Dodatno

Intervju – Nataša Todorović

Beskonačno dugi dani 2

Beskonačno dugi dani

"Pandemija je sa sobom donela neizvesnosti i strah kod starijih – strah da li će imati dovoljno novca, hrane, strah i neizvesnost povezane sa rizikom od infekcije i kako će to uticati na njihovo zdravlje, strah da će infekcija dovesti do potencijalnog smrtnog ishoda, zatim neizvesnost koliko pandemija može trajati, ali i u vezi sa finansijskom sigurnošću starije osobe kao i njene porodice. Drugi problem kao posledica izolacije je svakako usamljenost. Pa sada govorimo o ‘epidemiji usamljenosti’ kod starijih osoba"

Jesmo li se kao društvo, u poslednjim mesecima u kojima živimo takozvanu novu realnost izazvanu virusom korona, pokazali kao solidarni prema starijim sugrađanima, pitanje je koje valja postaviti sebi i drugima? Ako smo se i kao pojedinci dobro pokazali, koliko umemo da se bunimo ili ćutimo kada vidimo da drugima nije dobro te da institucije ne pružaju ono što im je potrebno?

Sa Natašom Todorović, stručnom saradnicom Crvenog krsta Srbije i predsednicom Mreže HUMANAS, govorimo o psihološkim posledicama izolacije, o situaciji u Srbiji i svetu kada je reč o životu starijih sugrađana prethodnih meseci.

"VREME SOLIDARNOSTI": Kako smo se pokazali prema starijima tokom pandemije?

NATAŠA TODOROVIĆ: Sa stanovišta starijih osoba na ovo pitanje postoje dva odgovora, tokom vanrednog stanja i nakon vanrednog stanja. Utisak i doživljaj starijih osoba sa kojima smo imali kontakt nedvosmisleno pokazuju da je postojala solidarnost za koju smo mislili da ne postoji. Pokazalo se da u ovakvim situacijama postoji "prirodna" solidarnost, potreba da nekom pomogneš, nekom ko je u nevolji i dok je prisutan direktan osećaj ugroženosti. Ta solidarnost se ogledala ne samo kroz aktivnosti volonterskih centara koje su organizovali institucije i civilni sektor, već kroz aktivnosti običnih ljudi, rođaka i komšija.

Moramo biti svesni da solidarnost počinje upravo u ulici i zgradi u kojoj živimo. Posebno značajna bila je upravo međugeneracijska solidarnost, koja je spojila sve generacije i omogućila stvaranje novih prijateljstava, ali i transfer znanja u oba smera sa mlađih na starije i sa starijih na mlađe. Nakon ukidanja vanrednog stanja, na osnovu utiska starijih ta kohezija postepeno slabi. Postavlja se pitanje kako održati solidarnost u situacijama kada spoljna opasnost nije u toj meri očigledna, izazov je kako inspirisati solidarnost i u "normalnim" situacijama.

Društvo mora mnogo više da vrednuje solidarnost kao poželjnu vrlinu. Ljudi su solidarni iz altruističkih razloga, jer žele da pomognu i jer se osećaju bolje što su uradili nešto korisno i pomogli nekome. Takođe je važno da kao društvo imamo i socijalnu gratifikaciju za one koji pomažu. Ovo je važno jer postoje ljudi kojima je praktično svakodnevni život vanredno stanje u odnosu na druge ljude i upravo tim ljudima su potrebne pomoć i podrška na dnevnom nivou, potrebna im je kontinuirana solidarnost.

Nezahvalno je govoriti o starijoj populaciji kao o grupi sa istim ili sličnim potrebama, ali ako bismo napravili jednu uopštenu skicu, koji su glavni problemi sa kojima se suočavaju stariji u Srbiji za vreme pandemije? I uopšte, koji su problemi na globalnom nivou?

Upravo je to ključno pitanje. Potrebno je da razmišljamo o starijim osobama kao heterogenoj grupi, a da sa druge strane javne politike moraju da reflektuju ovu heterogenost. U pristupu razumevanja demografskog starenja i kreiranju adekvatnog odgovora ključno je da se prepozna heterogenost populacije starije od 65 godina i da starenje ne sme da bude posmatrano kao proces koji nastupa posle 65. godine već kao proces koji se odnosi na ceo životni ciklus. Starije životno doba je socijalni konstrukt koji, s obzirom na velike razlike unutar populacije starije od 65 godina i sve veće razlike kako se broj godina povećava, nije dovoljno jasan ni upotrebljiv kao sociodemografska kategorija i, naprotiv, doprinosi predrasudama o starijim osobama. Tokom pandemije nije bila potrebna pomoć jednaka za sve, nekima je bila potrebna samo pomoć oko nabavke jer nisu mogli da izađu, drugima je bilo potrebno mnogo više, bilo je potrebno imati podatke o tim ljudima i sve to uskladiti, a opet, imate ograničene resurse. Ograničene resurse imaju i bogate države poput Norveške, zato je važno kako te ograničene resurse najbolje upotrebiti i kako da podrška bude što bolje targetirana.

Neke kategorije starijih su se suočavale sa posebnim rizikom, najugroženiji su bili upravo stariji koji žive sami i koji su često izolovani zbog svoje funkcionalne zavisnosti a bili su nevidljivi sa stanovišta sistema i od strane civilnog sektora i komšija. Takvim osobama je bilo najgore jer niko nije znao za njih. Oni su svakako dobili podršku ukoliko su je tražili. Osobe koje boluju od demencije i njihove porodice su takođe bile pod rizikom, posebno u situacijama kada su radno aktivni članovi porodice morali da ostavljaju svoje starije kod kuće, a nisu imali adekvatnu podršku u smislu edukacije i podrške usluga predaha, posebno u prve dve nedelje kada su neke usluge u zajednici bile redukovane, pre svega zbog potvrda o kretanju ili transporta. Pod povećanim rizikom bile su i starije osobe neformalni negovatelji koje brinu o zavisnom članu porodice (bilo da brinu o svom odraslom detetu sa invaliditetom ili o svojim ostarelim roditeljima ili supružniku), starije osobe u domovima za stare i stariji koji žive u siromaštvu.

I na kraju se ponovo vraćamo na pitanje kako doživljavamo starije osobe: kao vredne, kao manje vredne, kao osobe koje doprinose ili ne. Pored slike o starijim osobama potrebno je unaprediti i sistem dugotrajne nege koji mora da bude fleksibilan.

Konačno, zdravo starenje počinje u vrtiću sa zdravom ishranom, fizičkom aktivnošću, obrazovanjem (formalnim i neformalnim), razvijanjem volonterizma, a rano ulaganje u zdravo starenje je dobro za pojedinca, ali i za zdravstveni sisteme.

Koje su psihološke posledice izolacije?

Mentalno zdravlje je još jedno važno pitanje kako za starije osobe tokom pandemije tako i za celokupnu populaciju, i susretali smo se sa brojnim faktorima koji utiču na mentalno zdravlje. Pandemija je sa sobom donela neizvesnosti i strah: strah da li će imati dovoljno novca, hrane, strah i neizvesnost povezane sa rizikom od infekcije i kako će to uticati na njihovo zdravlje, i strah da će infekcija dovesti do potencijalnog smrtnog ishoda, odsustvo lečenja ili vakcine, neizvesnost koliko pandemija može trajati, ali i neizvesnost u vezi sa finansijskom sigurnošću starije osobe kao i njene porodice. Drugi problem kao posledica izolacije je svakako usamljenost. Pa sada govorimo o "epidemiji usamljenosti" kod starijih osoba.

Postoje studije koje pokazuju da izolacija i karantin mogu da izazovu ozbiljne i duge posledice, u trajanju od tri godine. Brojne studije koje istražuju efekte karantina na psihološke ishode pokazuju da karantin povećava rizik od akutnog stresnog poremećaja i verovatno doprinosi iscrpljenosti, odvojenosti, anksioznosti, nesanici, gubitku koncentracije, padu radnog učinka, posttraumatskom stresu i depresiji.

Starije osobe danas kažu "mi živimo u jednom beskonačno dugom danu i beskrajnoj neizvesnosti". Karantin je nekad neophodan, u ovom slučaju je smanjio rizik od zaraze, ali u svakom slučaju moramo da razvijamo rezilijentnost i da ponudimo druge socijalne intervencije koje će smanjiti posledice izolacije. Na primer, stariji volonteri koji su dugi niz godina radili na terenu a bili su izolovani, ostali su socijalno angažovani koristeći telefon kao sredstvo za volontiranje, a oni digitalno uključeni koristili su socijalne mreže da bi ostali uključeni. To im je omogućilo da razviju otpornost, da ostanu aktivni volonteri i da budu socijalno aktivni pomažući svojim vršnjacima.

Šta mislite, koliko smo tih posledica kao društvo i kao pojedinci svesni? Koliko uopšte razmišljamo o njima?

Mislim da nismo dovoljno svesni i mentalno zdravlje nema dovoljno prominentnu ulogu. Danas se na mentalno zdravlje ne obraća dovoljna pažnja, jer je nažalost mnogo toga normalizovano. Ukoliko je starija osoba utučena i tužna ili je počela da zaboravlja, mi odmah kažemo da je to normalan deo starosti i starenja. Normalizacijom mi previđamo rizike i uočavamo ih kada postanu problem. Potrebno je uvesti redovne skrininge za depresiju, kako bismo dizajnirali intervencije. Potrebno je dati više mogućnosti da stariji budu uključeni.

Kako ocenjujete odnos prema starima (starijima) u našem društvu uopšte, a kako za vreme pandemije? Koje predrasude vladaju?

Kada govorimo o starijima, mi u društvu najčešće starenje povezujemo sa penzijama, bolestima i socijalnim davanjima, najčešća predrasuda je da su stariji neproduktivan deo društva i trošak za društvo, "srebrni cunami" koji preti da potopi ekonomiju. Upravo ta vrsta pristupa onemogućava da se vidi doprinos starijih društvu. Ovo nije tipično samo za Srbiju već za većinu modernih društava u kojima je produktivnost ultimativna vrednost. Tokom pandemije u čitavom svetu bila je prezentovana slika o starijim osobama kao osobama pod velikim zdravstvenim rizikom. Ovo istovremeno ne treba da nas dovede u situaciju da previdimo starije kao resurs društva, kao osobe koje imaju iskustvo, znanje i veštine koje svako društvo može i treba da koristi.

Pomenuli ste u jednom tekstu kako se često govori o starima iz "perspektive milosrđa". Kakve su posledice te perspektive, šta ona sve oduzima ljudima i na šta ih svodi?

Iako motivisana plemenitim razlozima, perspektiva milosrđa može imati negativne posledice na duge staze. U svakom slučaju, perspektiva milosrđa ne sme da ugrožava dostojanstvo, jer ljudsko dostojanstvo je jedna od temeljnih vrednosti naše civilizacije i vrednost na kojoj se temelje ljudska prava. Starije osobe imaju prava i ta prava se ne smanjuju i ne menjaju kako starimo, ta prava moraju biti zadovoljena ne činom milosrđa već obavezom. Iako su pojedinačni gestovi milosrđa važni, milosrđe ne može i ne sme biti pristup ranjivim grupama.

Kada ste već spomenuli milosrđe, ja tu uvek pomislim na stariju ženu koja ima preko 65 godina i koja brine o svojim roditeljima ili roditeljima svog muža, čuva unučiće i time omogućava svom sinu ili ćerki da mogu da rade, ali ima i svoje hobije. Ukoliko ovu ženu posmatramo iz perspektive milosrđa, mi negiramo njen doprinos porodici, zajednici i društvu, ne priznajemo znanja i veštine i urušavamo dostojanstvo.

Takođe, deluje mi da je taj način ophođenja i narativa u kojima su stariji percipirani isključivo kao pasivni bio prisutan pogotovo u prethodnom period, gde smo mogli da primetimo i onaj paternalizam, poput "hoćemo da zaštitimo naše bake i deke", pa im se pretilo itd. Zašto dolazi do ovog narativa, šta se njime (ne) postiže?

Ovaj narativ nije dobar i, uz rizik da se ponavljam, ovakav diskurs šalje sliku o starijima kao pasivnim i slabim, šalje sliku o starijima kao homogenoj grupi, a ophođenje prema starijima kao prema deci, paternalistički, samo može da poveća rizik od ejdžizma i diskriminacije. Takođe, urušava dostojanstvo starijih osoba. Potrebno je biti oprezan sa rečima, koristiti reči koje ne stereotipizuju, a ujedno voditi o posebno ugroženim podgrupama populacije starijih kao što su na primer osobe koje pate od Alchajmerove bolesti, osobe koje imaju problema sa kretanjem…

Postoje li neki podaci o zlostavljanju i zanemarivanju starijih tokom prethodnog perioda?

Nasilje nad starijima predstavlja vrh ledenog brega i o njemu se uglavnom ne izveštava. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da svaka šesta osoba starija od 60 godina doživljava zlostavljanje, ali da samo jedna od 24 to prijavi. Takvo nasilje uglavnom se dešava u domu starije osobe, a nasilnici su najčešće članovi porodice ili negovatelji, a prijavljivanje je povezano sa osećajem srama i poniženja, pa otud postoji velika razlika između broja prijavljenih slučajeva i procenjenog stvarnog broja.

Beskonačno dugi dani 3

Pored toga, prikupljanje podataka o zlostavljanju često nije dobno osetljivo, pa u ovom slučaju sva lica starija od 65 godina spadaju u istu statističku kategoriju koja ometa dizajniranje bolje ciljane prevencije i odgovora. Tokom epidemije kovida 19, podaci pokazuju da se rizik od zlostavljanja starijih osoba povećao.

Na primer, dve organizacije u Velikoj Britaniji izveštavaju o povećanju broja slučajeva za 37 odsto, odnosno 17 odsto starijih osoba koje su meta zlostavljanja. Kovid 19 je povećao rizik od nasilja, posebno od zanemarivanja, finansijskog nasilja i psihičkog nasilja. Zanemarivanje je bilo i namerno i nenamerno, vanredno stanje bilo je nekima izgovor da ne posećuju starije roditelje, sa druge strane neki nisu imali vremena, posebno oni koji su radili i imaju decu.

Inače, važno bi bilo podržati kako starije tako i negovatelje kroz edukacije i usluge predaha, što bi umanjilo stres negovatelja i smanjilo rizik od nasilja.

Finansijsko zlostavljanje je najzastupljeniji oblik zlostavljanja starijih osoba u redovnim okolnostima, a ono je bilo prisutno i u periodu epidemije. Sa porastom nezaposlenosti i gubitkom prihoda za radno sposobno stanovništvo, starije osobe koje redovno primaju penzije mogu postati meta različitih oblika finansijskih zloupotreba od strane članova porodice. Takođe, starije osobe u izolaciji su bile na meti prevara, uključujući krađu bankovnih podataka, prodaju proizvoda i lažno testiranje na kovid 19.

Koji bi koraci država, a potom društvo, trebalo da preduzmu kako bi se položaj starijih sugrađana poboljšao?

Pre svega potrebno je, kao što smo već nekoliko puta rekli, promeniti sliku o starijima i starenju i tu posebno uključiti medije, da nam se ne desi naslov "Baba od 55 godina". Ono što je važno jeste da je pojam starije osobe prihvaćen od strane medija i donosilaca odluka, pa se u strateškim dokumentima i zakonima koristi pojam starije osobe koji reflektuje heterogenost ove uzrasne grupe za razliku od pojma stari.

Potrebno je prikupljati podatke koji su rodno i dobno senzitivni, jer sada često postoji prikupljanje podataka 65+, potrebni su podaci koji nam omogućavaju da saznamo potrebe različitih kohorti (od 65 do 74, od 75 do 84 i preko 85). Ovakvi podaci omogućiće nam da dizajniramo usluge u skladu sa potrebama, jer ne trebaju svim starijim osobama iste usluge, nekima je potrebna manja podrška, nekima veća.

Takođe, važno je razviti usluge dugotrajne nege, sada ove usluge postoje fragmentarno i u okviru tri sistema. Osoba kojoj su potrebne usluge dugotrajne nege treba da ih potraži na jednom mestu i da ima "jedan ulaz u sistem". Potrebno je razviti više usluga u zajednici, a ne da imamo samo gerontodomaćice, potrebna je bolja zdravstvena zaštita starijih kroz veći broj specijalista gerijatrije.

Potrebne su i edukacije i dodatna podrška neformalnim negovateljima. Ovo se odnosi kako na formalno priznavanje nefomalnih negovatelja tako i na obuku i usluge podrške kako bi se smanjio pritisak na njih i time smanjili rizici koje dugotrajna intenzivna nega može imati na fizičko i mentalno zdravlje, kao i na rizik od zlostavljanja osobe koja dobija negu.

Konačno, naslov jednog stranog članka koji sam čitala glasi: "Ejdžizam i kovid 19: šta društveni odgovor kaže o nama?". Šta biste vi rekli, šta kaže o nama?

Ejdžistički stereotipi rasprostranjeni su širom sveta i bili su prisutni i pre pandemije, a mnogi stereotipi o starijim osobama poticali su ne samo iz pojedinačnih slučajeva diskriminacije, već i strukturne diskriminacije, u koje se ubrajaju i prikupljanje podataka, oblikovanje politika.

Podaci pokazuju da je prevalencija ejdžizma ili starosne diskriminacije mnogo veća od prevalencije seksizma i rasizma. Paradoks ejdžizma leži i u tome što je to sa jedne strane diskriminacija prema drugome, a sa druge strane to je i diskriminacija prema sebi u budućnosti. Istraživanja pokazuju i da internalizovani ejdžizam, diskriminacija prema samom sebi (kada starija osoba kaže "ma ja sam star/stara, meni to ne treba" …) ima negativne efekte po zdravlje starije osobe i može čak i uticati na skraćenje očekivanog životnog veka.

Tokom pandemije kovida 19 starije osobe su došle u centar pažnje i povećala se pažnja posebno u odnosu na rizike koje predstavlja sama bolest. I dok je rizik od teških bolesti i smrti povezanih sa epidemijom kovida 19 statistički veći za starije osobe, veoma je važno shvatiti da nije samo manje korisno već zapravo štetno gledati na svaku osobu stariju od 65 godina kao na jednako podložnu i da nam odgovor bude isti za sve.

Pre svega, potrebno je da promenimo sliku o starijima i starenju, i da posmatramo ovo pitanje iz perspektive pristupa zasnovanog na pravima. Starije osobe imaju pravo na zdravlje, one su pre svega ljudska bića i imaju pravo i na socijalnu uključenost, a pokazalo se širom sveta da postoji potreba da starije osobe budu uključene i pitane u donošenju odluka koje se njih tiču.

Mi kao društvo svakako moramo da budemo otvoreni za učenje, potrebno je da zajednički analiziramo koje su mere bile dobre, a koje lošije, i na osnovu toga da planiramo intervencije tokom budućih kriza, nesreća i vanrednih situacija. Potreban nam je strateški pristup, za početak potrebna nam je nova Strategija o starenju, prethodna je istekla 2015. godine, što bi predstavljalo sistemski pristup starenju, ali i unapredilo položaj starijih osoba. Svakako je potrebno starenje uključiti u sve javne politike, tako bismo omogućili dostojanstveno starenje, razvili međugeneracijsku solidarnost i promovisali kohezivno društvo, a naše intervencije bi bile efikasnije.

Uvažiti nijanse

Šta biste posebno izdvojili kao ohrabrujuće i dobro, a šta kao ono što mora da se menja, kada je reč o odnosu prema starijoj populaciji?

Sve zemlje sveta bile su suočene sa rizikom, svaka zemlja je pokušavala da se adaptira na kovid 19 stvarnost. Neke mere su bile dobre, neke lošije, neke zemlje su adekvatnije odgovorile, poput nekih azijskih zemalja koje su imale iskustva sa ovakvom vrstom problema. S druge strane, pojedini dobri zdravstveni sistemi, kao što je zdravstveni sistem Lombardije, nisu mogli uspešno da se bore.

Kako bi se ovo iskustvo iskoristilo da se unapredi odgovor na vanredne situacije, ali i funkcionisanje sistema u normalnim okolnostima, treba da u što većoj meri izađemo iz binarnog načina procesovanja stvarnosti i pokušamo da posmatramo posledice i odgovor na kovid 19 što nijansiranije.

Važno je da budemo otvoreni za učenje da se vidi šta je to što smo dobro uradili, šta je to lošije urađeno i šta može bolje, ali i da se uporedimo sa drugima i iskoristimo one mere i rešenja koji su se pokazali kao dobri i efikasni.

Dodatno je važno i da se same krize posmatraju više nijansirano i da odgovor bude prilagođen podršci pojedinačnim grupama koje su u većem riziku. Na primer, toplotni talasi tokom letnjih meseci izuzetno nepovoljno deluju na zdravlje starijih ljudi, te bi usluge podrške tokom tih situacija bile izuzetno korisne, a opet toplotni talasi leti su pojava koja se može očekivati i ne zahteva neke dodatne usluge podrške.

Mnogo se govorilo o protokolima i procedurama koji su bili nejasni.

Da, u svim zemljama sveta pa i onim najbogatijim kovid 19 nam je poziv za uzbunu da moramo napraviti protokole i procedure na koji način se prelazi sa redovnog na vanredno funkcionisanje tako da niko ne bude zaboravljen. Već duže vreme globalno se zna da se tokom nesreća i katastrofa neke kategorije starijih osoba nalaze pod povećanim rizikom.

Primera radi, u 2005. godini, 75 odsto poginulih tokom uragana Katrina u Sjedinjenim Američkim Državama bili su stariji od 60 godina, a 2011. godine tokom cunamija u Japanu, od ukupnog broja poginulih 56 odsto su starije osobe.

S druge strane, poražavajući su podaci koji pokazuju da je samo 0,2 odsto humanitarne pomoći tokom vanrednih situacija na globalnom nivou ciljno namenjeno starijim osobama. Zato nam je kovid 19 poziv za uzbunu na globalnom nivou da je neophodno razmisliti o intervencijama koje će omogućiti adekvatan odgovor vodeći računa o pristupu zasnovanom na pravima i vodeći računa o potrebama različitih kategorija starijih, jer nemaju sve starije osobe iste potrebe.

U svim zemljama sveta svakako je neminovno imati robusnije sisteme zaštite, sisteme koji mogu da odgovore na specifičnije potrebe. Takođe, potrebna su veća ulaganja u javno zdravlje i zdravstvenu prevenciju, što podrazumeva da treba kontinuirano edukovati ljude svih generacija kako da očuvaju zdravlje.

Korišćenje opcija daljinskog pristupa zdravstvenim uslugama pokazalo se kao rešenje koje je naišlo na dobar prijem kod starijih osoba, i možda može biti embrionalna forma transforrmacije dela zdravstvenih usluga ka zdravstvenom konceptu. Ovde je važno imati u vidu potrebu da što više starijih osoba bude digitalno uključeno. To je proces koji ne može da se dogodi previše brzo, ali je važno da postoje obuke koje su pristupačne što većem broju starijih osoba. Zatim, podrška volontiranju i volonterskim uslugama je važan deo ukupnog odgovora na epidemiju i treba da se nastavi i pošto se stvari normalizuju.

Odgovor na kovid 19 je pokazao da je potrebna znatno veća podrška nefomalnim negovateljima kao kičmi praktično svih sistema dugotrajne nege na svetu. Ova podrška je potrebna u većoj meri tokom epidemije kovida 19, ali i u normalnim okolnostima.

Takođe, potrebno je više socijalnih i zdravstvenih usluga u zajednici. Ovo se odnosi kako na kapacitete postojećih usluga tako i na uvođenje novih.

Iz istog broja

Ejdžizam i virus korona

Briga koja ubija

Jelena Jorgačević

Intervju – Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti

Generacija koja ćuti i trpi

Sonja Ćirić

Intervju – dr Milica Nikolić-Urošević

Zdravstveni sistem i njegove stranputice

Biljana Vasić

(Ne)pravda i pravo

Izgrednici koji su kupovali hleb

Marko Pantić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu