Dodatno

Snežana Marković-Samardžić

Tražili smo izveštaj od policije, tražili smo izveštaje od Ministarstva pravde da to ukrstimo. Pazite, Ministarstvo omladine i sporta. Pa je l’ se čeka da ja to uradim? Ali dobro. Uglavnom, pokazalo se, policija hapsi, a pravosuđe kaže sledeće – sudovi puštaju. Samo 2,4 odsto ljudi je osuđeno

Još otkad sam postala ministar pokušavam da se pozabavim problemom huliganstva i nasilja i tada su mi neki savetnici rekli: šta će vam to, ministarka, vama to ne treba, vi imate lepe teme – omladina, to je lepa tema, sport, sportski rezultati, to je sve lepo i veselo, šta ima da se bavite nasiljem? Ali ne mogu, naravno, samo da sedim i da konstatujem da nasilje postoji i da ništa ne preduzimam.

Snežana Marković-Samardžić 1

Prva akcija koju sam preduzela bilo je da iniciram izmenu Zakona o borbi protiv nasilja u sportu. Podsetiću vas da je 1996. godine donet Zakon o sportu koji predviđa da su organizatori sportskih priredbi odgovorni za taj odnos gledalaca. Međutim, to očigledno nije pomoglo i klubovi ne mogu da prihvate svu odgovornost, pa je 2003. godine donet Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja. To nije bilo dovoljno, nažalost, pa sam 2007. godine zajedno sa tadašnja dva ministra, pravde i unutrašnjih poslova, inicirala da se izmeni Zakon. Podsetiću vas da sam bila kritikovana od strane medija što sam tražila previše oštre kazne. Dve i po godine je prošlo, te oštre kazne ne da nisu dovoljno oštre, nego nisu ni primenjivane.

Potom sam zajedno sa Vaterpolo savezom i Republičkim zavodom za sport inicirala akciju "Znanjem i karakterom protiv nasilja", koja se sastojala od tri segmenta. Prvi je bio kampanja, drugi istraživanje šta je to nasilje, jer morate definisati činjenice na nekom uzorku. I onda smo, između ostalog, rekli da su ambiciozni roditelji ti koji primenjuju mere sile i ružnih reči na svoju decu i da su treneri možda protagonisti nasilja nad sportistom i tako dalje.

I treći segment je preporuka. Tražila sam da mi naši stručnjaci preporuče mere koje država treba da preduzme da bi se nasilje sprečavalo. Prva mera je bila – država treba da radi svoj posao. Ništa novo. Pokušala sam da okupim ministre da nešto zajednički uradimo. To nije urodilo plodom.

Pozvala sam tada Savet Evrope. Evaluacioni tim Saveta Evrope došao je prošle godine, negde u novembru, decembru i napravili su nam neku vrstu nezavisne analize o tome šta je to dobro, a šta loše od onog što radimo. Evo, reći ću vam primer: kažu nam ljudi: pa vi koristite "nindža kornjače". To je skupo. A evo na šta se odnosi – teško naoružani policajci dolaze i gomilaju se pred stadionom. To građane Srbije, mene, moju mamu koja daje dva dinara i svakoga živog košta. Da li daje neke rezultate? Jeste neka vrsta odvraćanja, ali očigledno ne dovoljno, jer nasilja i dalje ima.

Znači, to mogu i treba da rade redari. Da bi uštedeli "nindža kornjače", hajde da to rade redari. Oni to mogu da naprave. Pokazalo se da redari nemaju ni svoj pravilnik. Da li verujete, nema pravilnika o ponašanju redara. Odmah sam inicirala da se pravilnik napravi.

Rekli su nam kad su gledali utakmicu: vama je nebezbedno na stadionima. Prolazi koji treba da budu slobodni, nekad su potrebni za evakuaciju, u slučaju požara, a nisu slobodni. Neko ih namerno zakrčuje, jer tako sprečava i organe reda da, na primer, odstrane izgrednike ili da ih bolje fokusiraju. Tu je uvek neka gužva jer ta gužva nekome odgovara. Rekli su nam: oslobodite barem te kanale. Redari su neobeleženi itd. itd. I još mnogo mera.

Jedna od mera bila je takođe konstatacija – vi ne koordinirate. To su nam rekli. Leva ruka ne zna šta radi desna. Ono što sam tad uradila prezentovala sam na skupštinskom Odboru za omladinu i sport. Tražili smo izveštaj od policije, tražili smo izveštaje od Ministarstva pravde da to ukrstimo. Pazite, Ministarstvo omladine i sporta. Pa je l’ se čeka da ja to uradim? Ali dobro. Uglavnom, pokazalo se, policija hapsi, a pravosuđe kaže sledeće – sudovi puštaju. Samo 2,4 odsto ljudi je osuđeno. To je poruka da je svaki četrdeseti kriv, a svi ostali su OK. Nešto nije u redu. Ili se ne prikupljaju dokazi. Nikoga ne optužujem, samo kažem da nešto nije u redu i da postoji ogromna potreba za koordiniranjem.

Kao što kažem, ovaj Savet je osnovan i počeo je da radi u maju ove godine. Nije to ad hoc akcija od nasilja nad Brisom Tatonom. Počeo je da radi u maju. Tražila sam i insistirala. Moje ministarstvo je praktično sekretarijat tog vladinog tela za koordinaciju.

Šta je akcioni plan? Jedna od mera, jeste i ovo ukidanje podgrupa, što je tražio republički javni tužilac, nakon sastanka na Savetu vlade za borbu protiv nasilja u sportu. Koordinirali su MUP i Republičko javno tužilaštvo da se identifikuje ko su te podgrupe. Dakle, ljudi sa imenom i prezimenom, sa kriminalnim dosijeom, da se oni identifikuju i da se razdvoje, od "delija" i od "grobara" i od raznih drugih navijača i da se zabrane. Da budu posebno registrovani, da se izbrišu iz registra organizacija i da na taj način ne mogu da povlače nikakve povlašćene mogućnosti, a biće nadam se, prilike da ih MUP hapsi. Mislim da je mera i da se hapsi. Ne mislim da su mere samo da se zabranjuju.

Šta akcioni plan predviđa? O njemu ne mogu mnogo da pričam zato što ga Vlada nije usvojila i izgledaće više da se hvalim ako sada pričam. Dok ga ne usvoji Savet vlade za borbu protiv nasilja u sportu, ne mogu mnogo da govorim o tome.

Rad sa decom

Predložila sam da se u školama razredna nastava jednom mesečno bar petnaest minuta posveti pitanjima nasilja, ili čas fizičkog ili čas razredne nastave, i da se da profesorima neka matrica kako da razgovaraju sa decom. Ne mogu još uvek da kažem, to nije sporno, ali to nije mera dok se i ministar prosvete ne izjasni, pošto je to njegova nadležnost.


Zajedno do rešenja

Mislim da je jako važno da se tema, koja je nažalost aktuelna u našem društvu, i dalje drži aktuelnom i to ne zbog jedne smrti, u ovom slučaju Brisa Tatona, ne zbog smrti sedam prethodnih žrtava, jer podsećam da je od 2002. do 2009. poginulo ukupno sedam ljudi u nasilju vezanom za sport, već i zbog toga da se nastavi borba. Znači, ne samo zbog tih žrtava, njima naravno pripada sav naš pijetet, nego da bi se nastavila borba da ne bi sutra bilo novih žrtava, mislim da ova tema treba da ostane prisutnija u javnosti.

Kao što znate, juče je završena konferencija koju je organizovalo moje ministarstvo, Ministarstvo omladine i sporta zajedno sa Savetom Evrope pod nazivom "Borba protiv rasizma i nasilja u sportu kroz različitost". I tu smo pokušali da okupimo više raznih aktera. Radilo se u pet sesija. Prva sesija je bila vezana za identifikaciju počinilaca, druga sesija je bila vezana za sankcionisanje, treća za pravni okvir koji nam je potreban, četvrta sesija je bila vezana za preventivu koja se ne sme zaboraviti i peta o tome kako može sport, koji inače služi povezivanju ljudi, da doprinese borbi protiv rasizma i promovisanju pravih vrednosti.

Saznali ste, naravno, ponešto iz medija o rezultatima konferencije, ali pre nego što vam kažem neke od zaključaka, odnosno najvažniji zaključak, reći ću vam šta ja mislim šta je u stvari ono protiv čega mi pokušavamo da se usmerimo. I pri tom ću se ograničiti samo na nasilje u sportu.

Ako svi zajedno zamislimo, a što jeste istina, jednu arenu, najčešće fudbalsku, ali može biti i bilo koja arena gde se odvija sportsko takmičenje. I samim tim što Vi imate jedne protiv drugih, tu postoji potencijal za konflikte. Znači, reč je o konfliktu dva tima. Pored te arene koja je pod svetlima i pod reflektorima, sa jedne strane Vi imate, nazovimo ih, navijače, stvarne navijače koji su grupisani u nekakav motivisani klub ljubitelja. Pored njih u toj areni, odnosno oko arene, imate – mi smo ih nazvali na Savetu vlade za borbu protiv nasilja u sportu – ekstremističke podgrupe, koje jesu povezane sa navijačima, ali možda i nisu. Definitivno znamo da ono što ih interesuje jesu tuča, nasilje, destrukcija. Te podgrupe takođe karakteriše činjenica da se one povremeno okupljaju i van sportskih događaja, zakazuju tuče i tako dalje. Tu imate dve strane arene.

Negde tu možda, bar ja tako zamišljam, stoje ideolozi. Ideolozi nasilja. Oni mogu, naravno, biti i politički ideolozi u smislu protagonista neke baš političke ideologije, poput nacizma, na primer, šovinizma, a mogu biti prosto ideolozi neke teške konzervativne priče.

Možda ovde negde u dnu arene, mi to prepoznajemo kod nas, postoje elementi organizovanog kriminala. Svi ti oko arene imaju svoj interes da se pojave u areni direktno ili indirektno, imaju interes da tu arenu uzmu za sebe, da je nekako upotrebe, odnosno zloupotrebe za promociju onoga što njih interesuje. Ove dole možda interesuje borba protiv nekoga ko hoće njih da ugrožava. Ove gore interesuje nekakva ideologija. Navijači imaju svoju želju da se njihova ljubav prema klubu demonstrativno primeti, a recimo da ovi imaju svoj interes da ih neko od tih ostalih činilaca prepozna kao svog protagonistu. I naravno, interes im je nasilje.

Šta je naš zadatak? Prvo da postavimo pitanje: kome ta arena pripada? Da li ta arena stvarno pripada tim činiocima okolo ili možda donekle navijačima? Moj odgovor je, prvo, da u arenu umesto konflikta koji je potencijal, treba da vratimo igru. Jer, igra je sastavni deo onoga što dva tima između sebe rade. Kome arena pripada? Mislim da treba da vratimo one kojima pripada. To su, pre svega, igrači, stručni tim, klubovi, oni kojima zaista pripada arena i gledaoci. Znači, obični građani. Njima treba da vratimo veru u tu igru, radost igre, radost posmatranja igre.

Moj je san da se na stadionima pojavljuju porodice, da se vrate mame, tate, ćerke, sinovi, ne samo na fudbalskim stadionima, nego u svim sportskim arenama. I da se izborimo za njihov mir i bezbednost na stadionima i da se izborimo da igra bude igra, a ne arena konflikta.

Naravno, postavlja se pitanje kako i ko su ključni "igrači", ko su ključni napadači na te okolne interese oko arene. Moj je odgovor da država treba da vodi akciju. Bez svake sumnje, treba da uvedu sankcije ali zajedno sa nekim "mekšim" ministarstvima poput ministarstva koje sama vodim, i Ministarstva prosvete.

Međutim, pre nego što pređem na to kako, još jednom bih se vratila na sve segmente društva. Ti segmenti društva su tu. Imam pored sebe psihologa koji je sa celim timom uradio studiju. Tu studiju je Ministarstvo podržalo finansijski. Neophodna je saradnja klubova i saveza, neophodna je saradnja medija.

Parlament nam je takođe neophodan. I tu se vraćam na odgovor na pitanje o tome šta je ishod konferencije koju smo imali, šta je ključna reč u pokušaju da se odgovori na ove izazove. Ključna reč je partnerstvo. Znači, samo u partnerstvu svih možemo da se izborimo sa ovom društvenom pošašću. Ne bežim od odgovornosti i kažem da država mora da predvodi tu akciju, jer bez institucije države nema ni promovisanja vrednosti koje jedno društvo treba da ima i borbe za te vrednosti, ali to treba da radimo zajednički.

Žao mi je što i predstavnici ministarstava sile nisu ovde danas sa nama, jer i kod njih leži odgovor, ali znam da žele da rade. Inicirala sam osnivanje Saveta vlade za borbu protiv nasilja u sportu. Molila sam premijera da se stavi na čelo, zato što je jako bitno da premijer predsedava takvom jednom telu. Pristao je i ministar policije, ministarka pravde je takođe redovni član, naravno i predsednik Skupštinskog odbora za omladinu i sport i predstavnici saveza. Jer, odgovor za partnerstvo, odnosno mehanizam za partnerstvo, da ne bude samo prazna reč na papiru, jeste koordinacija. Zaduženje ovog vladinog tela jeste koordinacija, a i posao svih nas je zajednički.

Ovaj problem nije rođen pre dva dana, nego je nasleđe jednog teškog vremena kroz koje smo prošli i sa kojim smo se izborili. Posledica tog teškog vremena nasilja, mrtvih ljudi, žrtava, krvi, dima, nagledali smo se na televiziji i u novinama u vreme Miloševićevog režima – to uzima svoj danak i ne možemo se s tim izboriti preko noći. Posao je tu, biće dugačak i jako je važno – time završavam i upućujem apel medijima, kao što upućujem apel i svojim kolegama –da se ne zaustavimo i da tema prođe, bilo pa prošlo, kao što u Srbiji, nažalost, često biva. Moram održati ovu temu u fokusu zato što ona to, nažalost, zaslužuje i zato što biva – ili huligani ili mi.

Podsetiću, navijači su ljudi koji vole svoj klub, huligani su ljudi koji vole nasilje i to žito treba odvojiti od kukolja, da društvo i sport ne bi bili taoci huligana.


Političari i klubovi

SNEŽANA MARKOVIĆ-SAMARDŽIĆ: Postojala je inicijativa da se zabrani političarima da budu u rukovodstvu klubova ali je bilo i mišljenja da to možda nije najadekvatnije.

Ima malih klubova na lokalu koji se finansiraju samo od strane opštine. Ako je tu gradonačelnik u nekakvom odboru, ako je tu rukovodstvo, to klubu pomaže. Mogu, na primer, reći da pomaže i nekim klubovima koji nisu fudbalski. Na primer, ŽORK – Ženski omladinski rukometni klub u Kruševcu. I ako ja kažem zabrana, možda ne radim dobar posao. Ja se izvinjavam. Meni se takođe sviđa ideja. Možda nije dobra.

Nismo na vladi o ovome pričali, nego na Savetu vlade, jer u njemu su ljudi i iz parlamenta i iz Udruženja sportskih novinara Srbije, iz saveza i tako dalje. Šta kaže sportska strana? Šta kažu savezi? Niko iz vlade se nije bunio, ali savezi kažu – ne nama, ali klubovima je to potrebno iz dva razloga. Prvo, ti se klubovi u najvećem broju slučajeva finansiraju iz budžeta, iz lokalnog budžeta. Važno je da ima neku svest o tome, da bude prisutan, da daje značaj, glamur itd. Drugo, da ima i kontrolu ili on ili neki njegov protagonista, kako su ta budžetska sredstva utrošena. Možemo debatovati i o jednom i o drugom.

Iz istog broja

Istorija

Nasilje, ogledalo društva

Vladimir Stanković

Ceo izveštaj
 

PDF

 

Tribina "Vreme izazova" održana u četvrtak 22. oktobra 2009. u Beogradu

Lice i naličje huliganstva

 

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu