Dodatno

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji

Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma

Nova kulturna politika u Srbiji je preduslov da evropske integracije dobiju široku podršku u društvu. Bez nje nije moguća ni izgradnja novih odnosa u regionu, kao ni demokratizacija same Srbije

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji inicirao je 2020. godine razgovore o kulturnoj politici kao odgovor na Strategiju Vlade Srbije za razvoj kulture od 2020. do 2029, u čijem je temelju nacionalistički dogmatski obrazac. Ovaj proces Helsinški odbor je počeo s grupom umetnika, sociologa, kulturologa, filozofa, politikologa, novinara i predstavnika organizacija civilnog društva. Namera je bila da zajednički stvorimo smernice za novu kulturnu politiku koja će imati emancipatorski karakter i voditi decentralizaciji u kulturi, podsticati interkulturalnost, umetničke slobode, savremeno stvaralaštvo, inovativne ideje, dijalog i polemiku.

Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma 1

U dvogodišnjem procesu učestvovalo je više od 60 intelektualaca i aktivista koji su se okupili oko ideje izgradnje nove kulturne politike. Održan je niz sastanaka sa kulturnim delatnicima, kao i četiri okrugla stola, u Novom Pazaru, Novom Sadu, Kragujevcu i Beogradu.

U izdanju Helsinškog odbora izlazi i zbornik “Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma”. Autori priloga su: Sonja Biserko, Aleksandra Đurić Bosnić, Đokica Jovanović, Goran Kaluđerović, Mehmed Slezović, Saša Ilić, Zlatko Paković, Branislav Dimitrijević, Ksenija Stevanović, Nedim Sejdinović, Svenka Savić, Pavel Domonji, Goran Tomka, Vladimir Paunović, Duško Radosavljević, Uglješa Belić. Zbornik su priredili Izabela Kisić, Aleksandra Đurić Bosnić i Pavel Domonji.

Autori su analizirali Vladinu strategiju za razvoj kulture iz 2020, zakone i druge strateške dokumente, kao i aktuelnu umetničku produkciju, pre svega u književnosti, pozorištu, kinematografiji, likovnim\savremenim\vizuelnim umetnostima i muzici. Na osnovu tih radova i izlaganja učesnika okruglih stolova, Helsinški odbor je sačinio preporuke koje ovde objavljujemo.

Nova kulturna politika u Srbiji je preduslov da evropske integracije dobiju široku podršku u društvu. Bez nje nije moguća ni izgradnja novih odnosa u regionu, kao ni demokratizacija same Srbije. Svesni smo svih teškoća koje se odnose na spremnost da se usvoji nova strategija za kulturu. Alternativa, međutim, mora da se artikuliše i da se oko nje stvara sinergija za promenu. O toj potrebi svedoči i zbornik “Za novu kulturnu politiku: protiv dogmatizma”.

PREPORUKE

Izradi smernica za novu kulturnu politiku Helsinški odbor za ljudska prava pristupio je u dubokom uverenju da kulturna politika mora da se zasniva na emancipatorskim potencijalima kulture, na njenoj subverzivnoj moći da podriva projekte koji kulturu svode na vernu pratilju autoritarnosti i pretvaraju je u saučesnika u zatiranju slobode.

Smernice su namenjene delovima vladajuće nomenklature, akterima kulturnih podsistema, društvenim pokretima, civilnom društvu, medijima, neapologetskim kritičkim intelektualcima, kulturnoj publici i građanstvu, odnosno svima onima koji žele promene, koji teže humanizovanoj modernizaciji, koji se ne plaše globalizacije i ne uzmiču pred nacionalpopulizmom i etničkom uskogrudošću, koji ne vide u državi privilegovanog kreatora kulturne politike i autentičnog tumača kulture, koji insistiraju na slobodi izražavanja, izbora i stvaranja, koji zagovaraju pluralizam, koji se protive hijerarhizaciji kulture.

Helsinški odbor smatra da bi u koncipiranju kulturne politike trebalo poći od sledećeg:

• Kulturna politika treba da bude otvorena, decentralizovana i inovativna.

• Kulturne granice su promenljive i porozne, a kulture otvorene, dinamične i heterogene strukture, sačinjene od međukulturnih uticaja, sadejstava i veza, kao i od pozajmica iz drugih kultura. Kao autonomne, inovativne i transformativne, kulture su otvoreni sistemi, te ne tvore međusobne granice; granice povlače ideologije etnosa, nacije, religije… pozivajući se na “svoje samorodne kulture”.

• Nema čistih kultura u bilo kom ključu (nacionalnom, religijskom, klasnom…). Teze kojima se izražava sumnja u prožimanje kultura duboko su antikulturne i destruktivne, osim toga i nenaučne i protivnaučne, i treba ih kao takve objašnjavati u javnosti.

• Neprihvatljvo je svođenje kulture na sluškinju nacionalnog identiteta. Nacionalni identitet, baš kao ni tradicija, nije statičan, dovršen i nepromenljiv entitet, nego je reč o dinamičnom konceptu, podložnom uticajima, otvorenom za kulturnu razmenu i sposobnom da u cilju sopstvene modernizacije preuzima sadržaje drugih kultura.

• Svaka generacija ima pravo da tradiciju iznova tumači, prevrednuje, preoblikuje, izabire i oslanja se na njene različite delove. Svaki naraštaj i svaka grupa u bilo kom naraštaju ima pravo i slobodu i da zaboravi na tradiciju. Napokon, i da stvaraju novu kulturu koja će u budućnosti biti tradicija. Kao što je i svaka tradicija u vreme njenog stvaranja bila nova kultura.

• Napraviti odmak od modela segregativnog multikulturalizma ka interkulturalizmu, koji u fokus javne pažnje i praktičnih politika stavlja pojedinca, koji slobodno traga za svojim položajem u užim i širim zajednicama, kao i u poretku. Time omogućuje da celishodno oblikuje interesovanja, potrebe, prava, iskustva i preferencije. Slobodna komunikacija čini etnokulturne granice poroznim i bespredmetnim, a pojedinca oslobađa prinude da se eksponira kao nacionalista. Tim pre što svaki pojedinac ima mnogo identiteta i prolazi kroz razna identitetska polja.

• Neophodna je kulturna razmena i kulturno sadejstvo sa svim susedima Srbije. Na saradnji i razmeni treba insistirati zbog toga što je neposredno ratno iskustvo i krvavo razaranje Jugoslavije, obremenjeno nacionalizmima, šovinizmima i rasizmima u strukturi hegemonih nacionalističkih ideologija, donelo ogromnu nesreću i nevolju svima. To je nužna pretpostavka mira. Taj veliki zadatak ne mogu da izvrše političke partije, zbog njihovih ideoloških i partikularnih ograničenja i interesa. Jedina delatna i moguća univerzalija je kultura.

• Podsticati prekograničnu saradnju delatnika u kulturi. Konfliktni odnosi su proizvod politike, a ne urođene mržnje, civilizacijskih razlika ili nespojivih kultura. Kulture su komunikativne i otvorene prema drugima, a granice koje dele narode nisu kulturne. Svaki pokušaj da se kulturi dodeli sporna uloga povlačenja granica mora naići na protivljenje, otpor i osudu.

• Postoje kulturni delatnici čiji moralni integritet i autonomija, stvaralačka i ljudska, nisu dezintegrisani i koji se opiru “novom kulturnom poretku”, koji konstruišu autoriteti sa stanovišta moći, uticaja, idelogije… Od njih valja očekivati odgovore na pitanja kako je bilo moguće da jedna antihumana ratna politika devedesetih dobije masovnu podršku, da demistifikuju ulogu intelektualaca u legitimisanju takve politike, kao i da razotkriju ideološke mehanizme zarobljavanja i onesposobljavanja pojedinaca da kritički sude o toj politici.

• Insistirati na kritičkom tematizovanju prošlosti i otporu njenom falsifikovanju. U kulturi sećanja bi trebalo ukazivati na mračne, skrivene, stranice sopstvene istorije, jer to doprinosi celovitijem i objektivnijem sagledavanju prošlosti, destabilizuje nacionalistički narativ o “našoj” grupi kao “večitoj” žrtvi, a “njihovoj” kao primordijalno nasilničkoj, agresivnoj i zločinačkoj. Time bi se objektivno predstavila kako vlastita, tako i slika onog drugog, pošto bi artikulisanje i prihvatanje vlastite odgovornosti i konkretne krivice vodilo ka tome da se demonizovanom drugom prizna svojstvo žrtve.

• Obrazovanje se, kao bitni deo kulturnog podsistema, mora korenito promeniti – i to u skladu s principima savremenog obrazovanja u onim delovima sveta gde je dobro obrazovanje jedan od najvažnijih činilaca racionalnog društvenog poretka i političkog uređenja. Tek u takvom obrazovnom sistemu je moguća nužna korenita promena obrazovanja za društvene delatnosti i umetničko stvaralaštvo.

• Društvo se mora osloboditi nepotizma, nacionalizma, rasizma, ideološki instrumentalizovanog konzervativizma i centralizma zato što sputavaju pluralizaciju, distribuiraju monokulturne obrasce, koče razvoj savremenog razumevanja kulture i umetničkog mišljenja i na ključne pozicije dovode podobne, a ne odgovorne i kompetentne ljude.

• Neophodno je menjati sistem književne infrastrukture u Srbiji, a uslov za to je napuštanje vladajućeg književnog kanona, zauzimanje analitičkog i kritičkog stava prema ratnoj prošlosti (kako onoj iz ranijih perioda, tako i iz neposredne prošlosti) i sprovođenje temeljnih reformi kojima bi se delegitimizovali nacionalistički, teritorijalni i jezički koncepti i uvela pluralna, interkulturalna, nekanonska strategija čitanja, interpretacije i revalorizacije književnosti. Književnost, kao i umetnost uopšte, nije moguća ukoliko nije slobodna. U suprotnom ona ima utilitarni, ideološki, programski, propagandni karakter i time sama sebe dokida kao umetnost.

• Slična očekivanja važe i kada je reč o pozorišnoj umetnosti. Politička priroda pozorišta dolazi do izražaja u trenucima kada ono razotkriva obmane i mehanizme nasilja na kojima počiva svaki antihumani režim i kritički govori o ključnim društvenim problemima. Teatarski delatnici su javne ličnosti i njihova se uloga u afirmisanju osude i moralnog otpora publike pogubnim politikama ne može zanemariti.

• Nespremnost i svesno odbijanje da se kritički govori o dubokom moralnom posrnuću srbijanskog društva prisutna je i u kinematografiji. Kulturnom strategijom trebalo bi stvoriti uslove za oživljavanje kritičke poetike srpske kinematografije i proizvodnju filmova koji će na razgovetan način govoriti o problemima društva, sve do obelodanjivanja društvene sociopatologije, a naročito o nedelima i neodgovornosti centara moći (političke, finansijske…), dakle, o svemu onome što se u postojećem kulturnom poretku potiskuje, relativizuje, instrumentalizuje i na razne načine dedramatizuje.

• Etnizacija identiteta vodi podelama koje se nikad ne zadržavaju u identitetskoj ravni, nego se protežu i na druge oblasti i vode konfliktima.

• Podela na institucionalne i vaninstitucionalne aktere u oblasti kulture suočava ove druge sa brojnim problemima – finansijskim, egzistencijalnim i drugim. Netrpeljivost i nepoverenje koje se ovim podelama stvaraju proizvode loše posledice i osiromašuju čitav kulturni sektor. Novom kulturnom strategijom treba takve neproduktivne podele neutralisati, a javne resurse učiniti dostupnim svim akterima.

• Promena sadašnje autoritarne političke kulture je moguća i nužna, ali je veoma složena i dugotrajna. Neophodno je snažno podržati sadržaje političke kulture koji se tiču individualnih i kolektivnih sloboda i izbora, ljudskih prava, odgovornosti, jednakosti, vladavine prava, nenasilja, solidarnosti, otvorenosti prema sebi i svetu, toleranciji, interkulturnoj komunikaciji, kao i niza drugih vrednosti pomoću kojih se zajednica humanizuje, civilizuje i modernizuje…

• Podržati zahteve da se ćirilica i latinica u Ustavu tretiraju kao dva ravnopravna pisma srpskog jezika. Sadašnje insistiranje na ćirilici kao “matičnom”, “istorijskom” i “prvom” pismu srpskog naroda je netačno.

• Kultura kao otvoren, dinamičan i produktivan sistem, mora biti okrenuta i prema manjinskim zajednicama, feminističkim akterima, kvir stvaralaštvu, levo orijentisanoj literaturi, žanrovskom i rodnom pluralizmu. Dakle, pluralizmu uopšte.

• Medijski prostor mora biti prijemčiv za kritičke tonove i predusretljiv prema pojedincima koji preispituju dominantne kulturne obrasce i nude alternativne političke scenarije. Ukoliko žele da budu tretirani kao kulturno dobro mediji moraju biti otvoreni, kritički, odgovorni, privrženi profesionalnoj etici i promociji recentnih društvenih i kulturnih vrednosti.

• Regulatorno telo za elektronske medije trebalo bi obavezati na periodični monitoring i kvantitativnu i kvalitativnu evaluaciju kulturnih sadržaja u elektronskim medijima; da tu evaluaciju učini dostupnom javnosti, odnosno predmetom javne debate.

• Imajući u vidu da je srbijansko društvo multietničko potrebno je ustanoviti mehanizme kojima će se stimulisati višejezični sadržaji i mediji.

• Ustanove i institucije kulture (zavodi, instituti, muzeji, prosveta, itd.) treba da budu otvorene za savremeno umetničko stvaralaštvo i kulturu na jezicima nacionalnih zajednica i da aktivno rade na njihovoj promociji, afirmaciji i uključivanju u sistem prevođenja.

• Prosvetne vlasti bi trebalo da u obrazovni sistem uvedu višejezičnost (maternji, strani i jezik/jezike društvene sredine) i u onim sredinama gde je to potrebno, olakšaju učenje srpskog jezika, kao službenog i nematernjeg. Relaksirana i oslobođena nacionalističkog pritiska, komunikacija preko etničkih granica doprinela bi smanjenju etničke distance, izgradnji poverenja, produktivnoj i lakšoj komunikaciji i integraciji.

• Uprkos snažnim otporima, trebalo bi insistirati na uvođenju rodno osetljive upotrebe jezika. Jezik nije obeležje samo nacionalnog, nego i drugih oblika našeg identiteta (profesionalnog, rodnog itd.).

• Decentralizacija Srbije je od vitalne važnosti za kulturni, ekonomski i društveni napredak uopšte. Od aktera u kulturi treba očekivati da podrže zahteve za decentralizacijom, demetropolizacijom i da u tome aktivno učestvuju.

• U sprovođenju decentralizacije – političke, kulturne, finansijske – trebalo bi se oslanjati i na iskustva i ulogu onog dela civilnog sektora koji, kao autonoman i nezavisan, insistira na ljudskim pravima i slobodama, demokratiji i vladavini prava, javnosti, pluralizmu, nenasilju itd.

• Potrebno je da se sredstva za kulturu povećaju na 3 odsto od ukupnog budžeta. Društva koja žele da izađu iz krize moraju da investiraju u kulturu i obrazovanje. Finansiranje kulture nije potrošnja, već investicija u progres.

• Ako se želi stati na put eroziji ustanova kulture, upravljanje nad tim ustanovama moraju preuzeti pojedinci čiji je autoritet zasnovan na znanju, sposobnostima i kompetenciji, a nikako na stranačko-političkoj podobnosti.

• Imenovanje, sastav i rad svih komisija Ministarstva kulture moraju biti potpuno transparentni i podložni javnoj kritici. Komisije Ministarstva trebalo bi da čine izuzetni stručnjaci iz oblasti o kojoj se odlučuje.

• Državne institucije treba da podrže i intenziviraju međunarodnu razmenu i saradnju.

• Kultura ne može biti prepuštena tržištu, ali ni državnom voluntarizmu. U rešavanju statusa kulturnog stvaralaštva i delatnika u oblasti kulture, inicijativu moraju preuzeti oni kojih se ta pitanja stvaralački i egzistencijalno tiču.

• Uspostavlti stručne, sistemske i administrativne mehanizme kako bi se efikasnije štitila ekonomska, socijalna i radna prava umetnika, a radu neprofitnih kulturnih organizacija obezbedila finansijska sigurnost i kontinuitet.

• Afirmisati urbanitet i savremeno stvaralaštvo. Istovremeno, tradicionalnoj (a ne pseudotradicionalnoj i ideološki instrumentalizovanoj) kulturi treba posvetiti punu pažnju i pružiti joj afirmativnu podršku – moralnu, finansijsku, medijsku i svaku drugu. To isto važi i kad je o amaterizmu reč, jer amaterizam je često i rodno mesto autentičnog kulturnog izraza.

• Posvetiti pažnju javnom govoru. Sadašnja invazija netrpeljive, mizogine, homofobne i mrzilačke retorike (dakle, protivkulturne retorike) u javni prostor i govor je neprihvatljiva, jer se njome zajednica primitivizuje i brutalizuje, otpori prema mržnji i nasilju slabe, a zajednica se lišava preko potrebne racionalne i argumentovane debate. Ukazivati na štetne posledice ekstremističkog govora, osuditi – politički i moralno – političke i druge aktere na javnoj sceni koji šire nacionalizam, rasizam, fašističke ideje i mržnju prema drugima.

• Klasna priroda društva, oštra socijalna polarizacija, pauperizacija i prekarizacija potiru pravo na kulturu (pravo da se učestvuje u kulturnom stvaralaštvu i pravo da se uživaju darovi kulture). Osiromašenim slojevima se masovno u glavnim kulturnim i medijskim kanalima nude šund (u čemu su tzv. “rijaliti programi” najvidljiviji), ideološki toksični (objektivno fatalni) sadržaji, primitivizam, kič, spletke, senzacije, skandali, pornografija, uvid u tuđu privatnost, itd. Nude se, dakle, sadržaji koji ne afirmišu stvaralački i kritički odnos i ne bude želju za emancipacijom i promenom, nego stvaraju utisak o poželjnosti i nepromenljivosti postojećeg, nametnutog životnog stila (time i načina života), te bezalternativnosti neoliberalnog kapitalizma. Kulturna politika treba da podstiče kritički odnos prema stvarnosti, razotkriva mehanizme zarobljavanja i jača uverenje da je promena moguća i da zavisi od nas.

Ovaj medijski dodatak je deo projekta “Da nam raznolikost bude realnost: do inkluzivnog društva kroz obrazovanje i kulturu”, koji sprovodi Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Objavljivanje dodatka finansirano je sredstvima Evropske unije. Za njegov sadržaj isključivo je odgovoran Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i ne izražava nužno stavove EU.

Ovaj medijski dodatak je deo projekta “Da nam raznolikost bude realnost: do inkluzivnog društva kroz obrazovanje i kulturu”, koji sprovodi Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Objavljivanje dodatka finansirano je sredstvima Evropske unije. Za njegov sadržaj isključivo je odgovoran Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i ne izražava nužno stavove EU.

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu