispoveda bazične demokratske vrednosti modernog sveta – slobodu, bratstvo, jednakost? Ako jeste, po čemu se to uopšte vidi? Zar po kađenju jednom Karadžiću? Ako nije, šta je to što je čini demokratskom? To što je izvesnog "demokratskog porekla"? Nedovoljno, suštinski irelevantno. To što je zaljubljena u genocid, ili bar u one koji ga sprovode? To što drži da nije baš neki neoprostiv greh ubijati i raseljavati ljude zarad nacionalnosti ili veroispovesti, držati gradove i ljude pod artiljerijskom opsadom par godinica, tamaniti ih i mrcvariti natenane, sprovoditi etničko čišćenje impresivno širokog zamaha, a sve to onda licemerno kandirati neobaveznim šećerastim bratoljubilačkim verbalizmom? Jasno je da ovde nešto fundamentalno nije u redu, ni sa pojmovima, ni sa vrednostima. Otuda nužno sledi pitanje: po čemu su to Demokratska stranka Srbije (zvanično sestrinska stranka Karadžićevog SDS-a) ili Nova Srbija "demokratska desnica"? Da li ste možda čuli da, šta ja znam, Angela Merkel ljubi skute nekog genocidno inspirisanog jurodivo-kriminalnog Nerona? Ne, niste. Zašto? Zato što demokratska desnica to ne čini. Ko to onda čini? Ona druga desnica. Kao i njoj slična levica, naravno. Kako se zove ta i takva desnica? Oh, ima ona svoje ljupko istorijsko ime, nemojmo se praviti blesavi.

Eto, možda je to neka tužna vajda od sve ove cike i vriske nakon hapšenja Dabić-Karadžića: Srbija će ovih dana saznati ima li ona uopšte "mejnstrim" desnicu sa demokratskim potencijalom, ili je u jednoj maksimalno pervertiranoj postratnoj političkoj kulturi sve "desno" i "patriotsko" nužno srođeno i slepljeno s genocidnim, i to ne zato što tako misle zli "anacionalni elementi", nego zato što se sama postojeća srpska desnica napadno trpa u to društvo. Ako je, dakle, odgovor na to ključno pitanje negativan, onda je Srbija u dubokom čabru: kao što nema protivotrova za boljševizam bez demokratske levice, tako nema protivotrova za fašizam bez demokratske desnice. Pa sad, ako je stvarno nema, krajnje joj je vreme da nastane!

Komentari:

Željka Buturović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu