Kolumna

Nuspojave

22. 12. 2021. / 21.11

O pobedi pre novog poraza

Eto nam tužne, cinične prednosti nad Skopljem: tamo je postojala nada, ali je izneverena; ovde čak ni nade nema. Unapred se mirimo sa gradovima i svetovima koje će nam najgori među nama ostaviti u amanet

Kad su, pre neku nedelju, Zoran Zaev i njegovi izgubili vlast u (mom rodnom) Skoplju i većini drugih makedonskih gradova i opština, mnogi su – uključujući spisateljicu i našu briljantnu kolumnistkinju Rumenu Bužarovsku – zavapili nad tim užasom zvanim “vraća se Gruevski”, ili bar njegovi epigoni. I ja sam, gledajući stvari doduše sa bezbedne distance, pokušao da se užasnem, ali nisam uspeo. Ophrvala me ravnodušnost… Zašto? Pokušaću da to objasnim u redovima koji slede. A zašto se “nas” uopšte tiču ta “makedonska posla”? Zato što su ta posla i te kako naša, i tiču se neposredno onoga što nam predstoji ovde, u Beogradu, Novom Sadu, Užicu, Nišu.

Skoplje je pod Gruevskim i VMRO postalo globalno razglašeni urbanističko-estetsko-politički freak show, ultragigakičasto ostvarenje kvazinacionalnih fantazama ludog šeširdžije, luna-park za “identitetski” ponosne idiote. Oni koji su glasali protiv desetogodišnje VMRO tiranije nad dobrim ukusom i zdravom pameću, glasali su, između ostalog, i protiv toga u šta se pretvorio centar ovog grada; glasali su za to da im se njihov grad vrati. I pobedili su. Nova je vlast, u veoma važnom simboličkom smislu, imala samo jedan zadatak: da demontira sav taj “antički” cirkus i odnese ga na deponiju. To je, inače, samo gomila spomeničke bižuterije, nije ni tehnički ni finansijski preskupo da se sve to baci u đubre. A politički? Politički je svakako nešto skuplje, ali to je cena koju se moralo platiti, u protivnom je sve to cimanje sasvim besmisleno.

Četiri godine kasnije, međutim, Skoplje izgleda navlas isto kao u vreme podizanja onih mahnitih kulisa za jedno groteskno tripovanje, to jest “Skoplje 2014” polako postaje nešto kao njegov trajni identitet. Ne privremena devijacija, nego istorijska, ireverzibilna promena. Neko ko nije pratio šta se dešavalo mislio bi da “Gruevski”, makar kao metafora, sve vreme vlada na obalama Vardara. Uostalom, zar bi bio u krivu? A ako već nema te simbolički centralne razlike, o čemu onda govorimo, i zašto se uopšte trudimo?

Razume se, da u Skoplju živim i da u Skoplju glasam, izašao bih na izbore i glasao protiv povratka VMRO, to se podrazumeva; ali, zar bih imao prava da budem iznenađen i uvređen drugačijim ishodom?

Zamislimo pak da je vlast Zaeva i ekipe sklonila sa ulica sve uklonjive simptome jedne ozbiljne dijagnoze, a onda ipak izgubila izbore; u tom slučaju, mogli bismo s pravom reći “eh, kakvi su ljudi, glasaju za najgore” etc. Ovako, šta znam… Nije jednostavno ubediti ljude da glasaju za one kojima je jedina ambicija da kroz vlastitu vlast protrče neprimećeni.

U redu, selimo se sad 442 km na sever.

Ako dolazite u Beograd autobusom, preko glavne autobuske stanice (BAS) koja broji svoje poslednje nedelje ili mesece tamo uz Savu i “tramvajski” most, autobus vas lepo provoza jednu besplatnu turu kroz tzv. Beograd na vodi, gde možete da se podivite svemu što je niklo ili poraslo od vašeg prethodnog dolaska, uključiv i tzv. Kulu Beograd, ili kako se već zove ona odurna, prostačka građevinotina koju je Marko Vidojković u svojoj kolumni prozvao “kulčina”, a što je verovatno najtačniji mogući izraz, sve sa tobož vulgarnim asocijacijama koje priziva. I u kojima, bajdvej, nema ničega erotskog, jer silovanje nije erotika. A kulčina, krastavac ili šta već, jeste završni pečat na jedno permanentno, grupno silovanje.

E sad, Vidojkovićev (odličan) tekst neka je vrsta lamenta, koji se može svesti na ovu suštinu: ljudi, ovo što je niklo i što niče, tu je da ostane: “to je Beograd sada i od sada”, kaže M.V. A kaže i to da kod sadašnje opozicije nije primetio nikakav entuzijazam da se, jednog lepog dana, na terenu i u praksi poništi ono što se nikada nije ni smelo dogoditi (a što ipak jeste poništivo; nije to ubistvo, pa da ne možeš uskrsnuti čoveka!), da se iz tela Beograda odstrani Osmi putnik koji je instaliran da parazitski isisa sav život iz njega.

Eto nam tužne, cinične prednosti nad Skopljem: tamo je postojala nada, ali je izneverena; ovde čak ni nade nema. Unapred se mirimo sa gradovima i svetovima koje će nam najgori među nama ostaviti u amanet jednog dalekog dana kad možda nekako uspemo da ih oteramo s vlasti. I šta će se onda dogoditi? Pa, baš ništa naročito. Pustiće nas da se neko vreme koprcamo u slabosti, konfuziji i drugim formama kulturno-političkog ništavila, odmoriće se malo ležeći na pokradenim milionima, a onda će se ležerno vratiti na vlast. A zašto da se i ne vrate? Oni barem menjaju stvarnost, uključujući i javni prostor, doduše nagore; oni koji nemaju hrabrosti i strateške pameti ni toliko da počiste tragove njihovih nepočinstava, ne shvataju ozbiljno ni sebe, ni nas od kojih traže glasove. Po njima se ništa neće zvati, što kaže pjesnik. A ni mi sami sebe ne shvatamo ozbiljno, jer da je drugačije, ne bismo ni dopustili da se nađemo ovde gde smo se našli. Tako da – znam ja nas, jebo ti nas…

Kulčinu, dakle, i sami gradimo, svakog dana, zajedno s Vučićem. I železničku stanicu smo zajedno s njim srušili, a prugu raskrčili. I Makiš ćemo zajedno zagaditi. I “metro” ćemo zajedno sprovesti od Niotkuda do Nikuda. I ko zna gde je kraj tog spiska naših zajedničkih postignuća sa našim veselim, alavim zaptijama.

Ili ipak nećemo? Hajde i to da vidimo. Za početak, olovke u ruke, da niko posle ne bi imao izgovor kako je hteo, ali nije mogao.

Iz istog broja

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu