Analiza

Evropska politička zajednica: Praško druženje 2

Prag: Grupni portret sa Emanuelom Makronom

Foto: AP Photo/Petr David Josek

7. 10. 2022. / 12.13

Evropska politička zajednica: Praško druženje

Sastalo se, osudilo je Rusiju, konstatovalo se da ima mnogo problema koje treba zajednički rešavati, Erdogan je pretio Grčkoj, Vučić se obračunavao sa ustašama, potpisalo se nije ništa, rastalo se i dogovorilo da se ponovo sastane u istom sastavu

Na osnivačkom samitu Evropske političke zajednice (EPZ) u Pragu učestvovalo je 44 šefova i šefica evropskih država i vlada, pozivnicu nisu dobili samo Putin i Lukašenko, a Tajip Redžep Erdogan je, makar tako piše nemački "Špigel“, pozivan samo zbog straha organizatora da bi inače mogao definitivno da blokira prijem Švedske u NATO, zato što Švedska ugošćuje "teroriste“, tj. Kurde. Tako Aleksandar Vučić makar nije bio jedini koji je predstavljao zemlju koja nije uvela sankcije Rusiji.

Odazvali su se, dakle, bili svi pozivu Emenanuela Makrona, čija je EPZ idejna tvorevina, njegova zamisao kako da konačno ostavi svoj lični trag u Evropi. Nema mnogo skupova na svetu sa ovako brojnom visokokaratnom postavom.

Diskutovalo se u Pragu za četiri okrugla stola tako koncipiranim, da oni koji se ne podnose ne moraju da se slušaju, a da ipak svi iznesu svoje mišljenje o istim temama; osudilo je Rusiju; konstatovalo se da ima mnogo akutnih problema nastalih zbog ruske invazije na Ukrajinu, a i mimo toga, koje valja zajednički rešavati; Erdogan je zapretio Grčkoj da Turska može da joj bane "usred noći“, Vučić se obračunavao sa ustašama, potpisalo se nije ništa, dogovorilo se da se ponovo sastane u istom sastavu i otišlo se kući.

U potpunoj suprotnosti sa "mamutskom konferencijom“ bili su njeni rezultati, to jest ne zna se šta je uopšte rezultat ovog samita Evropske političke zajednice, osim što je dobio naziv "osnivački“ i što postoji grupna fotografija učesnika za uspomenu i istoriju.

Ako je cilj bio da predstavnici članica Evropske unije u direktnom dijalogu artikulišu i rešavaju probleme sa evropskim kolegama iz zemalja koje nisu, ili čak nemaju nameru da postanu, članice EU, već postoje dve glomazne organizacije koje to omogućavaju: Evropski parlament (EP) osnovan 1958. i Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) osnovana 1975.

Čemu sada i Evropska politička zajednica? Objašnjenje iz Brisela, koje miriše na Jelisejsku palatu, glasi: EPZ treba da kreira "platformu za dijalog“, "zajedničko osećanje jedinstva i solidarnosti“ kakvo liderima i liderkama Evrope nijedna druga institucija nije u stanju da pruži. Kao da nikome nije palo na pamet da nije problem u postojećim institucijama, nego u njihovim članicama.

Od prvobitne Makronove ideje da EPZ treba da bude čekaonica sa malo udobnijim stolicama za sve države koje bi želele da jednog dana budu članice Unije, da ih se tu ušuška i servisira na daleko neodređeno vreme da se ne bi otrgle u nekom drugom pravcu, čini se da se za sada odustalo, makar o tome zvanično nije bilo reči. Nije Makron to o EPZ kao surogatu za EU, naravno, tako formulisao, ali su, s punim pravom, oni na koje se odnosi tako shvatili, pa se tome usprotitivili, i Ukrajina koja trenutno ima specijalan i povlašćen tretman.

Ideja da se ovakvi skupovi organizuju svakih šest meseci, kako je to zamišljeno, je pretenciozna: koštaju boga oca, a ekonomska kriza pritiska Evropu sa svih strana, bezbednosne mere su ogromne, pa se postavlja pitanje odnosa cene i utrošene energije i benefita.

Konzervativni nemački FAZ ipak vidi neku korist od ovog skupog skupa: Rusiji je, kaže se, još jednom bolno stavljeno do znanja koliko je izolovana u Evropi i da uz sebe ima samo još Belorusiju. Što neko drugi napisa: neće biti da je to dovoljno da ovako glomazna organizacija opstane.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu