Sećam se

Boršč: Rusko-ukrajinski "rat" pre rata 2

Čiji je: Boršč

Foto: Liz West/Flickr

12. 9. 2022. / 9.12

Boršč: Rusko-ukrajinski “rat” pre rata

Unesko je presudio da je boršč ukrajinsko nacionalno jelo i svrstao ga među  nematerijalna kulturna dobra Ukrajine. Rusi su regaovali ozlojeđeno i besno. Ne radi se tu, naravno, samo o jelu, već o politici, nacionalnom identitetu, pobednicima i poraženima

Do pre koju godinu nikome ni na pamet nije moglo da padne da bi zbog jednog, na čitavom istoku Evrope rasprostranjeng, jela od kupusa i cvekle Ukrajina i Rusija mogle da se sukobe. Tada još ne oružjem, ali "rat“ zbog boršča je počeo mnogo pre nego što je Kremlj pokrenuo "specijalnu operaciju“ protiv Ukrajine, to jest vojnu invaziju, rat, na koji neki, u međuvremenu, gledaju kao na početak Trećeg svetskog rata.

Kako je "rat“ za boršč počeo? Ukrajinski parlament se 2020. godine na predlog poznatog kuvara Jevgenija Klopotenka obratio Unesku sa željom da se boršč prizna kao nematerijalno kulturno dobro Ukrajine. Međutim, tek nakon ruske invazije na Ukrajinu 24. februara ove godine taj zahtev je prihvaćen uz obrazloženje da napad Rusije na Ukrajinu "negativno dejstvuje na tradiciju te zemlje“. Portparolka ruskog ministarstva inostranih poslova Marija Zaharova se narugala toj odluci Uneska pitajući se šta će biti sledeće, "da li će se i svinje priznati kao ugroženo ukrajinsko kulturno nasleđe?“ Rusija, naime, smatra da je boršč, tradicionalno rusko jelo. A tako se i ja nekako sećam boršća, kao ruskog nacionalnog jela.

Boršč se kao jelo pominje još u ranom srednjem veku u Kijevskoj Rusiji, znači da je pitanje čije je jelo od kupusa i cvekle staro gotovo hiljadu godina.

Nisam uspeo da pronađem podatak kako je predstavnik Srbije glasao u Unesku kad su boršč "poklonili“ Ukrajini. U Kijevu je ministar kulture Oleksandr Tkačenko pobedonsno saopštio: "Što se tiče rata oko boršča, pobeda je već naša.“ Boršč je tako, na nivou Ujedinjenih nacija, postao drugo priznato ukrajinsko kulturno nasleđe, prvo su bile kozačke narodne pesme. Moskva se tada nije bunila, nije insistirala da su donski kozaci njihovi.

Da ste me prenekoliko dana pitali šta je boršč rekao bih: "…to je kad glavicu kupusa, dosta cvekla i još nešto po volji skuvate u povećem loncu“. Proučavajući rusko-ukrajinski "rat za boršč“ sam saznao da nikako svaki boršč nije isti, da su presudne nijanse. Na severu Ukrajine, na granici sa Belorusijom, u boršč se stavlja med, u Lavovu viski, u Volhiniji na granici sa Poljskom svinjska krv. Imućnije porodice svakako će dodati meso, kobasice i slaninu, a da li treba ukuvati i krompir, ili je to svetogrđe, pre rata bila je draga tema za trpezama i ruskih i ukrajinskih gurmana. U dubini Rusije, u sibirskim prostranstvima, iskreno se smatra da su kupus i cvekla sasvim dovoljni za pošteni boršč i da ga ne treba kvariti suvičnim dodacima.

Ako mene pitate da li sam u ovom sporu za Rusiju ili Ukrajinu, ponosno ću reći da sam za Srbiju. Cveklu ne volim, ali zato svadbarski kupus! U njega ne ide samo kupus, nego svinjski papci, slanina, pa i jaja, ili suva rebra, kolenica, govedina, sve to po mogućnosti kuvano u zemljanom loncu; pošto proključa valjalo bi da se na tihoj vatri krčka celu noć, a još bolje i noć i dan sve dok ponovo zvezde ne zasijaju na nebesima.

Nije sukob oko boršča, oko nacionalnih jela, ništa novo. Slovenija se na krv i nož posvađala sa Austrijom zbog kranjskih kobasica, sa Hrvatskom zbog vina teran, Austrija sama sa sobom – to jest dve struje u Beču – oko zaher torte. Za oružjem, srećom, ipak nisu potegli.

U Poljskoj je boršč takođe veoma rasprostranjeno jelo, pišu ga barsrsz, pojma nemam kako se to izgovara, ali Varšava se nije dosetila da traži da se to jelo prizna kao poljsko nacionalno kulturno dobro, nije se umešala u ovu bitku, ali jeste se sa Rusijom borila za primat oko vodke. Lepo su se bili dogovorili da se to reši međunarodnom arbitražom. Izneto je dosta raznih vodki bez naznake porekla, žiri pri ocenjivanju nije znao koje je piće čije. Pobednik je, na opšte iznenađenje, bila švedska vodka absolut. Proizvodi se isključivo u selu Ahus na jugu zemlje, koristi se posebna vrsta ozima pšenice iz tog kraja i voda sa dubine od 140 metara. Može da se kupi i u Srbiji, cena varira između 1.389 i 1.699 dinara.

Firma koja proizvodi absolut vodku u Ahusu nije, doduše, više u švedskom vlasništvu. Kupio ju je 2008. čuveni francuski koncern Perno-Rikard za 5,6 milijarde evra.

Da se nije zaratilo, pitanje boršča je moglo da se reši kao što su to uradili Poljaci i Rusi u slučaju vodke. Bojim se samo da bi pobedili, na primer, Japanci, ako bi učestvovali, kao što su, kažu mnogi eksperti, Škotima i Ircima uprkos napravili najbolji viski na svetu.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu