Dodatno

Vreme dece

Gde su sva deca 2

foto: aleksandar anđić

Gde su sva deca

Ovog septembra, za osnovnu školu stasalo je 68.740 dece rođene u Srbiji od marta 2008. do marta 2009. godine. Prvog dana školske godine, tokom posete jednoj od najstarijih škola u Srbiji, Osnovnoj školi "23. oktobar" u Golubincima, ministar prosvete Srđan Verbić je objavio da je ove godine upisano 68.470 đaka prvaka i naglasio da ih je za 2500 više nego prošle godine. Zašto nisu upisana sva deca kojima je vreme za školu, nije komentarisao

Pravo sve dece na obrazovanje definisano je od 2009. godine kao strateško opredeljenje i zakonska obaveza obrazovnog sistema Republike Srbije, a zagarantovano je Ustavom, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, Konvencijom o pravima deteta, Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom, Opštim zakonom o zabrani diskriminacije, Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i sa tim zakonima usklađeni su svi ostali podzakonski akti. Svi ovi zakoni insistiraju na principima jednakih šansi, inkluzije, antidiskriminacije i najboljeg interesa deteta – insistiraju na kvalitetnom i pravednom obrazovanju (videti "Vreme" br. 1260).

"Pravednost obrazovanja je jedan od najvažnijih indikatora kvalitetnog obrazovanja, tema kojom se danas bave svi evropski obrazovni sistemi", kaže za "Vreme" Jelena Najdanović Tomić, rukovodilac Centra za standarde Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. "Pravednost obrazovanja znači da sva deca/učenici imaju iste ili bar približno iste šanse da uspešno uče tj. da dostignu sve nivoe obrazovanja i da su im dostupni svi nivoi obrazovanja. Mnoga istraživanja su pokazala da deca iz porodica koje imaju viši nivo obrazovanja i bolji životni standard, postižu bolje rezultate u školi i češće završavaju fakultete nego deca iz siromašnih porodica u kojima roditelji imaju niži nivo obrazovanja. Takođe, razvijenost, bogatstvo odnosno siromaštvo okruženja (opštine, regiona) utiče na postignuća učenika. Škole su te koje bi trebalo da doprinesu da se ta razlika smanji ili u idealnom slučaju potpuno nestane."

Jelena Najdanović Tomić podseća da "sve države potpisnice Konvencije o pravima deteta imaju obavezu da svoj deci pruže kvalitetno obrazovanje i to je sigurno jedan od razloga što se u mnogim obrazovnim sistemima preduzimaju različite mere za povećanje pravednosti obrazovanja. Takođe, iz svakodnevnog života je poznato a potvrdila su i istraživanja da postoji povezanost između obrazovnog nivoa stanovništva i ekonomskog rasta i prosperiteta jedne države: što je više obrazovanih ljudi ta se država brže i bolje razvija, a životni standard raste".

Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije preduzima mnoge pozitivne mere kako bi se obezbedio razvoj inkluzivnog obrazovanja. Između ostalog, formirana je Grupa za socijalnu inkluziju s namerom da prati aktivnosti koje će obezbediti primenu zakonskih mera i politika u oblasti uključivanja osetljivih grupa u vaspitno-obrazovni sistem. Prema njihovom izveštaju koji su dostavili redakciji, Ministarstvo nastoji da dostigne cilj – 100 odsto upisanih prvaka. "Vizija je da svakoj porodici i svakom detetu uzrasta od šest meseci do polaska u školu bude dostupan neki vid diversifikovanog sistema predškolskog vaspitanja koji odgovara njihovim potrebama." Očekuje se da će projekat "Vrtići bez granica" (realizuje se u 10 gradova/opština, a u prošloj školskoj godini obuhvatio je 584 dece) dovesti do željenog cilja. Sledeći nivo, predškolsko obrazovanje, je obaveza propisana Zakonom. Prema podacima Ministarstva, prošle školske godine u predškolskom je bilo 97,01 odsto dece, a prema podacima Republičkog zavoda za statistiku – 94,49 odsto.

U prvi razred se upisuju deca između 6,5 i 7,5 godina, a škola je dužna da upiše svako dete sa svoje teritorije, ali i sa druge na zahtev roditelja. Podaci pokazuju porast upisa prvaka u opštoj populaciji, ali i dalje nedovoljno visok obuhvat dece iz osetljivih društvenih grupa, kako pripremnim predškolskim programom tako i osnovnim obrazovanjem. U izveštaju Grupe za socijalnu inkluziju piše da su "razrađeni različiti mehanizmi obezbeđivanja dodatne podrške deci i učenicima, formirani su Stručni timovi za inkluzivno obrazovanje (STIO)". Akcenat se stavlja na napuštanje modela u kome je fokus na onome što deca ne znaju i ne mogu da urade u korist pristupa usmerenog na snage, u kome je fokus na znanjima i veštinama kojima deca raspolažu. Ustanove koje imaju razvijenu inkluzivnu praksu spremne su da modifikuju raspored časova, što daje mogućnost spajanja odeljenja i timskog rada nastavnika, po potrebi se organizuju on line dopunska / dodatna nastava, vršnjačka asistencija na relaciji kuća–škola i slično. Zahvaljujući profesionalizmu i fleksibilnosti, učenik sa multiplom sklerozom, čija je bolest toliko uznapredovala da ne može da sedi, uspešno pohađa jednu od gimnazija u centralnoj Srbiji. Naime, profesori organizuju uz pomoć savremene IKT nastavu na daljinu, kućne posete, razvijena je mreža vršnjačke podrške. Ako je učenik veoma nadaren za matematiku, u ovoj oblasti je za njega urađen prilagođen program sa proširenim sadržajima, ishodima i standardima." Posebna pažnja posvećena je obrazovnoj inkluziji dece romske nacionalnosti kroz različite projekte. Na primer, u sistemu obrazovanja 179 pedagoških asistenata pomaže deci i učenicima, ali i nastavnicima, vaspitačima i stručnim saradnicima u cilju unapređivanja njihovog rada sa decom i učenicima kojima je potrebna dodatna obrazovna podrška. Zaključak izveštaja Grupe za socijalnu inkluziju je da "na polju socijalne inkluzije i inkluzivnog obrazovanja ima još dosta toga da se uradi. Sve interesne grupe uglavnom su uverene u prednosti uključivanja, ali elementi principijelnog otpora samoj ideji inkluzivnog obrazovanja postoje i dalje. Na njihovom prevazilaženju mora se raditi u narednom periodu".

Jelena Najdanović Tomić, rukovodilac Centra za standarde, podseća da je spoljašnje vrednovanje kvaliteta rada škola i predškolskih ustanova jedan od mehanizama za povećanje pravednosti u obrazovanju. "Vrednovanje se vrši na osnovu standarda kvaliteta rada ustanova koje je usvojio Nacionalni prosvetni savet i obavezni su za sve škole i vrtiće. Oni opisuju kvalitet koji svaka ustanova treba da dostigne u okviru sedam oblasti života i rada škola, odnosno vrtića (Školski program i godišnji plan rada, Nastava i učenje, Obrazovna postignuća, Podrška učenicima, Etos, Organizacija rada škole i rukovođenje, Resursi). Za svaki standard postoji nekoliko pokazatelja na osnovu čije vidljivosti se procenjuje ostvarenost standarda. To rade posebno obučeni prosvetni savetnici i savetnici iz Zavoda za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Procena kvaliteta rada škole radi se timski, na osnovu uvida u dokumentaciju škole, razgovora sa direktorom, Školskim odborom, nastavnicima, roditeljima i učenicima i poseta časovima. Kako bi se stekao objektivan uvid o kvalitetu nastave u jednoj školi, spoljašnji evaluatori moraju da posete časove najmanje 40 odsto nastavnika jedne škole. U odnosu na broj dostignutih standarda škola dobija opštu ocenu kvaliteta. Ovaj postupak služi da se što objektivnije sagledaju snage i slabosti svake škole i da zaposleni u školi preduzmu odgovarajuće aktivnosti kako bi unapredili život i rad u školi. Nastojeći da dostignu ono što je opisano u ovim standardima, škole će doprineti da njihovi učenici dobiju isti ili bar sličan kvalitet obrazovanja bez obzira u kom su gradu ili selu." Spoljašnje vrednovanje je uvedeno 2012. godine, a do prošle školske godine ovim procesom su obuhvaćene 552 osnovne (46,19 odsto) i 151 srednja škola (29,49 odsto). Jelena Najdanović Tomić kaže da se "u školama veoma dobro ističu ciljevi učenja, nastavnici daju dobra uputstva i objašnjenja učenicima, ističu ključne pojmove koje učenici treba da nauče i postupno postavljaju sve složenije zahteve, u školama je veoma dobra atmosfera za rad na času, jako su dobri međuljudski odnosi, a rukovođenje je u funkciji unapređivanja rada škole. Ono što je neophodno unapređivati jeste ocenjivanje učenika i prilagođavanje rada na času (zadataka, brzine rada, vremena, materijala za učenje) različitim potrebama i individualnim karakteristikama učenika. Približno 2/3 škola, kako osnovnih tako i srednjih, dobilo je ocenu 3 i 4 koja ih svrstava u grupu takozvanih dobrih škola. Postoje i škole koje ne ispunjavaju ni minimum većeg broja standarda kvaliteta i u tim školama je nedovoljno ostvareno pravo dece na kvalitetno obrazovanje."

Pravu sliku kvaliteta rada škola imaćemo 2017. godine, napominje Jelena Najdanović Tomić, do kada je planirano da sve škole i predškolske ustanove u Srbiji budu vrednovane. Ti podaci će donosiocima odluka u obrazovanju omogućiti da na sistemskom nivou preduzmu mere za unapređivanje kvaliteta obrazovanja i time doprinesu većoj pravednosti u obrazovanju.

Iz Konvencije o pravima deteta

Član 28.

1. Strane ugovornice priznaju pravo na obrazovanje i posebno će: (a) učiniti osnovno obrazovanje obaveznim i besplatnim za sve; (b) podsticati razvoj različitih oblika srednjeg obrazovanja, uključujući opšte i stručno obrazovanje, koje bi bilo na raspolaganju i dostupno svakom detetu i preduzimati pogodne mere kao što su uvođenje besplatnog obrazovanja i pružanje finansijske pomoći kada je to potrebno; (e) preduzimati mere za obezbeđenje redovnog pohađanja škole i smanjenje stope napuštanja škole.

Član 29.

1. Strane ugovornice se slažu da obrazovanje deteta bude usmereno na: (a) razvoj detetove ličnosti, talenta i mentalnih i fizičkih sposobnosti do njihovih krajnjih mogućnosti; (b) razvoj poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda i principa utvrđenih Poveljom Ujedinjenih nacija; (c) razvoj poštovanja detetovih roditelja, njegovog/njenog kulturnog identiteta, jezika i vrednosti, nacionalnih vrednosti zemlje u kojoj dete živi, zemlje iz koje potiče i civilizacije različite od njegove/njene sopstvene; (d) pripremanje deteta za odgovoran život u slobodnom društvu, u duhu razumevanja, mira, tolerancije, jednakosti polova, prijateljstva među narodima, etničkim, nacionalnim i verskim grupama i sa licima domorodačkog porekla.


Šta smeta mladima

Mladi u Srbiji nisu zadovoljni obrazovnim sistemom, Preobimno i zastarelo gradivo je jedan od glavnih razloga tom nezadovoljstvu, navodi Sergej Dojčinović iz organizacije Stav mladih Srbije.

Stav mladih Srbije je projekat koji su osnovali studenti i srednjoškolci. "Cilj projekta je da se ubaci nova energija u naše mlade generacije, da se promovišu prave vrednosti, kao i da se stvori okruženje u kojima se mladi ljudi neće plašiti da iznesu svoje stavove o aktuelnim temama i da kritički misle", precizira Sergej Dojčinović.

Među temama koje ih se tiču je obrazovni sistem. Sergej Dojčinović navodi da je jedan od najvećih problema nedostatak praktične nastave. "Odeljenja su prevelika, pogotovu u srednjim školama gde u odeljenjima ima 30–35 učenika, što znači da je profesoru nemoguće da svakom posveti dovoljno pažnje. Drugi problem su nedovoljno opremljene učionice i objekti i u osnovnim i u srednjim školama, pa učenici često nemaju praktičnu nastavu i uče samo teoriju pomoću udžbenika, što im kasnije, na primer kad se zaposle, stvara problem zato što nemaju dovoljno praktičnog znanja. Mladima treba obezbediti mogućnost radnog iskustva, kao i šansu za zaposlenjem nakon što završe svoje obrazovanje. Kada se ti uslovi steknu, manje njih će imati razloga da napusti zemlju."

Sergej Dojčinović navodi i da se zbog nepovoljne finansijske situacije u zemlji nedovoljno ulaže u obrazovanje. "Plate nastavnika i profesora nisu adekvatne, pa su zato česti štrajkovi. Žalosno je što profesori moraju svoje nezadovoljstvo da izražavaju na tako drastičan način. Štrajkovi dovode do obustavljanja nastave i skraćivanja časova, što znači da su đaci ti koji na kraju najviše ispaštaju. Za sada se pokazalo da se štrajkovima nikada nije puno toga postiglo, pa se zato štrajkovi ponavljaju. Država mora više pažnje da posveti obrazovanju i nađe dovoljno sredstava kojim bi finansirala poboljšanje nastave."

Katarina Stevanović

Pravedno obrazovanje, ali ne za sve

"Uprkos specifičnostima koje se odnose na pojedine nivoe i delove obrazovanja, zajednički imenitelj obrazovne politike u Srbiji je stvaranje pravnog i strateškog okvira koji može da obezbedi delotvorno, efikasno i pravedno obrazovanje za sve, koje bi se, raznim merama i akcijama, i ostvarilo", kaže Jasminka Čekić Marković, direktorka Centra za obrazovne politike. COP je nezavisni multidisciplinarni istraživački centar koji pruža stručnu podršku donosiocima odluka i praktičarima u razvoju, primeni i evaluaciji politika u oblasti obrazovanja.

"Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja jasno navodi pravo svakog deteta na kvalitetno obrazovanje i daje smernice vezane za inkluzivno obrazovanje. U njemu su specifikovane konkretne mere čiji je cilj da se promeni obrazovna praksa tako što će se kroz povećanja pravednosti doći do povećanja kvaliteta. Ovako koncipirana obrazovna politika u praksi se ogleda, na primer, u pravednijoj politici upisa – prioritet imaju deca iz osetljivih grupa, deca se upisuju u predškolske ustanove i kada nemaju dokaze o prebivalištu i druga lična dokumenta, i tako dalje."

Međutim, naglašava Jasminka Čekić Marković, iako je država kroz zakone i strategije kreirala osnovu i ambijent za kvalitetno obrazovanje za sve, još uvek "pre svega nedostaje koordinacija nadležnih institucija u praktičnoj primeni zakonskih i strateških odredbi. Ne treba zaboraviti ni uticaj ljudskog faktora. Rezultati studije koja se bavila decom iz naselja Deponija, pokazuju da im veliku prepreku u obrazovanju predstavlja neprihvaćenost u odeljenju od strane vršnjaka, ali i nerazumevanje od strane nastavnika. Takođe, u studiji koju je radio Centar za obrazovne politike, a u okviru projekta koji se realizuje u partnerstvu sa UNICEF-om i koji se odnosi na sprečavanje osipanja iz obrazovnog sistema, jeste podatak da postoje škole u kojima je vidna otvorena diskriminacija romskih učenika, da učenici i roditelji smatraju da nastavnici nisu voljni i kompetentni da reaguju u situacijama nasilja, a da sami nastavnici stalno ističu potrebu za dodatnom podrškom u oblasti individualizacije i diferencijacije nastave. Naravno, postoje i primeri koji ukazuju na, u potpunosti, drugačiju sliku. Izdvojila bih škole u kojima je razvijena vršnjačka podrška koja pokazuje veoma dobre rezultate. Ovde je svakako važno spomenuti da je potrebno promisliti i o samoj postavci sistema obrazovanja, pre svega o delovima koji se odnose na završne i prijemne ispite za fakultete povodom kojih se, a zbog niskog nivoa kvaliteta obrazovanja, javlja potreba za privatnim časovima, što predstavlja troškove đacima i njihovim roditeljima koje ne mogu svi da priušte. Zato se šanse za uspeh na prijemnom ispitu i studiranje u kategoriji budžetskih studenata smanjuju za srednjoškolce niskog socioekonomskog statusa."

Nakon potpisivanja Bolonjske deklaracije 2003. godine i usvajanja Zakona o visokom obrazovanju 2005, podseća Jasminka Čekić Marković, Srbija je implementirala reforme visokog obrazovanja, zbog čega je povećan broj mladih koji upisuju studije i smanjen elitni karakter visokog obrazovanja. VS vremenom se otvorio i prostor za razmatranje pitanja jednakosti i socijalne dimenzije visokog obrazovanja u Srbiji. "Treba istaći da Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine jasno ističe vezu između visokog obrazovanja i socijalnog, kulturnog, ekonomskog i drugog napretka. Međutim, mere poput smeštaja, ishrane i stipendija ne otklanjaju nejednakosti ili nejednaku zastupljenost u studentskoj populaciji. Takođe, uslov za finansijsku podršku države je zasnovan na zaslugama i uspehu studenata na studijama, i u potpunosti je neosetljiv na socioekonomske karakteristike studenata. Naime, pri dodeli finansijske podrške nije najvažnije pitanje kome ta podrška treba, već se ona dodeljuje najuspešnijima. Dodatno, činjenica da pravo na bilo koju vrstu podrške imaju samo studenti na budžetu (kojih je oko 40 odsto), govori o nepravednosti sistema studentskog standarda. Ipak postoji određeni broj mera kojima je cilj podrška učenicima i studentima iz osetljivih grupa, ali na njihovoj primerenosti toj grupi treba dodatno raditi."

Nekoliko studija koje je Centar za obrazovne politike realizovao poslednjih godina pokazale su da mnoge mere i aktivnosti preduzete povodom unapređivanja inkluzivnog obrazovanja daju rezultate. Jasminka Čekić Marković navodi da "postoje škole koje se mogu smatrati primerima dobre prakse kada je u pitanju uključivanje pedagoških asistenata, da je deo nastavnika promenio prvobitno negativne stavove prema inkluzivnom obrazovanju, da je obuhvat romske dece u 14 opština udvostručen u odnosu na planirani nakon učešća škola i predstavnika tih opština u projektima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, da su pojedini projekti doprineli boljoj saradnji aktera na lokalnom nivou u pružanju usluga i podrške deci iz depriviranih grupa i tako dalje. Iako su ti podaci dostupni, a neke od studija su rađene direktno za Ministarstvo, nemamo informaciju koliko su dobijeni rezultati korišćeni za kreiranje novih ili unapređenje postojećih obrazovnih politika."

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu