Da smo pre trideset i šest godina imali današnju tehnologiju i pravila ostali bismo uskraćeni za dva čudesna gola, možda najznačajnija za fudbal u dvadesetom veku. Oba su postignuta za četiri minuta na jednoj utakmici i oba je dao, već pretpostavljate, Dijego Maradona i to Englezima. Prvi je dao rukom, “božijom”, i za poništavanje tog gola ne bi nam trebalo ništa što tada već nije postojalo sem dozvole da sudija prevrti snimak. Maradoni bi onda dao, po današnjim pravilima, crveni karton pa drugog gola ne bi ni bilo.
Već prvi minuti svetskog prvenstva u Kataru pokazali su koliko će tehnologija uticati na igru. Ekvadoru je poništen gol zbog ofsajda koji je signalizirao novoinstalirani sistem. Taj sistem ofsajd prepoznaje u milimetar i javlja sudijama, baš kao što lopta opremljena senzorom šalje poruku da li je prešla aut ili gol liniju. Nije da sudija sada ima mnogo manje posla, ali može više da se koncentriše na samu igru i rasterećen je optužbi da je nekoj strani pomogao previdom. Slično kao i u tenisu, s tim da tamo sistem nije preuzeo funkciju linijskih sudija, barem još nije.
Mnogo je onih koji su ovakvim uplivom tehnologije nezadovoljni. Tačno je da su odluke o ofsajdu, golu i autu, odnosno korneru isključivo geometrijske i čovek u najboljem svom izdanju može samo da bude podjednako dobar, a uglavnom je slabiji od kompjutera. Ali i to je deo igre, sudijska procena, greška, nepravda i Maradonin primer nam govori da takvi “bagovi” mogu širu sliku da učine lepšom, romantičnijom.
S druge strane, kompjuter i dalje ne može dovoljno dobro da ukaže na jačinu nekog faula (kontakta). Snimak može da pokaže da je kontakta bilo, ali nije svaki kontakt za prekršaj, naročito ako se dogodi u kaznenom prostoru u poslednjem minutu nadoknade kod neizvesnog rezultata. Kada to tehnologija reši sudija na terenu biće samo moderator, a ne učesnik meča i realni fudbal približiće se svojoj gejmerskoj verziji, neko bi rekao sa pogrešne strane. Za sada je najveća primedba da provere bitno usporavaju igru.
Takva budućnost zahtevaće da igrači na svojoj opremi nose određeni broj senzora, što nije baš stvar budućnosti jer neke već nose. Ali, broj senzora bi morao da bude znatno veći, igralište da ima opremu koja ih očitava i kompjuter koji sve to obrađuje.
Što se toga tiče, na pola smo puta.
IT stručnjaci koji se bave veštačkom inteligencijom i mašinskim učenjem, uveliko su razvili sisteme koji prate ponašanje sportista i pomažu im da unaprede svoje sposobnosti. Na upravo održanoj konferenciji u Beogradu (DSC Europe 2022) predstavljena su rešenja za tenis, košarku i rukomet. Matematički modeli pomažu sportisti da nađe najbolji položaj ruke za udarac ili šut, trenerima da osmisle dobar sistem kretanja u odbrani i napadu, kao i da se igrači bolje pripreme za meč. Zbog raznih ograničenja, uključujući i ona koja se tiču pravila, ovi su sistemi za sada se koriste za treninge.
Nema nikakve šanse da se ovaj razvoj nekom odlukom zaustavi ili uspori, ali nema ni sumnje da se radi o svojevrsnom “tehnološkom dopingu”, zbog čega će neki sportisti biti u daleko boljem položaju od ostalih. Oni kojima takva tehnologija bude na raspolaganju u trenažnom procesu moći će svoje sposobnosti da dignu na viši nivo od konkurenata, a rezultat će biti da će vrhunski sport još više zavisiti od uloženog novca. To što će se talentovaniji sportisti i dalje rađati među siromašnima nije previše značajno, sve dok se taj talenat otkrije na vreme i stavi u 3D model pa da se iz njega izvuče maksimum, ali u nekom bogatom klubu.
