Decenijama se slavi 20. oktobar, Dan oslobođenja Beograda, a tu je i početak Sajma knjiga, baš nekako preko puta mesta gde je otpor okupatora bio najžešći. Svakog jutra, vozeći uzbrdo ulicom Kneza Višeslava, prolazim pored nekoliko ukopanih bunkera, koji su uz utvrđenja na Čukarici bili poslednje tačke žestokog otpora fašista. Ako tome dodate oštećenja od gelera i metaka, izbledele natpise “Min Njet”, tragovi i ožiljci jedne velike bitke i danas su veoma vidljivi. Za onog ko želi da ih vidi.
Na televiziji ova priča izgleda malo drugačije. Ako osvrt na taj deo naše istorije treba opisati, bila bi to danas revizija i idealizacija. Uoči praznika, RTS je emitovao ceo serijal posvećen Aleksandru Rankoviću, u produkciji GFC, što je skraćenica za autorsko delo generala Svetka Kovača, dugogodišnjeg vojnog bezbednjaka. Posle priče o Jovanki, na red je došao drugi “branilac srpstva” Leka Ranković, kako su mu tepali ratni drugovi. Sa tehničke strane, ne može se prigovoriti ovoj seriji, gde se selekcionisano otkrivaju unutarpartijske razmirice u KPJ. Vojska je tu bila samo moćna batina, nesposobna da zaustavi neumitan raspad zemlje. Drug Marko je idealizovan u našem narodu kao branitelj Srbije, ali je u suštini bio komunista, Jugosloven, etatista iz srca režima. Zaista nemam mnogo razumevanja za glavoseke koji su do kraja života ćutali o negativnim pojavama u društvu koje su sami stvorili. Neću zaplakati nad tužnom činjenicom da je ostao bez obezbeđenja, šofera ili telohranitelja nakon Brijonskog plenuma. Ostao je u kućama na Dedinju i u Dubrovniku, koje su, a to ne govorimo, bile pre rata nečije. Ti ljudi izgubili su mnogo više od iluzije da je samoupravni socijalizam najbolji od svih svetova i da je Tito nepogrešiv. Rankovićevi partijski drugovi razvalili su krvavo zemlju ne zbog ideoloških razlika već zbog nacionalizma. On se, gle slučajnosti, ovih dana pojavljuje i u novom filmu Dragana Bjelogrlića Čuvari formule, kao svemoćni gospodar informacija i tajnih službi.
Paradoksalno, njegova “žrtva i plen”, general Dragoslav Mihailović, za kojim su Nemci raspisali poternicu sa nagradom identičnom kao za Tita, osuđen je u montiranom procesu kao kvisling i pogubljen, a zapravo je bio Jugosloven, kako po tituli tako i po uverenju. Pitam se da li je Ranković, ili neko od njegovih drugova, u toj tišini i ćutanju, pred smrt mogao možda da otkrije makar mesto streljanja ili grob Draže Mihailovića i tako istinski učini nešto na nacionalnom pomirenju. Nažalost, mržnja ili strah su bili jači i traju i danas.
Umesto toga, poslanik na listi SPS, iz udruženja “Naša Drina”, koji se već proslavio izgradnjom spomenika Slobi ili Kozirjevu, u Bregalničkoj ulici je napravio nekakvu spomen- kuću i spomenik Draži Mihailoviću i još jednom podelio Srbiju. Taj ekolog, putinofil sa britanskim prezimenom, Igor Braunović, valjda je hteo da pomiri Srbiju. Umesto toga napravio je vašar od istorije, jer ispade da su sada socijalisti i rusofili za četnike. Nikada ne bih pao u iskušenje da njegov privatni prostor nazovem muzejom, jer verujem da je odnos prema Titu, Draži ili Rankoviću stvar države a ne pojedinca. Umesto istorijskog pomirenja, dobili smo vašar sa četnicima nalik na one iz filmova Veljka Bulajića.
Tako je 20. oktobar postao još jedan datum kada se Srbija deli. Ova podela na partizane i četnike, verujem, nije slučajna, jer se redovno potpiruje kada se na našoj političkoj sceni dešavaju važne stvari. Ovog trenutka postoji pritisak na Vučića oko Kosova, u toku je predizborna kampanja, a u Skupštini se glasa o budžetu i veoma važnom setu zakona o medijima i informisanju. Umesto toga, sprem’te se četnici u Bregalničkoj, dok je Vulin organizovao igrokaz o oslobođenju Beograda polažući vence na grobove svih dosadašnjih šefova OZNE i UDBE. Ovim se praktično potvrđuje da nije prekinut kontinuitet sa tradicijom i praksom političkih tajnih policija u ovoj zemlji.
RTS je prigodno namestio reprizu Otpisanih, gde je jedna epizoda, ona gde je trebalo prikazati druga Marka i njegovo bekstvo praktično izbrisana. Sami autori serije su se ogradili od istorijskih činjenica, pa su Otpisani odlična serija, koja nema mnogo veze sa istinom.
Četnici i Draža su se pojavili i tokom promocije novog filma Radoša Bajića Heroji Halijarda, koji se bavi jednom svesno zapostavljenom temom, a to je akcija spasavanja savezničkih pilota oborenih nad Jugoslavijom tokom Drugog svetskog rata. Doduše, u današnjoj epizodi Otpisanih Prle i Tihi su spasli dva Amerikanca, a Mija Aleksić je jednom pilotu namestio ušinut zglob. Borba za mesto u medijima i istoriji izgleda još traje i rezultat je nerešen.
Mi očigledno i danas na partizansku i na četničku tradiciju gledamo iz vizure televizijskih serija i filmova. Istina i posle toliko godina nije zanimljiva, jer je mnogo lakše po potrebi manipulisati ranama i podelama koje nam je tragična istorija ostavila. Isto tako, među palim vojnicima Crvene armije bilo je mnogo Ukrajinaca, nezgodna činjenica za one koji ih isključivo vide kao fašiste. Zato je danas na televiziji teško reći ko je pobedio, a siguran sam samo da smo svi skupa izgubili.
