Kolumna

Nuspojave

Ekstremno sendvičarenje

Ono što je skupina mladih socijaldemokrata učinila pred Patrijaršijom zanimljivo je zbog reakcija, dakle zbog onoga što one govore o "nama"

Sećate li se one pričice o zabranjenom voću? Okej, lepo, a sada možete odmah da je zaboravite, jerbo vam više neće biti ni od kakve hasne. Pop Ira Bulović, naime, izdao je voćkama sertifikat s najvišeg mesta da je s njima načelno sve u redu – dobro, možda su malko genetski modifikovane, ali svakako nisu mrsne – dočim su kobasice mnogo sumnjivije, barem sa stanovišta nevladine organizacije čiji je istaknuti aktivista pomenuti stanovnik novosadskog Vladičanskog dvora. A sumnjive su kanda čerez toga što se zdravo retko prave od voća.

Pre neki je dan podmladak jedne male, ali zato sićušne (novo)levičarske stranke (Socijaldemokratska unija, Žarko Korać & co.; to su oni što menjaju ime i bračno stanje stranke češće od italijanskih košarkaških klubova) izveo pred vratima Patrijaršije SPC u Beogradu svojevrstan protestni performans: javno su, usred Uskršnjeg posta, izjeli određenu količinu sendviča s kobasicama, a sve iz revolta prema posezanju vodećih crkvenih ljudi u svetovne stvari, oličenom u nadobudnim akcijama poput one Irinejeve. "Kakav užasan bezobrazluk! Zar toj bandi mondijalističkih plaćenika ama baš ništa nije sveto?!", zgražavahu se bogobojazni/bobogojazni gosti obližnjih kafana, sve znojeći se nad kolenicom i čapkajući po glavi u škembetu. Ne treba u ovom kontekstu nipošto zaboraviti ni još bizarniju Filaretovu pretnju njegovoj pastvi petogodišnjim "izgonom" iz Crkve i njenih obreda za sve koji budu priređivali svadbe, ispraćaje u vojsku – uostalom, jako me zanima hoće li Domaćini mileševskog kraja, a i šire, ubuduće pompezno pratiti i sinove koji odlaze na "civilno služenje"?! – i slične popularne narodske bahanalije tokom posta, što je već (obzirom na lik i delo mileševskog Vladike) do te mere blasfemično i karikaturalno da bi to jedino Luis Bunjuel iz njegove najgnevnije antiklerikalne faze možda mogao da filmuje.

Ono što je skupina mlađanih socijaldemokrata – ako se još uvek tako zovu – učinila zanimljivo je ne više ni zbog Irineja i društva koje gaji slične (darkerske) odevne navike, ne ni zbog te šačice ješno-gnevnih "evrolevičara", nego zbog dominantnog tumačenja njihovog akta, odnosno zbog onoga što nam to tumačenje govori o "nama". Ako su, naime, sveprisutni "objektivni analitičari društva" i bili tako ljubazni da se udostoje smatrati Irinejeve i Filaretove ispade kontraproduktivnim preterivanjem garniranim simptomima pregrejanog klerikalizma kakav "nikada nije bio u duhu SPC", onda ti isti analitičari akciju SDU dešifruju kao drugu krajnost: "borbeni ateizam" prikriveno neokomunističke provenijencije koji silno žali za vremenom kada su (udbaške, ne pankerske) crne kožne jakne bile mnogo moćnije od gotovo-pa-zabranjenih crnih mantija… Većina je novinskih izveštaja i naknadnih pametovanja išla u ovom pravcu: omiljena zabava poolupismenih izveštača bila je da zgroženo-trijumfalno ironišu na temu neupućenosti učesnika protesta, koji navodno nisu znali gde je "protokolarni", a gde "pravi" ulaz u zgradu Patrijaršije, pa su narečeni novinari morali da ih odvedu na lice mesta. Ova nedvosmislena, i snažnom antipatijom nabijena ridikulizacija objekta izveštavanja izlazi daleko izvan uobičajenih standarda medijskog izveštavanja, i izuzetno se može primeniti – a moglo bi se sporiti oko toga da li je to i preporučljivo – samo prema društveno opasnim ekstremistima oko čije opasnosti i nasilnosti postoji minimalan društveni konsenzus, najčešće prema neofašističkim siledžijama čija ideologija proizvodi nasilje, a to nasilje, makar prividno "nižeg intenziteta" kumulativno doprinosi razaranju temelja postojanja i opstanka civilizovanog ljudskog društva. Tja, nisam primetio da je neka slična medijska strategija u bilo kojem, pisanom ili elektronskom Glasilu Malog Čoveka bila primenjena, recimo, prema podivljalim bandama neofašističkih bilmeza koji sebe smatraju navijačima Rada, Novog Pazara ili čega god već, a koji su baš tih dana razlupali sve što su stigli? Otuda nije nemoguće zaključiti da je njihovo ponašanje – a zarad korpusa vrednosti (autoritarnih, patrijarhalnih, ropski zaljubljenih u iskonstruisani Svet Dedova) koji misle da zastupaju – sa stanovišta "mejnstrima" u manjoj meri neprihvatljivo od "performativnog" klopanja kobasice pred Patrijarhovim očima. Drugim rečima, ono znatno ređe i teže dobija etiketu "ekstremnog": ti momci su "na svom mestu", samo ponekad preterano reaguju… A obaška što se njihovo mahnitanje sistematski depolitizuje: potukla se deca, šta ćete, uzburkana krv i uzavreli hormoni… Ma šta mi napriča?! Što ne dižu tegove ili ne nose cement?

No, krucijalno je pitanje baš to: šta je zapravo "ekstremno"? Kako ono "postaje" takvo u očima Tihe Većine, i ko to određuje? Takvo šta, naime, ne može postojati "po sebi", ono je direktno zavisno od definicije onoga što nije ekstremno, što se smatra normalnim, uobičajenim i prihvatljivim u jednom društvu. Elem, ako je društvo od onih u kojima dominiraju Zbunjeni, moguće je da "ekstremnim", ergo nepoželjnim i nepreporučljivim, bude označeno sve što – u bilo kojem pravcu i iz bilo kojih pobuda – iskače znatnije izvan predominantnog konsenzusa netalasanja: tako ovde ne postoje, recimo, samo "ekstremni nacionalisti" nego je uzgojen i medijsko-politički fantom "ekstremnih antinacionalista/mondijalista", što je drvenogvozdena terminologija kakvu je nemoguće prevesti na bilo koji drugi jezik. Slično će sada, vidimo, proći i "ekstremni ateisti", u stvarnosti tek ljudi koji drže da imaju pravo na miran protest makar i protiv zametka onoga što vide kao moguću "diktaturu popova", kao erzac za nekadašnju "diktaturu komesara". A podsetimo, ova je nastala kao nasilna reakcija na prethodnu diktaturu popova (i Dvora, sa sve celom kamarilom). I tako bismo mogli u krug još vekovima: važno je samo da nas neko tlači, a odežde se menjaju po potrebi. Iz toga se može samo ekstremno iskoračiti, odbijanjem da se vrtiš dalje u tom dosadnom karuselu!

Iz istog broja

Lisica i ždral

Nezaštićeni svedok

Ljuba Živkov

Navigator

Primopredaja ministarskih računara

Zoran Stanojević

Šut

D. Ž

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu