Dodatno

SLAPP tužbe

Strateške tužbe protiv učešća javnosti 2

foto: milan obradović / oebs

Strateške tužbe protiv učešća javnosti

Ovaj tekst sadrži izvode iz dva izveštaja o SLAPP tužbama koje su ove godine objavili Nezavisno udruženje novinara Srbije i Fondacija “Slavko Ćuruvija”

Relativno novu pretnju slobodi govora u našem regionu predstavljaju takozvane SLAPP tužbe. SLAPP je akronim engleskog naziva Strategic Lawsuit Against Public Participation, što u prevodu znači “strateške tužbe protiv učešća javnosti”. Termin je danas univerzalno prihvaćen, a svoje mesto je pronašao čak i u rečnicima u kojima je definisan kao tužbe koje sadrže tužbene zahteve bazirane na kleveti, koje su zapravo podnete sa ciljem zastrašivanja, opterećivanja, kažnjavanja ili uznemiravanja tuženog zbog javnog govora protiv tužioca, čiji su predmet pitanja od opšteg interesa.

Najpre je važno razjasniti da SLAPP tužba može biti podneta protiv bilo koga, fizičkog ili pravnog lica. Mediji i novinari/ke su očekivano najugroženiji, s obzirom na to da obavljaju poslove od javnog značaja u oblasti informisanja, ali praksa u SAD je pokazala da su često tuženi i građani/ke.

Kao što se moglo pretpostaviti, tužioci koji koriste ovaj mehanizam najčešće su imućne kompanije ili pojedinci, koji zarad zaštite sopstvenih političkih, ekonomskih, reputacionih ili drugih interesa tuže one koji na bilo koji način javno istupaju protiv njih. Posebno zabrinjava podatak iz uporedne prakse u Republici Hrvatskoj o tome da postoje indicije da čak i sudije pribegavaju ovakvim tužbama protiv medija.

Predmet tužbenog zahteva kod SLAPP tužbi najčešće se odnosi na povredu časti i ugleda, odnosno klevetu, ali to nije uvek slučaj, što dodatno otežava konceptualizaciju i prepoznavanje ove pojave. Razjašnjenja radi, iako se ove tužbe najčešće podnose u parničnom postupku, nije isključeno ni da se, u državama u kojima kleveta nije dekriminalizovana, i krivični postupak koristi za postizanje ciljeva SLAPP-a.

SLAPP tužbe se podnose sa idejom zastrašivanja i vršenja pritiska na tužene. Napadnutom će biti otežan rad, oduzeto vreme i uzdrmano samopouzdanje. Sudski postupak, koji obično traje nekoliko godina i podrazumeva troškove sudskih taksi i punomoćnika, vrlo verovatno će potpuno materijalno iscrpeti tuženog. U kontekstu našeg regiona, u kojem su mediji često mala pravna lica sa neodrživim izvorima prihoda, nije isključeno da bi ovakav finansijski teret u jednom trenutku doveo do njihovog potpunog gašenja. Dakle, cilj ovih tužbi nije otkrivanje istine, odnosno usvajanje tužbenog zahteva, već ograničavanje i ućutkivanje kritike javnosti koja iz bilo kog razloga ne odgovara tužiocima. U krajnjem ishodu, ne samo da će konkretan tuženi, najčešće medij, biti opterećen strahom i autocenzurom, ako uopšte nastavi da postoji nakon sudskog postupka, već će i svi ostali, poučeni ovakvim primerom, voditi računa o tome šta govore, pišu i istražuju. Drugim rečima, domašaj SLAPP prevazilazi uticaj na konkretnog tuženog u postupku – ove tužbe pogubno deluju na mnogo širu publiku, koja će ubuduće unapred odustajati od kritičkih priloga o onima koji su skloni upotrebi ovog mehanizma.

Okolnost da glavni cilj SLAPP nije uspeh u sudskom postupku može poslužiti kao jedan od kriterijuma za prepoznavanje ove vrste tužbe. Naime, osnov tužbenog zahteva često je neprecizan ili protivrečno postavljen, a moguće je i da se zasniva na lažnim i/ili neutemeljenim navodima. Dodatna karakteristika koja se može pripisati SLAPP je i nesrazmerno visoko postavljena visina tužbenog zahteva, koja je primarno usmerena na uvećanje troškova postupka, što obično ima značajniji uticaj na tuženog nego na tužioca. Takođe, stvarna namera i cilj utuženja mogli bi se prepoznati i po velikom broju tužbi podnetih protiv tuženog od strane istog tužioca (ili povezanih lica) u relativno kratkom vremenskom periodu. Naravno, sve navedeno samo su primeri kriterijuma za prepoznavanje ovih tužbi, čije postojanje nije uvek nužno i zavisiće od slučaja do slučaja.

SLAPP U MEĐUNARODNOM OKRUŽENJU

U novembru 2021. godine, Predstavnik OEBS-a za slobodu medija (RFoM) objavio je Specijalni izveštaj o pravnom uznemiravanju i zloupotrebi pravosudnog sistema za napade na medije koji sadrži određene preporuke u vezi sa SLAPP tužbama protiv novinara i drugih medijskih radnika.

Pošto je pravna sigurnost medijskih radnika/ca sadržana u različitim principima i opredeljenjima OEBS-a, i pošto zlonamerni postupci mogu ozbiljno da ugroze slobodu medija, RFoM preporučuje da vlasti svih država učesnica prepoznaju zabrinjavajući i zastrašujući efekat sudskih sporova i tužbi, pokrenutih radi cenzure, zastrašivanja, ućutkivanja i iscrpljivanja medijskih radnika i kuća, i da stoga razmotre neki oblik zaštite, uključujući i kroz propise, za novinare i druge medijske radnike protiv takvih zlonamernih tužbi.

Komitet ministara Saveta Evrope je još 2018. izričito pozvao države članice da razmotre usvajanje odgovarajućih zakonodavnih rešenja kako bi sprečile pojavu SLAPP-a, kao i drugih zloupotreba parničnog postupka u svrhu ograničenja slobode izražavanja. S obzirom na to da se broj ovih tužbi iz dana u dan povećava širom Evrope, komesarka za ljudska prava Saveta Evrope je oktobra 2020. izdala saopštenje u kojem poziva vlade, novinare, organizacije i pojedince koji se bave zaštitom ljudskih prava i civilno društvo da zajedničkim delovanjem stanu na put ovom problemu. Konkretno, predložila je da se ovom fenomenu pristupi u tri koraka. Prvi bi podrazumevao prevenciju SLAPP tužbi kroz omogućavanje inicijalnog odbijanja takvih tužbenih zahteva, uz povećanje svesti sudija i javnih tužilaca o ovoj pojavi, uvođenje mera za kažnjavanje onih koji koriste ovaj mehanizam, primarno kroz obavezu naknade troškova postupka i naposletku ublažavanje posledica SLAPP tužbi pružanjem podrške tuženima.

Na tlu Evropske unije nijedna država do sada nije usvojila zakonodavstvo protiv SLAPP tužbi. Zato je Evropski parlament, na zahtev Komiteta za pravna pitanja, naručio stručnu studiju o ovoj temi, koja je objavljena u junu 2021. godine. U studiji je utvrđeno da bi i EU i sve države članice trebalo da usvoje niz mera kontra-SLAPP tužbi, kao i da je reforma uredbi Brisel Ia i Rim II nužna, kako bi se obezbedila pravna sigurnost. U studiji su, između ostalog, prikazana uporedna rešenja ovog problema, usvojena u SAD, Australiji i Kanadi, a naročito je ukazano na dobar primer reforme procesnih zakona u Kvebeku, čiji je pravni sistem najsličniji onom u državama članicama EU. Ukratko, Zakonikom o parničnom postupku Kvebeka predviđena je mogućnost da sud inicijalno odbije tužbeni zahtev, ali samo ako je uveren da su tužbeni navodi očigledno neosnovani, neozbiljni, usmereni na odugovlačenje ili ako je utvrđeno da se postupak zloupotrebljava, pokreće kako bi se drugom pričinila šteta ili da se radi o pokušaju da se izigraju ciljevi pravde. Studijom je objašnjeno i da bi teret dokazivanja trebalo da bude podeljen, odnosno da nakon što tuženi pokaže da se predmet tužbenog zahteva odnosi na javno istupanje o pitanjima od javnog interesa teret pređe na tužioca da uveri sud da se ne radi o SLAPP, odnosno da postoji činjenični ili pravni osnov njegovog zahteva. Dodatno, predloženo je i da budu propisane određene kaznene mere za tužioca, bilo u vidu naknade troškova postupka tuženom ili novčanih kazni, ne samo u cilju satisfakcije tuženog već i radi odvraćanja drugih od upotrebe ovog mehanizma.

SLAPP U SRBIJI

Strateške tužbe protiv učešća javnosti 3
foto: milan obradović / oebs

Prema podacima iz Analize koju je objavio NUNS, između 2010. i 2020. godine, najmanje 26 građanskih tužbi pokrenuto je protiv novinara, medija, organizacija civilnog društva i aktivista zbog njihovih aktivnosti čuvara javnog interesa. Više od polovine ovog broja tužbi pokrenuto je između 2018. i 2020. godine.

Najviše tužbi (ukupno 22) podneto je protiv novinara i medijskih organizacija, četiri slučaja su pokrenuta protiv aktivista za zaštitu životne sredine i organizacija, a jedan slučaj je pokrenut protiv nevladine organizacije, nakon što je objavila informacije o navodnim vezama između javnog zvaničnika i ratnih zločina.

Rezultati ovog istraživanja su kao glavne trendove u ovoj oblasti prepoznali:

Da su najveći broj tužbi pokrenuli javni zvaničnici i političari – istraživanje je pokazalo da je većinu slučajeva pokrenuo u sopstveno ime jedan manji broj političara i visokih javnih zvaničnika. Ovi pojedinci su pokrenuli i veliki broj slučajeva protiv novinara i aktivista.

Da se dešava da se više slučajeva pokreće za istu objavu – u istraživanju se pokazalo da su u nekoliko slučajeva tužioci podneli više tužbi protiv istih tuženih zbog nekoliko tekstova na istu temu, pa su tuženi morali da uđu u duge, obimne i skupe parnice koje se tiču jednog pitanja.

Da postupci dugo traju – čak i kada se slučajevi zbog klevete na kraju odbace – ili u prvostepenom postupku ili nakon žalbe – novinari, mediji i aktivisti moraju da ulože vreme i resurse u pravnu odbranu. Na primer, bar pet završenih predmeta bilo je na sudu pet ili više godina. Kako kažu advokati odbrane u ovim predmetima, uobičajeni razlog odlaganja ročišta u prvostepenom postupku jeste to što se tužioci ili njihovi advokati u postupku ne pojavljuju na ročištu.

Da naknada štete ima veoma nepovoljan uticaj na novinare i aktiviste – U posmatranim slučajevima, novinari i branitelji ljudskih prava morali su da plate između 100.000 i 550.000 dinara (od 850 do 4657 evra). Osim toga, ako izgube, snose i troškove advokata tužioca, koji su u proseku 204–510 evra. Iznos naknade možda nije prevelik za velike medijske organizacije, ali predstavlja značajan trošak malim nezavisnim medijskim organizacijama, a naročito je ozbiljan teret za aktiviste i nezavisne novinare.

Sa druge strane, Analiza koju je sprovela Fondacija “Slavko Ćuruvija” pokazala je da postoje tužbe podnete Višem sudu u Beogradu koje imaju pojedine elemente SLAPP, ali usled nepostojanja jasnih kriterijuma i usvojene definicije one se u ovom trenutku ne mogu sa izvesnošću okarakterisati kao SLAPP.

Naime, iz različitih medija se saznalo da je jedno privredno društvo tužilo više dnevnih listova, portala, lokalnih medija i kablovskih televizija koji su izveštavali sa konferencija za štampu održanih u februaru 2021. u Vranjskoj banji i Leskovcu, na kojima se govorilo o poslovanju ove kompanije. Prema navodima tuženih medija, visine tužbenih zahteva su neobično visoke i kreću se od 11.740.770 dinara (100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti) do 23.481.541 dinar (200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti). Iz izveštaja Višeg suda u Beogradu utvrđeno je da je ova kompanija u periodu od marta do maja 2021. podnela ukupno 34 tužbe tom sudu, od čega su u 27 tužbi tuženi mediji, što je 79 odsto od ukupnog broja podnetih tužbi, dok se ostale tužbe odnose na političke stranke i političare koji su u javnim nastupima govorili o ovom privrednom društvu.

Imajući u vidu opisane karakteristike SLAPP tužbi, pre svega činjenicu da se u ovom konkretnom slučaju u velikoj većini tužbi radi o istom tužiocu i istom tipu tuženih (mediji), kao i visini tužbenih zahteva i činjenicu da sve tužbe imaju isti ili sličan činjenični osnov, ovaj događaj veoma podseća na strateške tužbe protiv učešća javnosti.

Naposletku, bez obzira na to što Srbija trenutno nije članica EU, trebalo bi iskoristiti talas kolektivne borbe protiv SLAPP fenomena i početi sa izmenama odgovarajućih zakona, kako bi se na vreme reagovalo i omogućilo sudovima da na adekvatan način rešavaju ovaj problem. Pri izmenama zakona, ključno je voditi računa i o tome da odredbe protiv SLAPP-a ne ograničavaju pravo na pristup sudu, kao i da se spreče zloupotrebe ovog instituta od strane tuženih. Još jednom, iako odluke i akti EU nisu pravno-obavezujući za našu državu, vredi podsetiti na stav Evropskog suda za ljudska prava o tome da član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja je izvor prava i direktno se primenjuje kod nas, podrazumeva i pozitivnu obavezu države da stvori povoljno okruženje i ambijent za učestvovanje svakoga u javnoj debati, kao i za izražavanje mišljenja i ideja bez straha, čak i ako su u suprotnosti sa zvaničnim stavovima vlasti ili značajnog dela javnog mnjenja ili su za njih provokativni ili šokantni.

PREPORUKE

Na osnovu analiza koje su sproveli Fondacija “Slavko Ćuruvija” i Nezavisno udruženje novinara Srbije (ova druga u partnerstvu sa organizacijama ARTICLE 19 i Centrom za ljudska prava američke advokatske komore) proizlaze sledeće preporuke:

• Zadržati nadležnost jednog suda u Srbiji za postupanje u medijskim sporovima, ali oformiti posebno odeljenje u kojem će suditi specijalizovane sudije, sa dobijenom licencom, što je potrebno regulisati Zakonom o javnom informisanju i medijima (ZJIM). Po istom principu potrebno je formirati specijalizovana veća u drugostepenom sudu. To će obezbediti i bolji kvalitet zaštite prava građana i efikasnost postupanja u ovoj vrsti parnica.

• Obezbediti kontinuiranu obuku o medijskim sporovima, medijskom pravu, proceduralnim pravima i međunarodnim standardima za sudije, advokate i novinare preko nadležnih institucija.

• Obezbediti potreban broj sudija i zaposlenih u pratećim službama suda kako bi se obezbedilo poštovanje zakonskih rokova.

• Visina dosuđene naknade štete mora da zavisi i od učestalosti i ponavljanja kršenja prava istih tuženih po tužbama istog tužioca. Ovaj kriterijum treba uneti u zakon (ZJIM) da bi se suzbile kampanje zastrašivanja, diskreditovanja ličnosti i govor mržnje. Na taj način umanjila bi se mogućnost postojanja SLAPP tužbi.

• Praksa utvrđivanja kršenja prava treba da bude ujednačena, a visina naknade štete mora da prati svaki konkretan činjenični osnov da bi ispunila svoju svrhu.

• Da bi se obezbedila stvarna sloboda izražavanja, medijima koji kontinuirano krše novinarsku pažnju i Etički kodeks novinara potrebno je onemogućiti dodelu budžetskih sredstava namenjenih sufinasiranju medijskih projekata, koja doprinose da ovi mediji budžetskim novcem nesmetano finansiraju dosuđene naknade štete, čime dovode u pitanje smisao sudske zaštite u celini.

• Preispitati odredbe o kleveti u ZJIM i Zakonu o obligacionim odnosima (ZOO) kako bi se obezbedilo da se zaštita pruža samo za neistinite činjenične tvrdnje koje nanose značajnu štetu ugledu tužioca. Treba eliminisati zaštitu nejasnih koncepata, kao što su pijetet i autentičnost.

• U odredbe o pravnim lekovima u slučajevima klevete prema ZOO treba uključiti neke osnovne kriterijume za određivanje iznosa novčane naknade. Novčane naknade koje prevazilaze naknadu za štetu ugledu treba da budu mere koje se primenjuju u izuzetnim slučajevima, tj. samo kada tužilac ili podnosilac tužbenog zahteva dokažu da je tuženi znao da je određena tvrdnja neistinita i da je postupio sa posebnom namerom da nanese štetu tužiocu ili podnosiocu tužbenog zahteva. Novčana naknada štete nikada ne sme biti nesrazmerna učinjenoj šteti i treba uzeti u obzir nenovčana pravna sredstva poput objavljivanja izvinjenja ili korišćenja prava na odgovor, kao i iznos naknade štete koji se dodeljuje u ostalim građanskim deliktima. Prilikom dodeljivanja novčane naknade treba uzeti u obzir stvarne finansijske mogućnosti tuženih.

• Zakonom o obligacionim odnosima treba utvrditi najviši fiksni iznos naknade koja se može dodeliti za nematerijalnu štetu ugledu – tj. štetu koja se ne može kvantifikovati u novčanom smislu, ali ne treba zakonski utvrđivati minimalni iznos naknade štete. Maksimalan iznos treba primenjivati samo u najozbiljnijim slučajevima.

• Treba osnažiti prepoznavanje funkcionalne prirode novinarstva. Naročito treba široko tumačiti odredbe člana 29. ZJIM i uključiti ne samo registrovane novinare već i sve ostale koji se redovno ili profesionalno bave prikupljanjem i širenjem informacija u javnosti koristeći bilo koje sredstvo masovnih komunikacija.

• Treba eliminisati praksu u kojoj se izriče novčana naknada štete u slučajevima klevete samo na osnovu obične tvrdnje tužioca da je doživeo duševni bol (prema članu 200. ZOO). Šteta nanesena ugledu određenog lica mora preći određeni prag pre nego što se ograniči sloboda izražavanja; naime, mora se naneti “ozbiljna šteta”.

• Prilikom procene slučajeva koje podnose javni zvaničnici, političari i javne ličnosti, sudovi moraju imati u vidu da ova lica treba da imaju veću toleranciju na kritiku od običnih građana, jer su oni ipak direktno uključeni u poslove koji se tiču javnosti.

• U svojoj proceni slučajeva, sudovi moraju obezbediti da niko ne bude odgovoran na osnovu Zakona o kleveti zbog izražavanja mišljenja. Sudovi moraju uzeti u obzir sve okolnosti neke izjave, uključujući i upotrebljeni jezik i žanr, kada ocenjuju da li je neka izjava mišljenje. Kada je očigledno da će publika neku izjavu shvatiti u humorističkom, provokativnom ili satiričnom tonu, onda se ta izjava mora smatrati za mišljenje.

Strateške tužbe protiv učešća javnosti 4

Štampanje/dizajn ovog teksta podržala je Misija OEBS-a u Srbiji radi promocije slobode medija i bezbednosti novinara i novinarki i kako bi doprinela daljem razvoju medijskog sistema u Srbiji koji građanima pruža kvalitetne sadržaje od javnog interesa.

Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autorima i njihovim saradnicima i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Misije OEBS-a u Srbiji.

Autorka dela izveštaja Fondacije “Slavko Ćuruvija” koji se odnosi na SLAPP tužbe je Ana Zdravković.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu