Dodatno

Sećanje

Naša je odgovornost pred budućnošću 2

Naša je odgovornost pred budućnošću

Kao što je Vuk Karadžić predstavio svetu srpski jezik, i istoriju i kulturu Srba, za Rome je to učinio Rajko Đurić

Piše: Sonja Ćirić

Zvala sam ga u petak i zamolila za intervju s namerom da pričom o njegovom radu predstavimo posebnosti kulture romske manjine i da se osvrnemo i na život Roma u Srbiji. Bez dvoumljenja je pristao.

"Uvek ću rado da pričam o tome, nema drugog načina da svet sazna ko smo i šta smo, a i kako nam je", rekao je. Predložio je da komuniciramo pismeno zato što je "sad takvo vreme i moramo da mu se prilagodimo". U nedelju sam mu poslala pitanja, a u ponedeljak ujutru 2. novembra saznala da je preminuo.

Rajko Đurić je za sobom ostavio četrdesetak naučnih radova i studija iz oblasti istorije, jezika i kulture Roma, kojima se svrstao među vodeće romologe na svetu. Autor je kapitalnih dela Istorije romske književnosti i Pravopisa romskog jezika, Istorije Roma pre i posle Aušvica, zatim Istorije holokausta Roma, Gramatike romskog jezika, Standardizacije romskog jezika, njegova monografija Romi sveta (koautor Nebojša Tomašević) imala je jugoslovensko, italijansko, englesko, američko i japansko izdanje, objavio je desetak zbirki poezije, autor je drame Ubiti Zorana Đinđića, bio je predsednik Internacionalne romske akademije i osnivač i generalni sekretar Romskog Pen-centra, profesor na Fakultetu UN – Evropski centar za mir i razvoj u Beogradu, član Odbora SANU za proučavanje Roma, narodni poslanik, novinar i urednik kulture lista "Politika"… Diplomirao je filozofiju i doktorirao sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Naša je odgovornost pred budućnošću 3
Iz stvaralačkog opusa Rajka Đurićaza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Nova gramatika romskog jezika poslednja je knjiga Rajka Đurića (koautorstvo sa Zlatomirom Jovanovićem), završena pre dve godine. U njoj su opisani glasovi svih bazičnih dijalekata romskog, utvrđena je struktura pisma od 38 slova, prvi put je sprovedena morfemska analiza, ustanovljeno je da imenice muškog roda imaju tri deklinacije a imenice ženskog – dve, predstavljeni su zamenice, pridevi i brojevi, određene su sintaksička služba i uloga padeža (romski jezik ima osam padeža s tim što svaki osim osnovnog značenja ima i po desetak sporednih), a obrađene su i sintaksa i semantika. Gramatika je, rekao je Đurić, namenjena "svima koji osećaju teret predrasuda", aludirajući na prvo izdanje Gramatike iz 2005. godine, kada je trebalo urazumiti "neverne Tome da romski jezik postoji. Ratnih devedesetih godina, osim lingviste evropskog renomea Ranka Bugarskog, gotovo svi ostali su tvrdili da je romski bez perspektive, da je to hrpa dijalekata i narečja itd. Pojedini akademici su čak tvrdili da je ‘degeneracija romskog posledica telesne degeneracije Roma’, što je gotovo podudarno sa stavovima kvazinaučnika koji su pripadali nacizmu. Činjenice da su u to vreme na nekoliko evropskih univerzitetskih centara otvorene katedre ili lektorati za romski nisu dopirale do naših autističkih kvazinaučnika. Neki od njih, moji bliski poznanici, govorili su mi, tobože u poverenju: ‘Dali smo ta prava Albancima, pa vidiš dokle smo stigli’", ispričao je Đurić u intervjuu "Danasu".

Obimna studija Istorija Roma, pre i posle Aušvica rezultat je tridesetogodišnjeg Đurićevog istraživanja. U njoj piše da su Romi bili najmoćniji narod Indije u 12. veku, jer su posedovali 21 kraljevstvo. Sve su napustili zbog ratova i krenuli ka Evropi. Analize govore da je Romima, kao narodu koji nema svoju državu, najstrašnije bilo u zemljama Nemačkog carstva i u periodu inkvizicije u Španiji. "Danas, u zemljama gde je ostvaren socijalni progres, Romi su se relativno dobro uklopili. U samo tri zemlje oni nikada nisu bili proganjani: Rusiji, Srbiji i Grčkoj", izjavio je 2006. na promociji knjige.

Jedna od velikih tema Rajka Đurića bila je etnička distanca, moguće i zato što ju je lično osetio već u detinjstvu. "Amen sam Roma. Na e Gadžende korkoro te džas!", govorili su mu stariji, "Mi smo Romi. Nemoj ići kod Gadžovana sam!" Naučio je da su oni bele puti, a on – tamne; čuo je da oni svoje konje zovu "Cigo" i da pevaju "Cigu – ligu, na taljige, taljige se polomiše, Cigani se potopiše!" Kasnije, u Mladenovačkoj gimnaziji i na studijama, osećaj da je izopšten zbog svog porekla, kaže, izgubio se. Od svih učenika direktor je baš njega odredio da objavi i obrazloži predlog da gimnazija nosi ime Slobodana Penezića Krcuna, dok je na fakultetu, na predlog profesorke Radmile Šajković, izabran za sekretara partijske organizacije uz samo jedan glas protiv – Dragana Jeremića.

Naša je odgovornost pred budućnošću 4

Kad je diplomirao 1972. godine, postao je novinar "Politike", a potom i urednik kulturne rubrike čiji je književni kritičar bio Dragan Jeremić. Jednom prilikom mu je otkrio zašto je na fakultetu glasao protiv njega: "Ja sam uvek bio pripadnik desnog krila partije, u koju sam ušao da bih bio zaštićen. Ti si bio pripadnik ekstremno levog bloka, član partije iz ideala. Osim toga, čuo sam da si ti Rom. Nisam nikad imao kontakte sa Romima, osim sa Dušanom Nedeljkovićem, čiji sam bio asistent. Pričalo se da je on romskog porekla." Bilo je to vreme, sećao se Đurić, kad su i njegove kolege romskog porekla u "Politici" i u drugim beogradskim medijima reč Ciganin ili Rom poistovećivali sa oznakom na policijskom dosijeu ili nekom neizlečivom bolešću, pa i kad su mnogi intelektualci krili svoje romsko poreklo. Tako mu je Miladin Životić, jedan od oteranih profesora sa Filozofskog fakulteta i trn u oku srpskim nacionalistima, kazao prilikom jednog susreta: "Ti govoriš otvoreno da si Rom i predstavljaš se tako u javnosti. Meni, nažalost, nedostaje ta vrsta hrabrosti."

Podsetio ga je da se Romima pripisuje Kainova krivica, da su oni žrtve roditeljskog pragreha, i da je "pod uticajem i pritiskom hiljadugodišnjih predrasuda, krivica postala obeležje njihove podsvesti". Odgovorio mu je: "Ne poričem moć uticaja predrasuda na podsvest ljudi. Ali, ja osećam odgovornost samo pred budućnošću. Oni koji oduzimaju budućnost našoj deci, nisu manji zločinci od onih koji su se zločinački ponašali i zlo činili u prošlosti. Čovek se samo čovečnošću oslobađa od svake krivice, od kojih je ona za nečinjenje u sadašnjosti najveća." Tada je shvatio "da onaj koji pati od samoga sebe, biće spreman da priredi patnju i drugome. Ko nije dobar za sebe, ne može biti dobar ni za drugoga. Ovo obuhvata sve – od pojedinca do države." Smatrao je da "čovek može da nosi razne stvari, tj. da preobuče svoje telo. Ali ljudski duh i dušu nije moguće preobući. Zato je čovek svoj, i dok je svoj, on je slobodan. Sloboda je uslov za njegovu čovečnost, a njegova čovečnost je dokaz da je on slobodan. Biti slobodan, znači biti čestit, tj. kako je pisao Hegel – odnositi se odgovorno prema drugome, odnosno imati svest o odgovornosti."

Nakon televizijske emisije u jeku rata u Vukovaru, u kojoj je rekao da su: "izdajnici Jugoslavije Milošević, Tuđman i njihovi generali. Milošević je polio celu zemlju benzinom. Sada može svaka luda izazvati ratne požare nesagledivih razmera", obijen mu je stan, nestala su sva dokumenta i novac, a stigao mu je poziv za ratište u Vukovar. Tog dana je slučajno obukao sako u kome mu je bio pasoš, pa je uspeo da otputuje u Berlin na bijenale o literaturi jezika manjina. "Tako je kultura nadvladala politiku. Zahvaljujući kulturi, ostao sam živ!", rekao je. U Berlinu je proveo devedesete.

Posle januarskih izbora 2007. godine, postao je narodni poslanik. Republički fond za penziono i invalidsko osiguranje Srbije odbilo je da mu prizna u radni staž vreme provedeno u Narodnoj skupštini, iako je imao sve potrebne potvrde i dokaze. "Ja sam, verovatno, jedini narodni poslanik u posleratnoj Jugoslaviji i Srbiji kome je uskraćeno pravo po navedenom osnovu. Jedna dobronamerna službenica PIO iskreno mi je kazala – PIO se prema vama ogrešio", ispričao je pre dve godine. Takođe tada, podsetio je da su predsednik SANU Vladimir Kostić i akademik Tibor Varadi 2017. godine predložili Ministarstvu kulture i informisanja da mu se dodeli "priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi odnosno kulturi nacionalnih manjina" i da do tog momenta Ministarstvo nije obavestilo ni predlagače ni njega o sudbini predloga.

Osećao je da je njegova poezija često bila kost u grlu političarima, pa je zato uvek isticao da je za svoje pesme dobio jugoslovensku nagradu za književnost, Nagradu Železare Sisak "koja je bila u bivšoj Jugoslaviji jedna od najuglednijih i visoko dotiranih, i čiji je predsednik žirija bio Oskar Davičo". Za rad posvećen dobrobiti romskoj manjini, Rajko Đurić je dobio brojne nagrade, pa i Fonda za slobodno izražavanje u Njujorku, Švedskog PEN Centra "Kurt Tucholsky" koju niko iz Srbije nije dobio, Instituta Otvoreno društvo u Budimpešti, Kulturnog centra u Madridu, imao je stipendije Fondacije "Hajnrih Bel", Berlinskog senata za kulturu i umetnost… Ali, zato, "niti nagradu, niti pohvalu nisam nikad dobio od bilo koje ustanove i institucije u Srbiji, osim ako se ne računa Priznanje za životno delo Romskog nacionalnog saveta Srbije", kako je rekao jednom prilikom.

Srbija je bila jedna od potpisnica zemalja koje su februara 2005. godine proglasile Dekadu inkluzije Roma. Naša Vlada je osnovala Savet za unapređivanje položaja Roma i sprovođenje Dekade, i sačinjeni su Strategija i nacionalni akcioni plan. Pet godina nakon toga, Rajko Đurić je u tekstu objavljenom na portalu Evropskog pokreta Srbije predložio da se uradi kritički izveštaj, kako bi se "sprečio pogrešan i besplodan rad u ovoj izuzetno značajnoj oblasti", ukazao da paternalizam pušta sve dublji koren, a da negativna selekcija ima katastrofalne posledice. "Na primer, ima više mladih Roma koji su završili studije na jednom ili dva fakulteta sa najvišim ocenama. Međutim, iako je visokoobrazovan kadar među Romima veoma deficitaran, oni nailaze na zatvorena vrata! S druge strane, ima sportista koji su na nacionalnim, evropskim ili međunarodnim takmičenjima osvojili više od 150 zlatnih medalja, kao što su, recimo, Marko Antić i Danijel Stefanović, studenti Fakulteta za fizičko vaspitanje u Beogradu. Međutim, oni su još bez stipendija! Najzad, među Romima je bilo genijalnih violinista, studenata muzičkih akademija, koji su osvojili pregršt priznanja na međunarodnim takmičenjima. Ali, u Srbiji, u 21. veku, ostali su čak i oni kratkih rukava! Ako, dakle, nema sluha ni za najbolje i najdarovitije među Romima, čemu se onda mogu nadati ostali?!" Tom prilikom je rekao i da u Rumuniji, Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj postoje romske gimnazije i katedre za studije romskog jezika, a da "Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Vršcu, jedina ustanova u Srbiji na kojoj su u simboličnom broju upisani romski studenti, i Evropski centar za mir i razvoj Univerziteta UN u Beogradu koji je omogućio sticanje magistarskog i doktorskog zvanja u oblasti romologije, nisu dobili finansijsku podršku Dekade Roma!"

U poslednjem intervjuu Rajka Đurića datom "Danasu" novembra 2018. godine, rekao je i ovo: "Ne sporim, danas se grade mnogi novi putevi. Put je oličenje i politike i kulture. Ali onaj put od roba do čoveka, put koji je najteži i na čijem raskršću stoje mnogobrojni Romi sa ostalim građanima Srbije i Evrope – potrebniji je danas no ikad ranije. Taj put se ne može projektovati i trasirati bez saradnje politike i kulture. Zemljište toga puta ovde je još pod korovom."

Iz istog broja

Intervju – Zoran Simić, biznismen

Stepenik po stepenik

Zora Drčelić

Lični stav

Poznajete li svoje komšije

Gordana Nešović

Država – neprijatelj siromašnih

Po vodu do Strazbura

Sonja Ćirić

Ekonomski položaj Roma

U začaranom krugu bede

Radmilo Marković

Vreme solidarnosti 15, 12. novembar 2020.

Život Roma u Srbiji

 

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu