Dodatno

Intervju – Ivan Gerginov, pomoćnik komesara za izbeglice i migracije Republike Srbije

Zasad kontrolišemo situaciju 1

ZIMA VAN CENTRA: Spavanje u šumi

foto: m. milenković

20. 11. 2014. / 14.57

Zasad kontrolišemo situaciju

„U saradnji sa MUP-om popravljamo stanje u postojećim okvirima. Ostaje da napravimo novi zakon, da budemo mudri i pažljivi i da to pokrenemo tako da može da živi. Što se nas u Komesarijatu tiče, treba da napravimo dva podzakonska akta, da osposobimo još kapaciteta i da nam se nikada više ne ponovi Bogovađa"

Piše: Mirko Rudić

Na kraju godine u kojoj je u Srbiji izrečen rekordan broj namera za azil (preko 10.000) deluje da su nadležne institucije izvukle neke pouke od prošle zime, kada je na stotine migranata iz Azije i Afrike spavalo u šumama oko Centra za smeštaj tražilaca azila u Bogovađi.

O ovogodišnjim aktivnostima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije "Vreme" je razgovaralo sa Ivanom Gerginovom, pomoćnikom komesara koji se najviše bavi azilom.

"VREME": U odnosu na kraj prethodne godine, šta je danas drugačije u sistemu azila u Srbiji?

IVAN GERGINOV: U 2014. godinu Komesarijat za izbeglice i migracije je ušao sa praktično tri centra za tražioce azila. Banja Koviljača je tu od ranije, Bogovađa od 2011, a krajem 2012. otvoren je treći centar u hotelu "Obrenovac" u Obrenovcu. Početkom 2014. otvoreni su centri u Sjenici i Tutinu, a pre nekoliko meseci i u Krnjači. Obrenovac je u međuvremenu zatvoren zbog situacije sa poplavama i danas je u funkciji stambenog zbrinjavanja ugroženog domicilnog stanovništva. Mi se nadamo da će nam se taj hotel vratiti u sistem.

U ovom trenutku, ova kuća ima disperziju na pet opština, odnosno šest – računajući i Obrenovac. Smeštajni kapaciteti su dignuti na 770 mesta i s tim brojem smo u rangu zemalja u okruženju. Nastavljamo i dalje da iznalazimo mogućnosti da kapacitete proširimo za slučajeve nenadanog priliva tražilaca azila.

U saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova postigli smo da je opredeljen po jedan policajac u svakom od centara. Dalje radimo na dogovaranju najefikasnijeg modela kojim bismo lako prepoznali lica koja su već bila u sistemu.

Na koji način?

Na način da se upoređuju fotografije i otisci prstiju. Da se vidi da li se lice zaista tako zove, da li se javlja peti put u centar, da li je zloupotrebilo gostoprimstvo Republike Srbije, da li ima sudsku zabranu boravka u Srbiji…

Sa čim će to da se upoređuje kada do sada nisu uzimani otisci niti su lica fotografisana?

Pitate me o stvarima koje su u ingerenciji MUP-a. Na putu smo da to organizaciono dobro rešimo i učinimo efikasnim.

Dok se utvrđivanje identiteta osoba i organizaciono ne reši, šta rade službenici MUPa koji su u centrima?

Izdaju namere za azil i pomažu pri intervjuisanju licu. Inače, situacija na današnji dan je da imamo nešto manje od 400 zauzetih i oko 350 slobodnih mesta. To znači je u ovom trenutku prilično relaksirana situacija, ali mi se nećemo opuštati. Od 1. marta ponašamo se kao da je zima već počela.

U Bogovađi nema ljudi u šumi?

U Bogovađi je održan miting nezadovoljnih meštana u organizaciji Saveta mesne zajednice. Na mitingu smo bili koleginica Šurlan i ja, međutim, nisu nam dozvolili da govorimo.

Sutradan smo sa Upravom granične policije napravili akciju i sa predstavnicima Saveta mesne zajednice, upravnikom Centra za smeštaj tražilaca azila i predstavnicima tražilaca azila obišli sve sporne lokacije na kojima se navodno nalaze ti ljudi. Našli smo ukupno sedam lica.

Svih sedam lica je sklonjeno u Centar pa će policija uraditi trijažu i videti šta dalje sa njima. Dakle, u objektima i šumama oko centra u Bogovađi nema iregularnih migranata.

Zasad kontrolišemo situaciju 2

I to je bitna razlika u odnosu na prošlu godinu

Jeste. Bitna razlika je i u tome da mi imamo mesta, ali je jako važno ne istupati senzacionalistički kad je reč o ovoj temi kao što je to uradio novinar "Večernjih novosti". Mladi kolega Đurović mu je dao korektan intervju, a naslov nakon toga je bio "Sirijci okupirali Beograd". To nigde, ni u naznaci, nije rečeno… Naprotiv.

Umesto senzacionalizma, treba raditi na uspostavljanju tolerancije, na razbijanju stereotipa i strahova. To su ljudi koji su u nevolji, koji ovuda prolaze. Oni nisu ni sanjali da budu u Krnjači, nego su tu zato što se Krnjača nalazi na njihovom putu ka nekoj severnijoj zemlji koja ima ozbiljniju privredu i ozbiljniji sistem zaštite.

U poslednja tri meseca, prosečno vreme zadržavanja tražilaca azila u centrima je od pet do deset dana. Treba imati u vidu da se nama javljaju samo lica koja ostaju bez novca.

Pomenuli ste da su smeštajni kapaciteti ujednačeni sa kapacitetima zemalja u regionu. Ono što nije ujednačeno jeste broj izraženih namera. Zašto je to tako? Zašto svi idu kroz Srbiju?

Očigledno je da su trijažne metode različite u regionu. Suština je da se ne dozvoli zloupotreba azilnog sistema i da neko, a taj neko je sada MUP, uradi ozbiljnu trijažu i vidi šta se dalje čini sa licima koja su na teritoriji Srbije uhvaćena kao iregularni migranti, a šta sa onima koji se izjasne kao tražioci azila.

Vi smatrate da postoji zloupotreba sistema?

Da. Sigurno postoji. Činjenice govore da se od 10.000 izraženih namera do 1. novembra u centre javilo samo 7000 lica. To je najmanji broj od 2009. do sada. Uvek je bilo 40 do 50 procenata lica koja se u centre uopšte i ne jave. Očigledno je da su oni uzeli potvrdu o izraženoj nameri da bi je koristili kao instrument zaštite od toga da ne podlegnu sankcijama zbog toga što ilegalno borave na teritoriji Republike Srbije.

To govori u prilog tezi da samo oni koji nemaju novca završavaju u centrima, pa tu čekaju da im novac stigne Vestern junionom. U centre dolaze i lica koja su bolesna ili su doživela neku neprijatnost na putu, pa im treba neko vreme da se konsoliduju.

Ove godine je ponovo aktuelan i Mladenovac

Slučaj Mladenovac traje od 2012. godine. To je sredina koja nikada nije videla tražioca azila, a u anketi koju je radila Ninamedia o njima se govori krajnje negativno i sa fobičnim strahom. Sa druge strane, sredine kao što su Banja Koviljača daju sasvim drugačije odgovore.

Dakle, odluka Vlade Republike Srbije da se u Maloj Vrbici kod Mladenovca otvori novi centar za smeštaj tražilaca azila zasad nije sprovodiva zato što tamo postoji stanovništvo koje se tome opire.

Mi smo Komesarijat za izbeglice i migracije i život u tom centru, ako ga bude bilo, organizovaćemo u zavisnosti od odluka sa vrha. Taj proces traje prilično dugo. Situacija je već hronična i to pitanje je prilično osetljivo. Mi nismo adresa sa koje može da stigne rešenje tog problema.

Raspoloženi smo da tamo uđemo. Imamo i sredstva i znanje da tamo napravimo centar u kome nikako neće biti više od 300 ljudi. Iznošene su razne ideje na tim mitinzima, na kojima sam pokušao da prisustvujem. Dakle, nisu u pitanju hiljade tražilaca azila već ne više od 300.

A ko je odlučio da novo mesto za centar bude baš Mala Vrbica? Svašta ljudi pričaju o toj kasarni: od priča o kruškama od kojih neko pravi rakiju do radioaktivnih projektila zaostalih od NATO bombardovanja

Da, priča ima svakakvih. Meni su lično pričali da u Maloj Vrbici 3000 azilanata proizvodi keramičke pločice… To su posledice senzacionalizma vaše struke.

Nalazimo se u momentu kada pregovaramo o Poglavlju 24 i kada je to najistaknutije i najaktuelnije pitanje i sada nam takvi autogolovi uopšte ne trebaju.

Kasarna u Maloj Vrbici je određena zato što je izuzeta iz master plana Vojske Srbije i označena kao objekat koji više nije u sistemu odbrane Srbije i kome bi se mogla odrediti druga namena. S obzirom na to da su Republika Srbija i Komesarijat, kao državni organ, imali potrebu za takvim objektom, došlo je do takve namene. Sa druge strane, mi ne možemo koristiti sredstva iz pretpristupnih fondova, koja smo već dobili, ukoliko objekat nije u vlasništvu Republike Srbije.

Sredstva za renoviranje tog objekta i dalje postoje?

Dva puta je taj projekat odlagan. Vredan je tri miliona evra i još uvek uspevamo da ga držimo aktuelnim. Bilo bi dobro da se taj problem reši na ovaj ili neki drugi način. Nama u Komesarijatu je potpuno svejedno.

Druga promena u odnosu na prethodnu godinu je rad na izmenama Zakona o azilu. Šta se s tim dešava?

Intenzivirali smo kontakte sa MUP-om i periodično se viđamo sa zaštitnikom građana. Na toj temi se radi i rekao sam već da ima pomaka u smislu angažovanja službenika MUP-a u svakom od centara.

Šta još radi ta radna grupa?

Gledamo da popravimo sve što se sada može popraviti, a što je dozvoljeno pravilima i institucionalnim okvirom. Zakon sam po sebi nije toliko loš koliko su svi činioci azilne procedure imali nedostatke u svom radu.

U planu rada MUP-a za sledeću godinu je predlog novog zakona o azilu. Tu imamo odobren jedan tvining projekat preko koga ćemo detaljnije raditi na svim nedostacima sistema.

Nekoliko puta se pominjao taj tvining projekat, ali nikad detaljno. O čemu se tačno radi?

Delegacija je raspisala poziv na koji su se javili ljudi koji imaju nekakva iskustva sa stanjem u Srbiji. Još se ne zna sa kojom tačno zemljom će se projekat sprovoditi, ali biće to eksperti iz Evropske unije koji imaju iskustva i saznanja o azilnom sistemu u Srbiji. Sa naše strane će učestvovati predstavnici MUP-a i Komesarijata. Sedećemo, pisaćemo i napisaćemo ga tokom sledeće godine. Biće i na javnoj raspravi i podložan mišljenjima nevladinog sektora.

A čime će se projekat baviti?

Baviće se otklanjanjem nedostataka u našem sistemu i usaglašavanjem sa zakonodavstvom Evropske unije. Od 2008. je prošlo neko vreme. Videli smo šta smo dobro radili, a šta loše, pa ćemo sve to organizovati da bude operativnije.

Na koji način Komesarijat gleda na disproporciju između broja izrečenih namera za azil, broja sprovedenih postupaka i broja dodeljenih izbegličkih zaštita?

To je, opet, ingerencija MUP-a. Međutim, nismo ni mi baš skroz sa strane s obzirom na to da smo u Zakonu o upravljanju migracijama naznačeni kao neko ko će predlagati mere i sinhronizovati rad svih uključenih institucija.

Osnovna stvar koju tu treba reći i koju ne voli da čuje nijedna nevladina organizacija, naročito UNHCR, jeste činjenica da mi nismo konačna destinacija tim nevoljnicima. Niko od njih nije krenuo da bude i ostane u Bogovađi, Vračevićima ili Maloj Vrbici, već negde malo severnije gde su povoljnije ekonomske okolnosti. Iz tog razloga je i ovo pitanje manje važno, da tako kažem.

Sporo to ide. Ove godine imamo dodeljene samo četiri zaštite od ukupno 17 od 2008. i to zaista jeste malo, ali kada to uporedimo sa stvarnom željom, ne sa zloupotrebom i načinom da se lakše stigne negde drugde, onda je to baš tu gde i jeste. I vi i ja bismo bili srećni da ti ljudi žele da ostanu ovde jer bi to značilo da nam je plata 2000 evra.

Da li je u tom smislu i integracija ljudi koji su dobili izbegličku zaštitu manje važna?

Integracija je važna i to jeste stvar u kojoj mi kasnimo. Treba uraditi dva podzakonska akta. Jedan je o uslovima smeštaja lica kojima je dodeljena izbeglička zaštita, a drugi je o načinima uključivanja u sredinu. Mi imamo neke nacrte tih podzakonskih akata, ali ćemo sa tim sačekati 2015. godinu i sve uraditi sa ekspertima iz EU.

Osim pomenutog tvining projekta, šta je još u planu za sledeću godinu?

U saradnji sa MUP-om, dakle, popravljamo stanje u postojećim okvirima. Ostaje da napravimo novi zakon, da budemo mudri i pažljivi i da to pokrenemo tako da može da živi.

Što se nas u Komesarijatu tiče, treba da napravimo ta dva podzakonska akta, da osposobimo još kapaciteta koji će, daće bog, jednog dana biti prazni, ali do tada moramo da budemo spremni na sve i da nam se nikada više ne ponovi Bogovađa.

Sigurni ste da se to neće desiti ove zime?

Činimo sve da se to ne desi i baš aktivno radimo na tome. Naravno, u meri u kojoj objektivna situacija dozvoljava. Nekad su problemi finansije, a nekad poplava u Obrenovcu. Znate, život je čudo i svašta se tu desi. Uspevamo da budemo fleksibilni na neki način i zasad kontrolišemo situaciju. Priliv se konstantno uvećava i potpuno je nepredvidiv.

Iz istog broja

Intervju – Ana Koeshall, direktorka Fondacije Ana i Vlade Divac

Šta nakon rešavanja stambenih problema

M. R

Saradnja sa civilnim sektorom

Sačuvati zavičaj od zaborava

Ivana Ćurko

Izbeglice i UNHCR

Rešenja na vidiku

 

Azil u Srbiji

Hiljadu koraka integracije

M. Rudić

Migracije

Fenomen koji menja gradove

M. Turudić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu