Evropa, prst u oku

Ne vole oni Evropu. Nervira ih, izvlači im tepih ispod nogu, na mnogo načina; zato je mrze i preziru.

Nema to mnogo veze s onim što se obično misli, s nečim maglovitim i vrućim i istorijskim i mističnim. Ne mrze oni Evropu najviše zato što će njima da naređuju „pederi“, „lezbejke“ i razni fićfirići, što će im uzeti neku mitsku kurčevitu „narodnu dušu“. Ne mrze je ni zato što ne idu u crkve, barem oni koji Evropom sada upravljaju, što imaju druge bogove i druge demone. Ne mrze je onako kako je „njihov“ narod mrzi.

Mrze je jer Evropa njih, baš njih, čini impotentnim. Jača je od njih, to znaju i to im ne prija. Vidi se to čim pređu granicu, čak i kada idu pod rotacionim svetlima, pod uslovom da im je to dozvoljeno, ili kada lete na samite i konferencije.

Čim zakorače u Evropu, oni se skupe, izduvaju, skvrče… mali, nemoćni, nepoznati. Tamo su samo još jedna tura beznačajnih lica iz jedne beznačajne zemlje. Oni mrze Evropu jer devalvira sve što ih u Srbiji čini jakim.

Oni ne vole Evropu jer partija ne može da ti da posao, sem u samoj partiji. Ali taj posao je volonterski ili malo plaćen.

Za njih je Evropa i prebrza i prespora u isto vreme. Prebrza u zahtevima za rezultatima, za postignućima, za merenjem i upoređivanjem i ocenjivanjem; za stalnim pomeranjem i probanjem. Evropa hoće brzu modernost; modernost je ne boli kao njih. Ne mogu oni to, sledi im se mozak od tolike agilnosti i odgovornosti.

Prespora im je Evropa jer nije srpska sprint staza za dobijanje svega što požele prečicom. Oni okom, a drugi skokom, jedan poziv, jedno zapijanje nad roštiljem, jedan razgovor u poverenju i sve se može. Bez veze im je Evropa jer su se navikli na vezu.

Sporo im je što moć koju u Srbiji podrazumevaju u Evropi mora da se zasluži, a i to ograničeno. Tamo su oni i njihovi – ništa. Polaze od početka, kao i svi, i moraju da se dokazuju znanjem, strukom, pristojnošću, timskim radom, poštovanjem zakona. Znaju oni da i tamo ima nekompetentnih, ali da i nekompetentni, posebno nekompetentni, moraju da razmišljaju o drugima, da sarađuju, da grade neku svoju nišu opšte korisnosti. Nema drugog kamena, sem sopstvene socijalne veštine, ispod koga takvi mogu da se sakriju i prežive makar malo duže, pre nego što budu otkriveni i zamenjeni.

Ne vole oni Evropu jer skoro svako može da kupi audi ili njegov pandan, u skoro svakoj boji, od plate – i to tamo ne znači ništa. Niko te ne poštuje više u saobraćaju, niko te se ne boji, nema upisanog mračnog značenja statusa i moći u toj robnoj marki, samo jednoj od mnogih koja ljude nosi od A do B…

Oni mrze Evropu jer tamo mora da se razgovara. Tvoje mišljenje je samo jedno od mnogih. Postoji stotine slobodnih zunzara, oko tebe i u svakom javnom prostoru u kome deluješ, koje pikiraju na tvoje mišljenje, rasturaju ga na komade, argumentima ili sprdačinom. Posebno ako si političar. Malo je senki za skrivanje od sveg tog svetla. Mučno je to, gadno, za njih kada ne možeš da zoveš urednika, dekana, sudiju, da mu kažeš šta da piše i radi, da se okane nekog od tvojih ko je falsifikovao stručno zvanje, da diktiraš članove komisija za tendere ili rezultate presuda za nameštanje istih.

Posebno mrze Evropu jer je impuls sleđenja i mobilizacije masa – glamur strahopoštovanja – otela politici i prenela ga u tržište, upravo tamo gde oni ne znaju šta da rade. U Evropi je politika dosadna, ljudi je se klone. Nije izvor ličnog bogaćenja. Pare se prave u legitimnom biznisu. Tu leži pravo strahopoštovanje jer političaru ostaje da protestuje šefu sale ako nije dobio sto pre drugih, dok bi uspešni biznismen, ako nije zadovoljan tretmanom, taj restoran kupio.

U svojim najdubljim porama i morama, oni mrze Evropu zato što ih kastrira: statusno, politički i ekonomski. Jer je hladna za njihov Guči feudalizam. A ne mogu joj ništa. Osim da je mrze i da joj žele sve najgore.