Dodatno

Goran Svilanović

Interes za pogled Beograda na Kosovo i Metohiju

Interes za pogled Beograda na Kosovo i Metohiju 1

Zahvalan na pozivu da razgovaramo u Nišu, s obzirom na veliki broj ljudi – kao što su rekli Aleksandar Simić i Nebojša Čović – čak i meni najbližih, koji su iz kosovskog Pomoravlja došli od 1999. naovamo. Oni su sigurno direktno zainteresovani za ovo o čemu mi danas razgovaramo, a imam u vidu i veliki broj onih koji su decenijama pre toga dolazili do Niša i ovde žive, tako da imaju još uvek sveža sećanja na kraj iz koga su došli i na probleme koje su imali, i sada prate ono što se danas događa.

Ja bih malo drugačije odgovorio na pitanje, jer sam drugačije razumeo suštinu. To je nešto što svi pitaju – da li postoji nekakav plan za Kosovo u Vašingtonu ili u Briselu. Moje iskustvo je da ne postoji. Postoje različite ideje, kako u Prištini, tako i u Beogradu, Nišu ili Kragujevcu pa, tako, postoje različite ideje među političarima ili među onima koji se studioznije bave ovom temom, koji su stvarno ili su tako nazvani, eksperti za pitanje Balkana ili eksperti za pitanje Kosova u okviru nevladinih sektora, u medijima, u takozvanim tink-tenkovima. Postoje različite ideje i mi ponekada budemo iznenađeni sadržinom predloga koji dolaze, ali ono što želim da kažem to je da ne postoji jasna strategija ni u Briselu, dakle u sedištu Evropske unije, ni u NATO-u, ni u Vašingtonu, pa onda ni u Njujorku gde je sedište UN-a, o tome kako rešiti kosovskometohijski problem.

Ali se veoma veliki krug ljudi time bavi. Tako treba razumeti i ovaj sastanak na kom od nas četvorice trojica smo pre nekoliko dana učestvovali u jednom prethodnom razgovoru. Dakle, ima dosta razgovora. Ovo je jedan s kojim je javnost upoznata, a ima još nekoliko paralelnih procesa o kojima se razgovara na različitim nivoima i gde učestvuju ljudi koji predstavljaju bilo političke stranke iz ove zemlje ili političare, njihovi saradnici i, s druge strane su takođe njihovi sagovornici iz Prištine. Dakle, mnogo se razgovara, ali nema odgovora na pitanje kako rešiti ovaj problem. Definiše se kao problem jer se govori o tome da je pitanje stanja na Kosovu poslednja velika balkanska tema. I postoji potreba da se da odgovor na to, pre svega zbog toga što svi očekuju, pogotovu posle Samita u Solunu, gde je Evropska unija na susretu sa zapadnobalkanskim državama – to su Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Srbija i Crna Gora, Makedonija i Albanija – sasvim jasno poslala poruku da Evropska unija neće biti kompletirana dok ove zemlje ne budu njene članice. E, na tom putu mora neizostavno da se da odgovor na pitanje kako se na Kosovu živi, koliko su garantovana prava svih koji tamo žive, bez obzira na to da li se radi o Srbima, Crnogorcima, Albancima, Romima, Turcima, svima koji tamo žive.

Postoji želja da se da odgovor na ovo pitanje, ali ne postoje gotovi planovi, bar ne kod onih koji odlučuju, ne u vladama zemalja u Evropi – ali postoje, na različitim nivoima, razni predlozi. Mislim da je vrlo važno da toga prosto svi budemo svesni. Otuda bih se pridružio ovome što je govorio Nebojša Čović. Tačno je da je svojevremeno, pre više od dve godine, usvojen jedan plan koji je dosta detaljan i koji je bio pokušaj da ona vlada da odgovor na pitanje kako će se baviti ovim problemom. Sad je usledio jedan drugi plan koji su pripremili saradnici predsednika vlade. Mislim da se on u dobroj meri bazira na onome što je ranije gospodin Bataković radio. Ja sam i kao poslanik u Skupštini podržao ovaj predlog i mislim da je vrlo dobro što je postignut jedan nivo saglasnosti unutar svih političkih snaga zastupljenih u parlamentu Srbije, jer to olakšava vladi, njenim predstavnicima, kada sutra komuniciraju sa svojim sagovornicima, da mogu da se pozovu na jedan viši stepen jedinstva nego što je to bio slučaj ranije kad je u pitanju ovako osetljiva nacionalna, regionalna i evropska tema kakvo je Kosovo.

Nas očekuju razgovori. Možda to neće biti tako brzo, s obzirom na to da se u ovom trenutku iščekuju predsednički izbori u Srbiji, prethodno su iščekivani rezultati parlamentarnih izbora i konstituisanje vlade. To je iza nas, vlada je formirana, vlada radi i ovo je jedan od njenih rezultata. Ali, s druge strane, očekuju se tokom ove godine izbori za evropski parlament. Dakle, menja se i sastav Evropske komisije. Zatim slede izbori na Kosovu i, konačno, izbori u Vašingtonu. Prosto treba biti svestan da je to jedan od važnih centara koji odlučujuće utiče možda i na dalji tok rada na problemu Kosova.

To konkretno znači da će ova godina biti godina u kojoj će tek biti izabrani oni koji će se tokom 2005. mnogo angažovanije baviti problemom Kosova. Kao što to važi za nas, tako važi i za druge. U tom smislu, mislim da je dobro što je ovaj plan vlade usvojen – jer u taj period novog komponovanja na međunarodnoj političkoj sceni ulazimo ipak s jednim nivoom saglasnosti oko toga šta je naša zajednička politika.

Pitate me da li postoji interesovanje za naš plan. Reći ću vam da je upravo ovaj plan odgovor na to interesovanje. Interesovanje postoji sve vreme. Mislim da je gospodin Čović malopre govorio o tome da su bili različiti glasovi koji dolaze iz Beograda o tome koje mi ideje imamo oko Kosova, šta je to što mi želimo da postignemo i možda ovaj plan to prevazilazi. Ja očekujem da svi sada budu dovoljno ozbiljni, podrže plan i, kada govore o problemu Kosova s ove srpske strane, da kažu da je to ono iza čega oni stoje. Pa sad, da li se slažu u svakom detalju ili ne, možda u ovom trenutku nije najvažnije. Važno je da se slažu oko principa koji je u Skupštini utvrđen. Ovim predlogom mi u stvari dajemo odgovor na pitanje šta je to što Beograd misli. Jer to je pitanje koje je stalno – javno bilo polujavno – postavljano. Vrlo je važno da je saopštavanjem plana omogućeno drugima da ga komentarišu, bilo da ga prihvate ili ne prihvate, da žele o njemu da razgovaraju ili da ne žele da razgovaraju – ali ne mogu da kažu da Beograd nema ideju šta bi da radi. Pri tom, ovaj plan se ne bavi statusom. Bavi se teritorijalnom organizacijom kako mi vidimo da bi mogla da bude definisana, način koji bi omogućio Srbima i Crnogorcima pre svega da ostanu i da žive tamo gde su danas.

U prethodnih desetak ili petnaest godina prisustvovali smo raspadu jedne države, prisustvovali sukobima ili u njima učestvovali, kad je u pitanju Bosna, kad je u pitanju Hrvatska, a da je iza toga svaki put ostajalo pitanje: dobro, da li neko ima ideju šta je želeo da postigne time, da li je imao jasnu ideju šta želi, šta mu je cilj i kakva su sredstva. Meni se čini da je dobro da se složimo oko toga da ovaj plan polazi od jedne ideje, a to je da je prvenstveni cilj koji želimo da postignemo s obzirom na tragično iskustvo neodgovorne politike u odnosu na Srbe u Bosni, u odnosu na Srbe u Hrvatskoj, ovoga puta je polazište definisano kao nastojanje da Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu ostanu na Kosovu. Dakle, da nam se ne ponovi da desetine ili, kao što je bilo, stotine hiljada ljudi ponovo sa zavežljajima odlazi iz svojih kuća. Mislim da oko toga postoji saglasnost da je to pre svega ono što želimo da postignemo. Da ljudi na Kosovu i Metohiji budu potpuno sigurni za svoj život, sigurni za budućnost svoje dece, kad je u pitanju posao, kad je u pitanju školovanje, pa ćete ostale životne probleme rešavati kao što ih rešava i svako drugi. Mislim da je to neki prvi nacionalni cilj oko koga postoji dosta visok stepen saglasnosti i od njega polazi plan. Tek sa ispunjavanjem ovog cilja mi dolazimo do drugog, o čemu je gospodin Simić govorio – da bi stabilnost na Kosovu i Metohiji, sigurnost onih koji su sada tamo, omogućila da i onih drugih dvesta hiljada o kojima Nebojša govori dođu u situaciju da razmisle da se i oni možda vrate. Tek kada vide da je tamo sigurno, bezbedno, da se može živeti,

možemo o tome da razgovaramo. To su temelji od kojih je ovaj plan pošao, pa je onda rekao – da bismo mogli da budemo sigurni da će oni Srbi koji su tamo ostali ostati tamo, potrebno je da imaju nekakve garancije, da te garancije budu institucionalne, da te garancije budu takve da oni prosto budu deo strukture vlasti na lokalnom nivou, na regionalnom nivou, na centralnom nivou i da se zaista osećaju kao neko ko je bezbedan, siguran, ko će tu živeti bez obzira kakav će eventualno biti status u odnosu na onaj koji je danas regulisan Rezolucijom.

Odgovor na vaše pitanje: postoji veoma veliko interesovanje za ono što se u Beogradu misli. Dopustio bih sebi da kažem – a to je u izvesnoj meri moje iskustvo sa sastanka koji sam pomenuo – da po prvi put postoji jedan nivo jedinstva na političkoj sceni u našoj zemlji, da se ne dovodi svaki put u pitanje najbolja namera ili sposobnost vlade, nego svi možemo da kažemo: evo, to je plan iza kog stojimo, kao što je – ako ne grešim u interpretaciji, molim vas ispravite me, jer sada slobodno interpretiram – i predsednik vlade, obrazlažući plan u parlamentu, rekao: Ovo ako usvojimo, biće naša politika i, rekao je prilično jasno: mi ćemo braniti ovu politiku i probaćemo da ubedimo sagovornike u svetu da je ovo najbolje rešenje. Ali je tada dodao: ali budimo svesni, odluke o tome da li će ovaj ili neki drugi plan ili neko drugo rešenje biti prihvaćeno, ipak se donosi u sedištu UN-a i mi samo u izvesnoj meri na njih utičemo, a uticaćemo više ukoliko se oko ovog plana usaglasimo. E, saglasili smo se i, prosto, sad mislim da sad jesmo u situaciji da kažemo: nije tačno da u Beogradu ne postoji ideja šta dalje. Evo, to je jedna ideja, spremni smo da razgovaramo o tome da li ima drugih ideja i da razgovaramo o tome šta je to što eventualno u ovom predlogu nije dobro.

Prve reakcije iz međunarodne javnosti su uzdržane. Imam utisak da u ovom trenutku još uvek svi čitaju plan. I razmišljaju. Problem se može postaviti, a to se čulo u ovim razgovorima od strane predstavnika Albanaca sa Kosova, da oni ne žele da razgovaraju o planu koji dolazi iz Beograda, šta god da u tom planu piše. Nije nemoguće da će i neko drugi u svetu zauzeti sličnu poziciju. Prosto hoću to da kažem da se dovodi u pitanje pravo Beograda da izađe sa bilo kojim predlogom, a bez ulaženja u suštinu tog predloga. Jer, iz reakcije međunarodne javnosti koju sam ja video, još uvek su zaista svi na tom prvom pitanju – može li se ozbiljno razgovarati o predlogu Beograda, a nisu došli do onog narednog pitanja, a to je da neko kaže: čekaj da vidimo ima li to smisla, da li su baš takvi regioni, da li uopšte regioni, da se uđe u suštinu onoga što je ovde predloženo.

Međutim, dobro znam da ima eksperata koji pažljivo čitaju i pokušavaju da razumeju šta je to što smo mi predložili. I nije nemoguće da kao reakcija na ovaj predlog dođe predlog iz sveta od onih koji se ovim bave ekspertski, kao njihov predlog koji bi eventualno sadržao neke od ovih elemenata, neke drugačije interpretirao, pa će to možda opet biti predlog o kojem će se iznova razgovorati. Ali, ovo je polazište za koje ja hoću da kažem da odgovara na pitanje koje je bilo postavljano sve ovo vreme: postoji li predlog Beograda? Evo, postoji predlog Beograda. Postojao je i ranije, ali nije bio saopštavan javnosti jer to je onda bio predlog vlade na kojem je vlada radila. Sada je ovo jedan koji je saopšten međunarodnoj i našoj javnosti. Ja ne bih sebi dopustio da kažem – ovi su podržali, ovi nisu. Sve što se do sada čulo su uzdržani komentari i očigledno je da će plan biti predmet analize narednih nekoliko meseci, a da ćemo jasnije i odgovore i eventualne nove sugestije dočekati posle svih izbora o kojima sam govorio.

Pošto sam učestvovao u pregovorima prilikom formiranja ove Vlade Srbije, inicijalni predlog koji je došao od sadašnjeg premijera u prvim razgovorima koje smo imali, jeste da želi da sastavi vladu koja će doneti novi ustav Srbije i da bi onda novi ustav omogućio eventualno nove izbore. Moj utisak je da je bar tada, pre nekoliko meseci, ideja bila da ova vlada bude vlada koja će doneti ustav i da ovaj saziv parlamenta bude taj, da je verovatno ona naredna koja će doći iza nje, vlada koja će se suštinski baviti Kosovom. I to se uklapa u ono što sam na početku rekao, s obzirom na to da se menja scena i u Vašingtonu, i u Briselu, i u Prištini i u Beogradu. Može to da bude i isti premijer, može da bude i sličan sastav – uopšte ne govorim o tome da li će personalno nešto da se menja – ali mi se čini da će 2005. biti godina suštinskih razgovora. I dobro je što mi

već sada, na početku 2004, u 2005. godinu ulazimo s predlogom oko kojeg smo se saglasili.

Interno raseljena lica

Potpredsednik Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine u Srbiji i Crnoj Gori, Rašid Kurtić, postavio je pitanje koliki je zapravo tačan broj interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije, ako se operiše s brojem da se među njima nalazi 150.000 Roma, Aškalija, Egipćana… Zašto romska manjina ili predstavnici manjine nisu uključeni u pregovore?
OLIVER IVANOVIĆ: Tačan broj je 238.000. To je cifra koju daju Međunarodni Crveni krst i UNHCR. Koliko je među njima Roma ne mogu da kažem, a Romi imaju svog predstavnika u privremenim institucijama i oni su kroz privremene institucije uključeni u sve moguće razgovore. Lično, nisam baš siguran da zastupaju interese Roma u tim privremenim institucijama, ali to je drugo pitanje.
NEBOJŠA ČOVIĆ: Uključujući i Crnu Goru, interno raseljenih lica ima oko 290.000. Nisu svi popisani, jer je u našoj zemlji i to ispolitizovano i istrančareno. Kada je obavljan popis pola stranaka je poručivalo – nemojte da se popisujete, time priznajete nezavisno Kosovo. Kao što je pola stranaka pričalo – nemojte da izlazite na izbore. Da tada nismo izašli na izbore, tog 17. novembra 2001, odavno bi Kosovo i Metohija bilo nezavisno. Ne sme se postavljati pitanje da li ti je neko simpatičan u koaliciji Povratak ili nije ako si na bilo kojoj funkciji, nego: koalicija Povratak je srpska koalicija u privremenim institucijama, zastupa srpski etnos. Tada je isto bilo demagogije i populizma. Ua ako izađu na izbore, ua ako koalicija Povratak uđe u Skupštinu. Mi smo umetnici da sami sebi zabijemo ekser u nogu. I to radimo već duže vreme. Imaćemo ponovo iskušenja vezana za izbore. Ove godine su izbori na Kosovu i Metohiji. Ove godine će se opet događati nekakav popis. Svi građani s prostora Kosova i Metohije treba da se popišu, inače te nema ni na listi za imovinu. Nema te ni za šta.

Iz istog broja

Drugi deo tribine – pitanja prisutnih

priredio: Aleksandar Ćirić

Oliver Ivanović

S Beogradom ili bez

priredio: Aleksandar Ćirić

Nebojša Čović

Kontinuitet i diskontinuitet dobrih i loših stvari

priredio: Aleksandar Ćirić

Aleksandar Simić

Rešavanje, a ne proizvodnja problema

priredio: Aleksandar Ćirić

Kosovo – pogled iz Srbije

priredio: Aleksandar Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu