ogled iz anatomije – o knjizi dnevnik samoće vidosava stevanovića >

Otrov iz fusnote

Vidosav Stevanović u Dnevniku samoće najgnusnije, najpodlije piše o Danilu Kišu. Stara je to mržnja "na" Kiša još od ranih sedamdesetih. A da je reč o mržnji ćepenačkog tipa vidi se iz intonacije kojom započinje to olajavanje Kiša. To je intonacija klepetala – kaže meni moja žena Mara

Početkom sedamdesetih Kiš počinje žešće da provocira beogradsku čaršiju. Čaršiju i esnaf. Književnike i fariseje. Kiš je već objavio Porodični cirkus. To nije folklorno-zavičajni ton "stvarnosne proze". To je drugi ritam, nešto kao sinkopirani džez. Srednjoevropski džez o detinjstvu i holokaustu, sa violinom, lautom. I citrašima. Bila je to objava velikog dara u jugoslovenskoj književnosti: "Spadam među mnogobrojne ili rijetke (sad svejedno) sasvim beznadežne i iskrene poklonike Vašeg neobičnog dara (bolje talenta), i bit će mi drago budemo li se jednom prilikom sreli. Pozdravlja vas M. Krleža. Zagreb 11. X 1973."

Kiš prevodi (Rasin, Molijer...) i piše za pozorište (Elektra 69), prevodi poeziju velikih francuskih, mađarskih i ruskih pesnika, piše o slikarstvu, o filmu (Alen Rene, Hirošimo, ljubavi moja...), prijateljuje sa Šejkom, a kad u Beograd dođu Bulat Okudžava ili Žilijet Greko, Kiš je tu naš glavni igrač... Drugačiji je i u književnom životu: i boem i učen pisac. Njemu se ne mogu prodavati profesorska teorijsko-kritička naklapanja (o veličini i "novini" stvarnosne proze"). Ili Kiš između Korneja i Kenoa, a u terci Zuko Džumhur: "Sinoć sam rekao svojoj ženi da imam privilegiju da te poznajem i da te poštujem kao pravo ljudsko čeljade velikog ljudskog srca, izuzetnog dara i stvaralačke snage. Živio, dragi, veliki brate. Zuko Džumhur." Roman Bašta, pepeo objavljen je na nemačkom, pa onda kod "Galimara". Počela je Kišova evropska priča. Mržnja prvo krene iz esnafa. Osrednjost književna je(ste) jetra čaršije. Crna žuč čaršije počinje da radi, da breca.

Kiš je u "vreme liberala i maspoka objavio esej o nacionalizmu (razgovor sa Borom Krivokapićem – "Doba sumnje"): "Nacionalizam je, pre svega, paranoja." Kiš je video, kao sedmogodišnji dečak, kako to izgleda kad proključa ta paranoja. Hladni dani u Novom Sadu – 1942, kad su mađarski fašisti (lovili i) ubijali Jevreje i Srbe. I čakljom leševe gurali, kroz rupu, u zaleđeni Dunav. Njegov je otac, Eduard Kiš, stajao u tom redu za smrt.

Kiš je imao tu otmenost stida. Porodična nesreća se ne koristi za manipulaciju. Ti su hladni dani ostavili u Kišovim grudima onu crnu prugu što se javila i onom dečaku u sepetu dok je karavan, a studeni je, čekao da pređe skelu:

"Uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim bolom iz detinjstva. Sklopljenih očiju vezir bi tako čekao da crno sečivo prođe i bol umine."

TIŠINA KASABE: Čaršija se iz Travnika seli u Beograd: "To je najpre samo jedno opšte i neodređeno raspoloženje, koje se ispoljava samo krutim pokretima i psovkama za koje se zna na koga se odnose... Tek jednog dana koji osvane i otpočne kao toliki raniji, prolomi se dugogodišnja sanjiva tišina kasabe, stane klepet ćepenaka i mandala na magazama. Pred tu masu iskoče odnekud jedan ili dvojica predvodnika. To su obično grlati nasilnici, nezadovoljni, potuljeni i nastrani ljudi koje do tada niko nije znao ni primećivao i koji će se, kad uzbuna legne, opet izgubiti u svoju bezimenu sirotinju u strmoj mahali iz koje su i došli, ili ostati da čame u nekoj apsani." Kiš je u vreme afere oko Grobnice (hajka je krenula iz esnafa) proživeo sudbinu Borisa Davidoviča. Bes, zavist, pokvarenost književnog šljama i nemoralnost vlasti. Bratstvo, srbijanskih, Darmolatova. U Času anatomije Kiš je pokazao da je svaka demonstracija nacionalne ljubavi isplativ posao. Ili Milan Milišić: "Obožavaoci svog naroda, u literaturi, su makroi."

Kišovi neprijatelji, čaršija, bašibozluk kunjao je po mišjim rupama. A onda su potkraj 1988. miševi počeli da proviruju. Javljaju se kao ojed, kao šuljevi. To je ta upornost hemoroida. Pa zavire u indeks kao veliko otkriće – Kiš je kod Taranovskog dobio 6 iz ruskog (Radovan Popović). A koliku je Kiš "dobio ocenu" za genijalan prevod Cvetajeve, Apolona Grigorijeva, Bloka, Brodskog, Gumiljova, Ane Ahmatove, Mandeljštama...

Vidosav Stevanović

Bora Ćosić je još za Kišova života objavio roman Intervju na Ciriškom jezeru – paškvilu protiv Kiša. Erih Koš je u "Književnosti", pet godina posle Kišove smrti, pisao lešinarski o Kišu. Koš iz ćoška. Nebojša Vasović objavio je knjigu "protiv" Kiša. Nacionalističku kloaku. Petar Cvetković je u "Književnom listu" pustio priču E. Limonova (prevod Radmila Mečanin), a u toj priči je Kiš ružan, prljav, zao. I, evo, 2010. – Vidosav Stevanović u Dnevniku samoće – najgnusnije, najpodlije piše o Danilu Kišu. Stara je to mržnja "na" Kiša još od ranih sedamdesetih. A da je reč o mržnji ćepenačkog tipa vidi se iz intonacije kojom započinje to olajavanje Kiša. To je intonacija klepetala – kaže meni moja žena Mara. Marija, Mara u Pariz, ide, obično na Dan Republike. Pa tako Mara na Parizima, a Vidosav na ćeretanju, na opačini: "Marija se vratila iz Pariza. Nekoliko puta mi ponavlja jedan događaj kao da traži pomoć. Ćutim ali shvatam da joj moram odgovoriti." Rez.

Da vidim(o) kako počinje V. S. Laž(ov) uvek počinje poizdalje. Dnevnik samoće. Kafka može Dnevnik, može Gombrovič – Dnevnik, može Dostojevski, može Bunjin, a Stevanović Dnevnik samoće – možda dnevnik nekolicine. Pa podnaslov: Izbor fragmenata 1988–1993. Možda izbor i fragmenti – možda samo izbor, možda i izbor i fragmenti. Pa moto: "Čujte me dobro, ja sam jedan takav i takav! Pre svega nemojte me pomešati sa nekim drugim". Moto, molim, Niče specijalno za ovaj dnevnik, to upozorenje, to držanje, taj stav.

Moto, pa predgovor ili heraklitovsko-hidraulična razmena misli jednog dvojnika, s melanholijom: "Čovek koji je pisao ovaj dnevnik nema previše veze sa mnom današnjim. Povezuju nas isto ime, nešto zajedničkih uspomena i ljubavno-intelektualna strast prema jeziku." Ovo je za Platona: i ljubavno i intelektualno, i strasno. I Ijon, i Fedar, i Gozba i Država. Platon, pa Heraklit... a: "A odvaja nas ono nesaznatljivo čudo što se da tek posredno opisati kao bezobalna reka vremena koja nas nosi nekuda i udaljava nas svakog trena toliko da se ne možemo ni ugledati, a kamoli sresti i razmeniti misli ili se ponovo sjediniti."

Gledaj ovo nesaznatljivo čudo rečeničnog ritma s razmenom misli i melanholičnom poentom: "Ako se radi o istoj reci, ako se radi o istim osobama?" Pa onda preciznije sa sinkopom: "Ako sam ja recimo mudriji, nazovimo umor tim starinskim eufemizmom, on je svakako autentičniji." Malo više od stranice predgovora – a izgleda predgovoru kraja nema – i na kraju zakletva: "Mom prethodniku kao i eventualnim čitaocima ovog dnevnika dugujem nešto više i bolje: verodostojnost teksta i tačnost izraza." I potpis pred(o)govorač: "Vidosav Stevanović, Botunje, Kragujevac, april 2010." Verodostojnost teksta je lažna, naknadna a tačnost izraza, to će se videti.

IZBOR I FRAGMENTI: Kako počinje prvi Dnevnik samoće 19881990: "Seoba. Poslednja seoba. Kraj seoba." Počinje iz visokog C, kao priča o Isakovičima od Srema do Mirgoroda. Ili Crnjanski od Stražilova do Rima, Lisabona, Londona. Izgnanstvo Crnjanskog trajalo je 24 godine. A kod V. Stevanovića je reč o stambenoj seobi: "Napustili smo bučnu nizinu pored Dunava i popeli se na hrbat Beograda... Sa Opštinom Stari Grad zamenili smo nov stan na Dorćolu, u Mike Alasa, za stari u Lole Ribara, ali veći za dve sobe, dovoljno da se smestimo nas petoro... Ostvarili smo san socijalističkog čoveka: svako od nas ima svoju sobu."

Petosobni s(t)an. Ili ozarenje palančanina, gledaj taj bećarpaprikaš, tu glavu u škembetu sa sutlijašem, ili ostvarenje sna večitog provincijalca: "Nalazimo se u trouglu između Radija i zgrade ‘Politike’, televizije i Savezne Skupštine, tačno pored ‘Ateljea 212’ i ‘Srpske kafane’. Sve što volim u Beogradu, sve što mi nešto znači, sve se to nalazi oko nas." I šta je još tu što V. Stevanoviću sve znači: posao. I još više taj marmeladni put, ta trasa do posla, obljutaveli kičeraj: "Zakoračim li na ulicu, sretnem nekog poznatog ili nekog ko me poznaje. One koje ne poznajem nisu Beograđani, oni koji me poznaju nisu odavde. Idući do ‘Prosvete’ ujutro i vraćajući se posle podne, neprekidno se pozdravljam, rukujem, ćaskam s nekim nekoliko trenutaka, mašem prolaznicima s druge strane ulice i oni mi prijateljski mašu, plivam kroz srdačnost i osmehe, osećam se kao riba u vodi, trnci mi se penju uz leđa." Kakva obljutavelost sreće aparatčika – cele kohorte tih državnih službenika u Titovo doba, i doba njegovih naslednika bila je srećna kao dete na noši. To se vidi po ovoj stilskoj bravuri kroz srdačnost i osmehe. A šta radi V. S. u Prosveti: "Direktor mora biti prvi na poslu, poslednji s posla, inače ga niko neće poštovati." Početkom ranih sedamdesetih počela je izdavačka karijera V. S. (Rastinjaka) iz Cvetojevca:

"Dok sam bio urednik, vazda je neki glavni urednik ometao ili sprečavao moje ideje. Zato postadoh glavni urednik... I kad su me pozvali u Predsedništvo Srbije: ‘Prosveta je u krizi, treba joj pomoći’, prihvatio sam da budem generalni."

Puna usta: generalni, nema direktor, nego generalni. Generalni se rimuje sa stilom ovog dnevnika. Feljtonskim jezikom, jezikom provincijskog činovnika za kulturu, sa političkom ambicijom:

"Intelektualci misle kako je njihova uloga da budu vođi naroda, svoga naroda, srpskog naroda, s kojim inače ne vole da se mešaju i o kome misle sve najgore, njihov svet se završava na Slaviji i okreće se oko Dedinja..." Pa gledaj sad to kandidovanje za narodnog tribuna, za člana Srpske radikalne stranke: "... Ne znam da li je iko posetio radničku Rakovicu, video slamove na periferiji, ili Mali Mokri Lug." Taj malomokroluški način (i istorijska uloga kuće u kojoj se V. S. rodio) u poetskoj je vezi sa izrazom – kolega. (U Srbiji to kolega je češalj i novčanik u zadnjem džepu pantalona ili u džepu na perlon košulji): "Osamdesetih godina Mariji i meni u selo je došao jedan kolega. Čudno je to da je moj gost, rođen u Beogradu, prvi put u poodmaklim godinama posetio duboku Srbiju, prvi put bio u Šumadiji." Tako se otvara "jedan tok" u Dnevniku samoće koji ističe duboki patriotizam V. Stevanovića. Duboki patriotizam ili mori mome, il’ ne mori bome:

"Njegovo (tog kolege) intelektualno znanje je enciklopedijsko." I to je u redu, to enciklopedija kao intelektualno znanje, ali: "ali nepoznavanje sopstvene zemlje i naroda kome pripada... još je veće". U stilu V. S. uvek su bili važni ti obrti, ta iznenađenja: "O srpskoj istoriji znao je mnogo", ali, ali ništa o rodnoj kući pisca Dnevnika: "... ali ništa o mestu gde je započet njen moderni deo", jer: "nekoliko kilometara od moje kuće dignut je Prvi srpski ustanak protiv Turaka 1804. godine...", e, sad: "... nešto dalje Drugi ustanak..." Patriotizam je koliko vam je kuća udaljena, gde vam je kuća (na kom uporedniku) u odnosu na I i II ustanak. Patriotizam ili kilometri. To je sa kućom, a ljudi: "... ljudi odavde behu ustanici koji su ih dobijali i gubili, gubili i dobijali ... niti ga je to zanimalo." To kolegu nije zanimalo:

"Bio je to slučaj suprotan mome... Jer ja sam u to vreme znao previše o dubokoj Srbiji, premalo o svetu koji nas okružuje i upravo sam ulagao silan napor da nešto naučim, da se otvorim prema nepoznatom, da u imenici svet otkrijem konkretnosti koje je sačinjavaju." Samo ovaj kolega, iz posete, fini je prelaz da se dođe, da se V. S. dokopa nadkolege: "Moj kolega nije nacionalista – to ga čini izuzetnim među akademicima – ali nije ni antinacionalista." E, sad, dođe ono mori mome, ili lep kolega mori bome: "Slučaj suprotan ovom mog kolege i mome – ili slučaj sasvim druge vrste jeste Dobrica Ćosić..."

MESTO ZA PRESTO: Veliki deo dnevnika je portret Dobrice Ćosića, i V. S. napada "oca nacije". Ovaj portret Dobrice Ćosića nije ni primaći portretu D. Ć. u Kišovoj poemi, – u protokolu "Pesnik revolucije na predsednikovom brodu..." Ali, da vidim s kim se očijukao, družio, na čije je mesto (oca nacije) secovao V. Stevanović: "Dugo smo pokušavali da budemo prijatelji i da jedan drugom tolerišemo greške." Ovo "tolerišemo" miriše na lament. Ton lamenta ili kad se traže krpa i (za)krpa: "Trudio sam se koliko i on da se ne posvađamo i ne udaljimo". (Srešće se oni, videćete). To je bila ta igra na remi, to Petrosjanovo otvaranje, ta čekalica: "Čim sam mogao postao sam njegov izdavač..." I sad kolegijalno, kongenijalno kolegijalno, jer V. S. kao da je i postao izdavač da bi izdao Dobricu Ćosića i: "...i zaista sam se brinuo o njegovim knjigama..." Dirljivo je ovo zaista, mada, pošto je ovo "dopisani" dnevnik, sad V. S. malo i kritički razmišlja malo onako podjebuckuje:"... brinuo o knjigama, koje su plenile prekodrinske Srbe i trgovačke putnike." Pa bi, sad ovde, zgodno došla fusnota o V. S. kao promoteru, kao piscu predgovora za slabu knjigu, naručenu od KPJ, Antonija Isakovića (dobar pripovedač) Tren 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12.

foto: draško gagovićDobrica Ćosić

Ali, nekako je sad važnije to mesto za presto ("oca književnika") koje je Ćosić nudio, nutkao Vidosavu: "Nisam hteo poći putevima koje mi je Dobrica (nije Ćosić nego Dobrica, pravo ime s tepanjem, ‘ajde da je Lav...) nudio..." A zašto nije prihvatio? Ima za to V. S. vešerajsko objašnjenje, ili deterdžentski intelektualizam sa fotosintezom: "... Mislio sam da to znači literarno siromašenje i intelektualno sušenje – i desilo mi se nešto sasvim suprotno nego njemu, polako sam ili burno gubio čitaoce, a moj uticaj je sveden na nulu odjecima afere Vojko i Savle." Više boli uticaj, to uticaj sa nulom – ‘ajde, čitaoci, to se može podneti, povratiti.

Između književnosti i vlasti V. S. odabrao je (književnu) vlast. Otud jedan važan val u Jeremijadi V. Stevanovića je urednikovanje. Kao glavni i kao generalni. Urednički veka generalni je benificiran. A rezultat impresivan – 1.000 knjiga – koje su odnele V. Stevanoviću deset destilisanih godina stvaralačkog rada. Sve je radio sam, apsolutno sam, drugih urednika nije bilo, nijednog, (negde se pominje oko Selimovića Rajko Petrov Nogo). Tako da je sve biblioteke, edicije, enciklopedije, rečnike, izabrana dela, kuvare, kuvare i Solunce, sabrana dela, prve knjige, budilnike, bestselere, filozofska dela, podlistke, pozivnice, vizit-karte, dnevnike, pisma, izgubljeno-nađeno, rekla-kazala, sve je to uređivao generalni. Pa kad je mogao da se ozbiljno posveti pisanju. Vikendom. Vikend Stevanović.

V. S. je očekivao da će njegov povratak u Beograd, u Srbiju, izazvati književni cunami, kao povratak Crnjanskog, ili odlazak Mirka Kovača. Njegov ni odlazak ni povratak niko nije primetio. Otišao je Žabarac (mada je Žabarac bio solidan prvoligaški igrač), nije otišao Miloš Milutinović.

A prema ovom dnevniku Vidosav Stevanović je najprogonjeniji pisac u srpskoj, u jugoslovenskoj književnosti. Gori su njegovi vikendi, njegove robije nego zatvor Vitomila Zupana, Miše Mihajlova, Borislava Pekića zajedno. Možda je jedini konkurent Đilas: "U večernjoj šetnji sretoh Đilasa... Rekoh: ‘Da li čitate programe novih partija?’ Đilas me začuđeno pogleda... Rastadosmo se na prvom uglu. Naša dva beznađa zaista treba da šetaju različitim ulicama i u različitim pravcima."

Čudna su bila ta progonstva V. Stevanovića. U Beogradu je kaštigovan, zabranjen mu je svaki nastup, ignorisan politički i književno, prođe poneki intervju "protiv vlasti". I zaista takvog progona u istoriji književnog, intelektualnog Beograda nije bilo. Ali u MZ Cvetojevac, MZ Botunje, MZ Kragujevac V. S je imao utočište: govorio je, objavljivao protiv režima S. Miloševića. Slično je bilo progonstvo Varlama Šalamova. Varlam Šalamov Tihanovič proteran je iz Moskve kao student prava ali je u Velikoj MZ Kolima imao utočište prvo pet godina, pa još petnaest, ukupno 20 godina. Bez obzira na 20 godina asa na Kolimi, Varlam Šalamov utakmicu V. Stevanovićem, u strahoti progona, mora, morao bi izgubiti. Jer na V. Šalamova ipak nije pokušan, nije planiran atentat, a na V. S. jeste. I naravno, krunski svedok je Mara, Mara i Vidosav:

"Pre nekoliko meseci, a odmah posle Osme sednice,... izašli smo ujutro na parking ispred naše zgrade i požurili prema autu. Otvorih vrata i zastadoh, položaj prednjeg levog točka učini mi se čudnim.... Iz tog točka – koji inače ide prema sredini puta – behu izvađena tri držeća šarafa. Ali četvrti šaraf je stajao, odvijen ali postavljen da drži točak neko vreme. To nije uradio lopov već čovek s namerom. I namah shvatih šta je planirano... Da sam uradio ono što je nepoznati pretpostavio... auto bi pošao nalevo, pravo pod točkove neke grdosije. Zagrlio sam Mariju, dugo smo sedeli u autu ne, govoreći. Ni pomislili nismo to prijaviti policiji. Nikome to nismo ispričali."

To je ta veličina, taj patriotski humanizam V. S. Sve strahote svoje Kolime, on drži u tajnosti. De Gol: na njega je krenula tma i tušta atentatora – sedamdeset jedan put je pokušan atentat na De Gola i on se svakog sećao do u tančina. A V. S. ni tog jednog jedinog koji je na njega pokušan nije mogao da se seti. Ali tu je Mara.

Ali, u jednoj stvari Šalamov je ipak bio u prednosti – njegove su se pesme mogle naći u samizdatu, a knjige V. Stevanovića nisu se mogle naći ni u lektiri, ni bibliotekama, ni antikvarnicama, ni kod uličnih prodavaca. Malo je čudno kako te knjige svaki makar stoti, ili hiljaditi čitalac u BiH, u CG, u Hrvatskoj, u Srbiji nije sačuvao u "svom srcu", bar jednu knjigu V. Stevanovića, nego je njegov uticaj sveden na nulu. Zna on, ako ćemo pravo, da režim i pored toga što se znalo, što je znalo i malo i veliko, da je V. Stevanović neprijatelj države br. 1, da režim nije preduzimao kaznene mere koje je mogao. I zato u trenucima iskrenosti V. S. tepa i diktatoru: "Sloba – Sloboda je dobar prema meni i meni sličnima. Velikodušan ako ćemo pravo." Pa gledaj sad tu odu Slobodanu Miloševiću. Kad bi se proza V. S. razbila, posložila u stihove možda predlog za S. R. Cecu, dok je u kućnom pritvoru da napravi hit:

Sloba – Sloboda/je dobar prema meni/i meni sličnima/Velikodušan /ako ćemo pravo./Ne hapsi nas, /ne ubija, /ne proteruje nas/ne veša na Terazijama/Da hoće/da želi/mogao bi to/izvesti/bez teškoća./Niko se ne bi protivio./

MARA U PARIZU: Ali da se vratim – na onu posetu Mare Parizu. Supruga V. S. bila je na rođendanu neke naše slikarke, u njenom ateljeu, među prvima je naišao Kiš: "Kakve su prilike u Beogradu, Maro?" Provincijalizam se otkriva u tepanju, i u laži, jer Kiš ovakvu sraćku "od dijaloga", ovakvu rečenicu, nikako ne bi izgovorio. I Mara na elaboratima, elaborira uz lirski uvod svoga muža. To je ton podgrejanog ručka sa zaprškom: "I moja iskrena žena počela je opisivati preterivanja režima, ludosti nacionalizma, pogoršavanje prilika, našu usamljenost..." Onda je naišla žena iz naše ambasade i Kiš je upozorio (prošaputao) da Mara ne govori ništa pred službenicom. Ženu iz ambasade V. S. je stavio " u kurziv". Taj kurziv pokazuje njegovu laž i mržnju. Ili Mara kao Vidosavljeva papiga ili Mara na literaturama: "Zar se Danilo ne smatra proganjanim piscem, antinacionalistom, zar ne priča po Parizu kako je disident?" Mara pita, a Vidosav spreman, za-ja-puren: "Tako je u njegovim i čaršijskim pričama... U tekstovima protiv nacionalizma nikad nije pomenuo nijedan, konkretan, naročito ne srpski."

Danilo Kiš

Te daleke 1973, dok se V. S. upinjao da dokaže neobičnost srpske proze i neistrošenost srpskog jezika – Kiš je napisao esej o nacionalizmu. To je vreme liberala i Maspoka. Ko je nacionalista: "To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme – Engleza. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionalistu. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist... Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego; i sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.

Nacionalizam je još poslednja ideologija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše "iz naroda i za narod". Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA". I gledaj kako Kiš dobro vidi: "Kič i folklor, folklorni kič... nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam." Baja Mali Knindža ili Tompson. Pa dalje: "... mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još više, mi koljemo (kad se mora), ali oni još više." Možda za V. S. ovo "mi koljemo" nije dovoljno srpski ili hrvatski, kao znak prepoznavanja. Pa dalje: "Ciljevi nacionalizma uvek su, dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli." Podli ili Mara i Vidosav ili Milan i Kundera: "Među piscima moje generacije koji su živeli u Parizu tokom osamdesetih bio je možda i najveći. Najveći i najnevidljiviji... Potonuli svet Centralne Evrope (posebno Jugoslavije) bio je, za vreme njegovog života... centar evropske drame... Sve Kišove knjige protkane su ovom ogromnom istorijskom dramom. Svejedno, mnogi drugi pisci ostavili su dragocena svedočanstva. Ali, Kiš je bio jedini koji je umeo da pretvori ovu dramu u veliku poeziju, opsednut politikom, nije nikad žrtvovao opštim mestima politike jednu rečenicu svojih romana."

Kako zavist, zloba prelazi u nacionalizam, u prebrojavanje krvnih zrnaca. Kako izbije kao osip, stara Stevanovićeva bolest: "Pošto ne može biti jevrejski pisac – majka mu je Crnogorka – izabrao je Kiš da bude srpski i da nijednom reči ili pokretom ne ugrozi svoj budući status. "Reči ili pokretom, nitkovluk ili nepismenost. Stevanovića najviše boli Kišov status. Autoritet svetskog pisca. Ili Mara i Vidosav ili Josif i Brodski: "Ako pokušate da bez rimovanja prevedete Bodlera ili Remboa na srpskohrvatski, možda ćete dobiti Danila Kiša..." ili: "... ja sam u toj knjizi (Grobnica za Borisa Davidoviča) otkrio jednu srodnu dušu, jedan duh, um koji u književnosti funkcioniše na meni veoma blizak način... dok sam čitao tu knjigu, osećao sam da čitam nešto što mi je neophodno, nešto što sam ja propustio da napišem, na što sam mogao bolje da trošim svoj život nego što jesam." Brodski ili Magris, Oto Bihalji Merin ili Ljubiša Jocić, Oskar Davičo ili Miro Glavurtić, Milovan Đilas ili Filip David, Marija Čudina ili Miroslav Karaulac, Suzan Zontag ili Milan Milišić, Pero Mužijević ili Oto Tolnai, Pjotr Ravič ili Predrag Matvejević, Aleksandar Ristović ili Tonko Maroević, Vida Ognjenović ili Edmund Vajt, Peter Esterhazi ili Ilma Rakuza, Stevan Tontić ili Stanko Cerović, Ištvan Erši ili David Albahari, Đerđ Konrad ili Đerđ Petri, Laslo Vegel ili Predrag Lucić, Miljenko Jergović ili Vava Petković, Faruk Šehić ili Srđan. V. Tešin, Lejla Perone Mozes ili Borislav Pekić, Aleš Debeljak ili Muharem Bazdulj, Ibrahim Hadžić ili Milan Đorđević, Vlada Arsenijević ili Saša Ilić, Dragan Radulović ili Pavle Goranović...

Kiš je, gnjido iz Botunja, i jevrejski, i crnogorski (... i ja sam crnogorski Jevrejin...) i srpski i mađarski, i hrvatski i američki, vojvođanski i francuski, brazilski i nemački, cetinjski i portugalski (iz Sintre), persijski i makedonski, dalmatinski i albanski, beogradski i poljski, ruski i danski, španski i japanski... Poslednji jugoslovenski pisac.

MRAČNE NAKANE: Pa dalje Vidosav tercira Mari: "U polemikama povodom navodnog plagijata – sabranih u knjizi Treba li spaliti Kiša? – branili su ga komunisti i nacionalisti, njegovi protivnici su poraženi partijskom odlukom."

Nevoljni komunista i kandidat za titulu najsrpskijeg (mlađe kategorije) srpskog pisca otkriva kako je (i koliko, sa koliko žara) navijao za književni šljam. V. Stevanović, iz nekog budžaka ili udbinog ureda, viri kao jeremijadni jermićolog. Jeremići, pigeoni i ini, Vidosavi, i delije... bili su nokautirani i (is)tuširani Časom anatomije. Kiš je, na sviftovski način, razobličio, decenijama negovanu, vezu između književnih mediokriteta i policijske države. Kiš je za književne generacije koje će doći postao moralna norma i institucija. Horizont, horizont i po. A kakav se literarni ološ bio udružio protiv Kiša, to doušniče Gradskog komiteta (šifra Muca-Buca) to malo bolje zna Kišov prijatelj Mirko Kovač: "Ta je knjiga (Grobnica...) bila i umjetnički i komercijalni uspjeh, samo je u Americi dostigla tiraž od preko pedeset tisuća primjeraka. No, kada je ta knjiga već objavljena u Zagrebu, na nju se i njezina autora podigla neviđena hajka. Bio sam mu tada najbliži, proživio sam njegovu dramu. Te književne ništarije i novinarske propalice igrale su na tu kartu da ga proglase plagijatorom i lopužom, a iza toga se skrivala mračna antisemitska, šovinistička i staljinistička nakana. Razbojnici su Danila izveli na sud. A on je tu briljirao, držao je lekcije iz etike i estetike, lekcije iz književnosti. On je branio vlastiti život. Na kraju je njegovim progoniteljima uzvraćeno Božjom pravdom, Danilovim uzletom u sam vrh svjetske književnosti."

Vrhunac beščašća, podlosti, metastaza žute zavisti, bolesne mržnje je optužba (u formi neposlatog pisma Kišu od pre 20 godina, u bedastoći naknadne hrabrosti) kako je Kiš učestvovao u ratnom huškanju, u zločinu 90-ih, i kako je D. Kiš antisemita: "U međuvremenu se taj nacionalizam izmetnuo u nešto opasno u nacionalkomunizam i ja sam svojevoljno, ne želeći da učestvujem u propagandi ni u budućim zločinima, postao njegova žrtva... U to vreme ti si postao saveznik i saučesnik u radu srpskih nacionalista u Akademiji... Znamo da su oni koji odlučuju – Ćosić, Isaković, Medaković – nacionalkomunisti i ne trpe antikomuniste koliko ni antinacionaliste. Morao sam im napraviti ustupke oko srpskog nacionalizma, složiti se sa onim što čine i sa onim što će tak činiti, a jedna faza na tom putu je i antisemitizam." Ima li, imaš li, smradu iz Cvetojevca, jednu reč, jedno slovo kao dokaz. Osim iskrenog trača tvoje žene i neugasle mržnje. Ima li gore sudbine nego početi kao pesnik ("Trublje", možda Trublje i komentari) a završiti kao lešinar, kao hijena. Sa rakom reči i dušom u ispljuvku.

Fukara i u refrenu: da bi potvrdio dokaze svoje mržnje, V. S. ide kod pouzdanog svedoka. Kod koga? I da bi sve bilo diletantski literarno V. S. napusti svadbu (to je znak karnevala), pa onda besciljno, melanholično luta Beogradom i, iznenada svrati – kod koga? Kod Dobrice Ćosića: "Onda sam odlučio da iznenada posetim nekadašnjeg prijatelja... Kod Dobrice sam, sami smo, sedim pred slikom Save Šumanovića koja mi više ne pričinjava zadovoljstvo." Laž kao mržnja dolazi iz laguma nemoći i nasušne, lešinarske more: "Čujem sebe kako pitam nešto na šta pre toga nisam ni pomislio: ‘Primio si Kiša u Akademiju. Zbog njega ili zbog vas?’" Pa, gledaj sad tu odu piscu protiv koga, kobajagi, piše celu knjigu. Knjiga protiv D. Ć. a ono odica: "I moj nekadašnji prijatelj, čovek učtiv i uzdržan, okružen svojom tajnom moći kao oreolom, kaže mirno: ‘On je tako hteo. Pošto je teško bolestan, dopustili smo mu da umre kao srpski akademik.’" Pre četrdeset godina rekao bi: "Dopustili smo mu da umre kao jugoslovenski komunista."

Kakav susret dva najambicioznija, dva najsujetnija pisca u srpskoj književnosti. Dve osrednje nesreće. Bez trunke duhovitosti u svojim pisanijama. Zamislite tu nesreću Dobrice Ćosića da se pojavi, sa tom ambicijom i upiranjem cele, gotovo, cele Srbije da bude najveći pisac 20. veka. A ono prva tri mesta na ATP listi ‘neosvojiva’ – Andrić, Crnjanski, Krleža, pa Krleža, Andrić, Crnjanski, Crnjanski, Krleža, Andrić, a posle se pojavila generacija Pekić, Kiš, Kovač – i šta će tu sad pisac iz 19. veka Dobrica Ćosić. A u 19. veku Sremac i Matavulj... I Dobrica Ć. je počeo da piše dnevnik – dnevnik u kome je najplemenitiji, najodgovorniji, najistorijskiji, najobrazovaniji, najreligiozniji, najlepši. I čekajući vesti iz Švedske. Ozbiljno zaražen narcizmom i neugaslom mržnjom, njegov nesuđeni naslednik (rezerva za oca nacije) Vidosav Stevanović u svom dnevniku otrcava pisce – Pekića, velikog pisca i gospodina Borislava Pekića, Ljubu Simovića, Bulatovića, Gojka Nikoliša, Dragoslava Mihailovića (Kad su cvetale tikve) Stanka Cerovića...) da bi on ostao jedna jedina književna i moralna gromada: "Slobodan napušta svitu i prilazi mi, rukuje se sa mnom. "Imaš li ti moj broj telefona?" "Imam, razume se." "Zašto se onda ne javljaš?" "Javiću se, svakako ću se javiti." Kakav je ovo ljubavni dijalog, kakva je to rima u prozi: "razume se – javiću se, svakako ću se javiti". Ovaj Dnevnik samoće je tužbalica V. Stevanovića, žal što se nije javio, ali ostala je ljubav, ostao je ovaj lament. Lament i refren: "Ko zna koji put našao sam se u kući Dobrice Ćosića."

Vidosav Stevanović imao je sličnu nesreću kao Dobrica Ćosić pre njega. Malo pre njega pojavio se trio Žerson, Tostao, Pele: Pekić, Kovać, Kiš. A posle njega došli su, dolaze: Basara, Albahari, Petković, Valjarević, Saša Ilić, Srđan V. Tešin... Nesigurni u svoju književnu budućnost, nezanimljivi, neprimećeni u drugim krajevima Jugoslavije, Ćosić i Stevanović okrenuli su se žanru dnevnika. I tu su se ponovo našli. U dnevniku sa dva tako inventivna naslova – U tuđem veku i Dnevniku samoće. Mogli bi zajedno da nastupaju – Dnevnik veka tuđe samoće. Dva umišljena narcisa – pa (o)laj(avaj)u, pa (o)laj(avaj)u. A obojica, još, i kuriri. Tasteri. Ćosić između Karadžića i Mladića, a Stevanović između Ćosića i Stambolića (i Buce Pavlovića). Ovi dnevnici su idealno štivo za jedan naučni rad (ili esejčinu) akademika ("Odjeci i reagovanja", šifra Jablan) Dragana Nedeljkovića, nekadašnjeg referenta svinjogojstva, a sada religioznog mislioca.

DNEVNIK PANTLJIČARA: I V. S. fukara i u fusnoti. A ta fusnota počinje po onoj crnogorskoj reče mi jedan čoek, jednu stvar: "Trinaest godina kasnije jedan pariski prijatelj, uzalud je tražio moje knjige po beogradskim knjižarama, zaustavio se u Prosvetinoj knjižari u centru, u međuvremenu nazvanoj "Danilo Kiš"" I gledaj sad jezik izdajica: ne kaže žena u knjižari ili knjižarka, nego: "Šefica se setila svog nekadašnjeg direktora, ishvalila me..." Kakav je to bol generalnog, generalnog u besmrtnosti, ali: "ali nijednu moju knjigu nije imala". Možda bi u nekoj boljoj priči ta šefica otišla kući pa bi iz lične biblioteke donela knjigu svog direktora. Ali trač, laž ima lice doušnika: "Prijatelj mi se javio mobilnim telefonom..." Odakle? "Sa lica mesta": "Šta kažeš na sve to?" Pa V. S. majstor dijaloga: "Odgovorio sam: Tako je to, tako će verovatno i biti. Ali to je ipak bolje nego da se knjižara zove po meni i da u njoj nema knjiga Danila Kiša."

Fukara završava tonom kao u moralnoj bajci.

Iz te histerične brige za književnu budućnost dolazi i narcizam Vidosava Stevanovića. "Samo se mrtvom vuku rep meri", to je Andrić. V. S. zna da on ima repić. Mada, u književnosti je sve moguće, ako napiše Majstora i Maru možda obezbedi repinu. "Narcisist u literaturi spada u kategoriju literarnih onanista." To je Crnjanski. A Dnevnik samoće je onanija V. Stevanovića. Dnevnik pantljičara.

Na kraju one dve stranice o Kišu – nekako bi dnevničar da malo smiri stvar. Da smiri stvar a s ambicijom hulje: "Ako se ikada sretnemo u drugom svetu, svejedno da li u raju ili u paklu, o tome ćemo dugo moći raspravljati." Nikad ti, gade, iz Cvetojevca, nećeš doći na red jer Kiš razgovara sa Crnjanskim o jednoj, jednoj jedinoj Mikelanđelovoj skulpturi koju Crnjanski nije video. To je jedan dečak: bojim se, veli Crnjanski, da tog dečaka nikad neću videti. Tog dečaka Mikelanđelovog, volela je, kaže Kiš, Zinaida Majsner jer je mislila da je takav, u detinjstvu, bio Boris Davidović.

Sa Mandeljštamom o onom stihu iz "Voronjeških svezaka": "Da Puškinovu čudesnu robu ne prljaju besposličari."

Sa Leonidom Šejkom o suncu i senci na njegovoj slici Gotska terasa II.

Sa Didakom Pirom i njegovom putu od Lisabona do Dubrovnika. Razgovaraju o Sv. Bernaru, o mirisima i razumu.

Sa Borislavom Pekićem o njegovoj priči Čovek koji je jeo smrt.

Sa profesorom Vojislava Đurićem (poslednjim velikim profesorom književnosti) razgovara o Knezu Janku iz Gorskog vijenca. Pa traže glumca ko bi to najbolje "izneo": "Divna pisma, jadi ga ubili, / krasno li je na kartu složeno, / k’o da su ga kokoške čepale."

Razgovara sa Bunjuelom o pošipu i o tome zašto je kasnila projekcija filma Diskretni šarm buržoazije na Festu 1973.

Razgovara sa "usamljenim jahačem" Mišom Stanisavljevićem (moja omiljena pesma Zec sa govornom manom) o pesmi Srpsko-hrvatski rat (3):

Prošetao, radoznao, žuto, / Samodržac jutru mrk / zemlje tanin Srbije... A u Beogradu, mandal-gradu, / korzoom šetaju daždevnjaci / s beretama i bajunetima / podruku s poetesama / maznim (mazni mu bombu!)... A on im velio: / Iskorišćena da je svaka sunčana prilika za zločin / Imali bismo Drusnu Srbiju / i ne bi nam se Veliki Pohod pretvorio u zahod. ("Književne novine", april 1992.)

Razgovara sa Ženeom, kod Đakometija, u ateljeu, kako: "lepota ne potiče ni iz čega drugog do iz rane... koju svako nosi u sebi, koju čuva i u koju se skriva kad poželi da se skloni iz sveta... u samoću." Čini mi se, veli Žene, da Đakometijeva umetnost želi da otkrije tu skrivenu ranu svakog bića i svake stvari, da ih obasja.

Kiš razgovara s Andrićem o skoku lepe devojke Fatime Osmanagić u Drinu: "Dok je brat sjahao, zaobišao konja i prebacio uzdu preko ruke, devojka je priterala svoga na sam kraj mosta, stupila desnom nogom na kamenu ogradu, vinula se, kao okrilatila, sa sedla, preko zida, i poletela sa visine u hučnu reku pod mostom. Brat koji se ustremio za njom i celim telom polegao po ogradi još je dotakao rukom uzvitlanu feredžu, ali je zadržati nije mogao."

Kiš je od Andrića naučio da se svaka rana, ona crna pruga, može zaceliti: "Osećao je kako iz njegovog tela, zajedno sa muzikom po kojoj igra, teče vesela snaga koja daje sigurnost i ravnotežu. Igra ga je nosila kud ga hod ne bi nikad proneo."

Tako je živeo Danilo Kiš. Igra ga je nosila. I "mrtav pucaću od zdravlja". A hulje? Hulje, neka se faljekaju i nariču. Kao ćifte i kao fleke.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Ovi dnevnici su idealno štivo za jedan naučni rad akademika Dragana Nedeljkovića, nekadašnjeg referenta svinjogojstva, a sada religioznog mislioca946132

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net