Nije mi nepoznat fenomen da neko pokušava da eksploatiše moj rad u ime feminizma, pa čak i u ime umetnosti ili u ime promocije moje male zemlje. Navešću nekoliko primera pre nego što se osvrnem na skandaloznu englesku antologiju srpskih i crnogorskih autorki Balkan Bombshells, u izdanju engleske izdavačke kuće Istros Books.
Pre godinu dana sam od velike svetske organizacije za ženska prava dobila poziv na njihovu online konferenciju na slobodnu temu o književnosti i ženama, i to više da služim kao nekakav uvodničar (čitaj, kulturni zabavljač). Pristala sam zato što sam videla da će govoriti i Elif Šafak. Nisu pomenuli honorar, ali rekla sam sebi da će se možda javiti posle konferencije. A i ako ga nema, pomislih, Elif Šafak je pristala – zašto da ne pristanem i ja? Pa sam tako pristala, iako mi to nije bilo u redu. Razume se da se nisu javili za honorar. Ali posle nekog vremena javili su se da me pozovu da govorim na sledećoj konferenciji. Skupila sam hrabrost i napisala im mejl u kojem sam upitala koliki je honorar.
Znala sam šta će se dogoditi zato što se uvek dogodi isto. Eksploatator tuđeg rada optuži te da misliš samo na pare, da ne veruješ u idealizam, u ženska prava, u umetnost, da si bezobrazna, tražiš previše i kako te nije sramota da postaviš takvo pitanje, pa niko ne traži pare osim tebe. I u slučaju sa tom ženskom organizacijom dobila sam sličan odgovor (ne tako direktan), ali nisam popustila i napisala sam im da je krajnje nefeministički da se eksploatiše ženski rad i da, kao i oni, i ja moram da zarađujem i živim. Začudo, izvinili su mi se.
Ali izvinjenje je retkost. Jednom je poznati producent hteo da moju žensku inicijativu za pričanje priča PičPrič pretvori u TV tok-šou. Kada sam ga upitala o kolikom honoraru pričamo, direktno mi je prebacio da mislim samo na pare. Verovatno se iznenadio što sam mu postavila takvo pitanje, zato što je šovinistički pretpostavio da će mi kao ženi biti dovoljno da budem na televiziji kako bih bila poznata, našminkana i isfrizirana. Drugi put, pak, jedna marketinška agencija me je na sajmu knjiga u Skoplju pitala da budem lice u TV reklami. Kada sam ih upitala šta dobijam zauzvrat, rekli su mi “šminku i frizuru”, a kada sam im rekla da je drsko i neprihvatljivo što mi nude da besplatno reklamiram proizvod od kojeg neko zarađuje, odvratili su mi da to treba da uradim “iz ljubavi prema pisanoj reči”.
Zarađivanje preko leđa marginalizovanih grupa, a u konkretnom slučaju na borbi na ženska prava, uvek je postojalo, ali mi se čini da je u poslednje vreme posebno istaknuto. Lično mi je trebalo vremena da počnem da procenjujem koje inicijative su neiskrene. A lako je: neiskreni su oni što plaćaju sebi, a ne plaćaju tvorca sadržine, ili, da ovo prebacim u književne okvire, neiskrena je izdavačka kuća koja će platiti urednike, prevodioce, dizajnere i štampariju, a nema da plati autorkama. Pre samo dve nedelje iz istih razloga odbila sam da učestvujem u srpskoj antologiji regionalne ženske književnosti. Čim sam odbila, dobila sam očekivanu reakciju: emocionalnu manipulaciju zato što su, zamislite, već odštampali antologiju sa mojim tekstom bez moje saglasnosti. Ni u jednom trenutku nisu mi se izvinili zbog toga, već su me prekorili da im nisam na vreme odgovorila na mejl (od trenutka kada su mi tražili saglasnost za objavljivanje teksta, naravno bez honorara, do štampanja antologije prošlo je 13 dana) i da sam im se obratila “ogorčenim tonom”.
Zato me je i najava objavljivanja antologije Balkan Bombshells posebno pogodila. Kao što sam i pretpostavila, autorke nisu plaćene i ponuđeni su im veoma loši uslovi za autorska prava. Naslov je skandalozan: bombshell na engleskom znači i “seks-bomba” iliti zgodna ženska, pa je zato i naslovnica još šokantnija: stilizovana seksualizovana bomba sa ženskim oblinama. Time je stvaralaštvo autorki svedeno na stereotipno predstavljanje Balkana – rat i nasilje – i stereotipno predstavljanje žene kroz prizmu njene seksualnosti. Englezi su čudesno uspeli da spoje dve uvrede u jednu, i ne samo da se nisu izvinili otkako su izloženi masovnoj kritici, nego su postavili definiciju ironije na Tviter, dodatno nam vređajući inteligenciju svojom kolonijalnom nadmenošću. Dakle, šalili su se – na račun naših trauma.
Ovo pišem i javno reagujem na antologiju zato što neke od nas potajno pate od kompleksa niže vrednosti prema Zapadu i muškom rodu. Neke od nas smatraju da im je to jedinstvena prilika za uspeh i tako potcenjuju sebe i svoj rad. Znam kako je to iz ličnog iskustva. Ne vredi, a još manje vredi kada te neko besramno eksploatiše, insinuirajući da treba da si zahvalna što su te primetili. Drago mi je što je na ovu temu pokrenuta debata, zato što mislim da je, kao i u svim drugim sferama, prvi korak ka napretku izgradnja svesti kroz razgovor, a za to smo i te kako zreli, i sve spremniji da jednostavno kažemo “ne” a da se ne osećamo krivima.
Autorka je književnica iz Skoplja
S makedonskog prevela Lora Podbarski
