Kolumna

Lisica i ždral

18. 4. 2013. / 4.31

Etičko čišćenje

Sa uličnih tabli još nam se ruga poneki partizan, doklen sveci, popovi, kneginjice i četnici zebu, oskudevaju i cvokoću po olucima i simsovima

Kao što se upinje da buržoaziji, ratnim bogatašima, dinastiji i crkvi vrati sve što su im partizani zaplenili, naša novokapitalistička država ubi se da ulice očisti od svega što vonja na mrski radnički pokret i na odvratnu borbu protiv Trećeg rajha koji naravno da je imao i mnogo dobrih strana, a koji je za nas, da smo samo bili manje kočoperni i manje pod uticajem prepredenih Engleza, imao lepe planove: da nas sve odvede na more, u Solun, koji bi i danas bio naš!

Hteo ne hteo dajem platu članovima Komisije za preimenovanje ulica, trgova i ustanova, novoj vrsti mrava koji svakog dana razotkriju i neutrališu barem jednog partizana koji nas drsko i izazivački još uvek gleda sa uličnih tabli, doklen sveštenomučenici, feudalci, četnici i popovi zebu, oskudevaju i cvokoću po olucima i simsovima. Kao što u svetu bude uhvaćen neki nacista kome biće suđeno iako ima devedeset godina i ne seća se dobro ranog sebe, tako Komisija pronalaze partizane i pripadnike radničkog pokreta i sveti im se, s tim što naši detektivi imaju mnogo više uspeha.

Ožalio sam ulicu Đure Đakovića, Save Kovačevića, šta mogu kad komisija više voli Kraljicu Nataliju nego Narodni front, Baju (Baja) Sekulića pobedio Sveti Nikola, Ivan Milutinović poražen od kneginje Zorke, Dvadeset sedmi mart predao se bez borbe Kraljici Mariji, kao mađioničar zečeve iz šešira vade mravi odnekud nove i nove vojvode, velikaše i ravnogorce, doklen komesari, skojevci, komandanti proleterskih brigada (a većinom su bile proleteterske, crkl. dabogda) mogu na smetlište istorije: u manjim grupama, svak ponaosob, ili u maršu ako im Igmanski nije bio dovoljan.

Ipak, dosad su isterivači duhova partizanštinu zamenjivali toponimima i ličnima imena prihvatljivijih primeraka homo sapiensa (uz ponekog svetitelja koji je takođe u jednom stadijumu svog dijalektičkog razvoja bio čovek, samo jako dobar, koji se docnije prodobrio još više), sad je partizana i pripadnika radničkog pokreta porazila ličnost iz mašte ili stripa! Narodnog heroja Milana Ilića zvanog Čiča pobedila je Narodna herojka Vila Ravijojla, sedam patuljaka dobilo je zazubice, Biberče je uložilo žalbu Komisiji što se ulice ne dodeljuju azbučnim redom, Crvenkapa je izgazila kapu od besa, Štrumfovi su pali u fras, ah, što ne stanujem u ulici Duška Dugouška 27!

Ali Vile Ravijojle je stari naziv! – kazaće glavni mrav, poštujemo tradiciju malo dublju od komunističke i partizanske, vilu imamo otkako znamo za sebe, bila je posestrima Marka Kraljevića (umalo da napišem Kljajevića, stalno naginjem stvarnosti), pomogla mu je da pobedi Musu, dok se partizan borio samo protiv Hitlera i protiv eksploatacije čoveka po čoveku! Drugo, Milan je u Bosni poginuo, četrdeset druge, a vila je još u Istočnoj Srbiji, na Miroč planini, i još nam može valjati u neravnopravnoj našoj borbi sa savremenim kesedžijama koji imaju po tri srca, jedno originalno, i dva naša, presađena u Žutoj kući.

U Nišu smo videli čitav pokret otpora kad je tamošnja komisija pokušala da Južni bulevar preimenuje u ulicu Šabana Bajramovića: trebalo je da stvar prođe bezbolno, Čiča još ima rođake, potomke i saborce tj. saučesnike, u Nišu se jedino strana sveta mogla naći uvređenom, žitelji te ulice, međutim, kao god i mnogi nežitelji nisu mogli podneti da im se u dokumentima i na kovertama koje će primati nađe ime jednog Roma! Stanujem u Šabanovoj 8, ne ide! Prodajem vilu u Vile Ravijojle 11, plus 13 ari voćnjaka, zar nije puno srce i vlasniku, i onome ko bi da vilu kupi, ma prijatno je i onome ko kao ja oglase čita ništa ne kupujući i ništa ne prodajući (zanimljiviji su nego saopštenja DSS-a, predsednikovog savetnika etc.).

I Beket je ulicu dobio, nit je Srbin, nit kraljevske krvi, nit je monah, niti ima krila, zar ne dovodimo naturalizovanog Kremanca Handkea u neravnopravan položaj samo poradi toga što je živ! Ako pripadnici Centra za pronalaženje natruha partizanštine otkriju da neka ulica još nosi ime kletog prvoborca ulica da se potonjem smesta oduzme i da se dodeli odlikovanom umetniku koji nam drži stranu!

Imali smo Bulevar revolucije, daleko joj lepa kuća (nije mi bilo pravo ni kad sam prvi put čuo za Zemljinu revoluciju; zvuči kao Lenjinov san, a ne kao prirodna pojava); kao zemlja pokajana zbog učešća u Drugom sv. ratu Srbija devedesetih godina nije bila u ratu (ima samo ratne zločince i ratne veterane koji budući još uvek naoružani čekaju da im pukne film), zato imamo Bulevar mira, ako Koštunica ispliva još jedared iz vlastite dešperacije i narodnog zaborava dobićemo Bulevar neutralnosti, da, Zrenjaninci bi da budu Petrovgrađani, grad se istinabog tako zvao par decenija (što je za istoriju jedna sistola i jedna dijastola): terajući zeca isteraće medveda u vidu Velikog Bečkereka koji ima više staža nego oba Srbina zajedno!

Vladajućoj klasi prijateljski i sa lica mesta skrećem pažnju da su u etičkom čišćenju zapostavili sela, to su legla moguće zaraze, moja je kuća u Toze Markovića ulici: u opomenama za struju, vodu i ekologiju svaki put mi pred oči iziđe mrski 7. juli, kad je udario Srbin na Srbina.

Iz istog broja

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu