Ko je lečio i plaćao Ratka Mladića >

Penzija srpska, ukaz bosanski

Izvori bliski Akcionom timu za saradnju sa Haškim tribunalom otkrivaju za "Vreme" da se Ratko Mladić lečio na Vojnomedicinskoj akademiji, ali pre 2003. godine, pod lažnim imenom Pero Janjić, o čemu postoji dokumentacija u ovoj ustanovi

Umirovljeni general Ratko Mladić počeo je da deli sudbinu ostalih vojnih penzionera, ali će za razliku od njegovih vršnjaka koji junsku uplatu čekaju u senci spomenika azerbejdžanskog diktatora na Tašmajdanskom parku, svoj ček primiti u hladovini Sheveningena. Kao da je optužba za genocid samo kleveta sa repertoara džangrizavih štićenika Penzionog fonda, država je ovom haškom beguncu već isplatila pedesetak hiljada evra koji su ga čekali dok je bežao od zakona. Pritom je sa najvišeg mesta poručeno da će general primati penziju čak i ako bude osuđen za ratne zločine jer na to ima zakonsko pravo, bez obzira što niko ne zna da li se Mladić našao na listi Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika kao oficir Vojske Jugoslavije, Vojske Republike Srpske ili u dvojnoj ulozi, što bi bio presedan čak i za istoriju balkanskog ratovanja, gde su šubare preko noći zamenjivale šapke, a kokarde prelepljivane preko petokraka.

foto: reuters

Ako pitate ministra odbrane Dragana Šutanovca ko je penzionisao Ratka Mladića, on to neće moći da vam kaže, ali će oni koji se nalaze pored njega na vlasti, kada budu sigurni da su isključene kamere i mikrofoni, reći da se o tome treba raspitati kod bivšeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i njegovih saradnika; ukoliko upitate ljude iz Koštuničinog okruženja da li je možda on potpisao ukaz o Mladićevom penzionisanju, oni će vam odgovoriti da je u junu 2001. godine Mladić skinut sa evidencije profesionalnih vojnika Vojske, a da bi se o svemu drugom trebalo informisati na adresi bivše predsednice RS Biljane Plavšić, negde u Palmotićevoj ulici, gde se i dalje motaju nekadašnji paljanski senatori; kada sretnete nekoga od njih, oni će vam reći da je Mladić smenjen, ako se dobro sećaju, s mesta komandanta Glavnog štaba VRS u novembru 1996. godine, ali da ne veruju da je tada penzionisan, jer su čuli da je potom otišao za Beograd i galamio po topčiderskim kafanama kako je aktivni vojni starešina sa činom general-pukovnika, koji mu je lično dodelio predsednik SRJ Zoran Lilić.

STAROSNA PENZIJA: Kada na kraju zakucate na prava vrata, čućete da je general-pukovniku Ratku Mladiću profesionalna vojna služba prestala 28. februara 2002, a da je pravo na penziju ostvario od 1. marta iste godine. Njemu je vojna služba okončana na osnovu ukaza koji je doneo tadašnji predsednik Republike Srpske (po svemu sudeći, Marko Šarović) broj 01-111-114/02 od 7.3.2002. Mladić je potom iz profesionalne vojne službe razrešen rešenjem vojne pošte 7572 Banjaluka broj 03/2-6-95 samo dan kasnije.

Ni penzionisanje Ratka Mladića nije tolika nepoznanica, jer je stručna služba Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika donela 23. maja 2002. rešenje br. 501349 kojim mu je priznato pravo na starosnu penziju prema elementima koji su utvrđeni u matičnoj evidenciji Fonda. Rešenje je potpisalo lice koje je za to ovlastio tadašnji direktor Fonda za socijalno osiguranje. Mladić, međutim, nikada nije lično primio rešenje o penzionisanju, već je dostavnicu, koju je službenik doneo na adresu stana u Blagoja Parovića 117a na Banovom Brdu, potpisao njegov sin Darko.

Mladiću, međutim, već tada nije bilo više stalo do državnih prinadležnosti, jer mu je delegacija vojnog vrha koja ga je posetila u objektu "Cer" kod Mionice jasno rekla da, kao novopečeni penzioner i begunac od Haškog tribunala, više nema pravo da se krije u kasarnama. Svedoci kažu da su se na vrhuncu svađe i natezanja oko toga pripadnici Mladićevog obezbeđenja mašali i kundaka heklera, ali je bivši komandant Vojske bosanskih Srba shvatio da je đavo odneo šalu tek kada su kasarnu počeli da nadleću helikopteri, budući da se patološki plašio da će se neko stuštiti s neba i odvući ga, s vrećom na glavi, put aerodroma u Tuzli, gde će ga, sa upaljenim motorima, čekati C-130, koji se već dokazao kao pouzdano prevozno sredstvo koje je Miloševića otpremilo do vojne baze Folkenburg u Holandiji.

Miloševićeva sudbina od početka je budila panični strah kod Mladića tako da je on i bezglavo pobegao iz stana na Banovom Brdu odmah nakon što je njegov zaštitnik isporučen Haškom tribunalu. Te junske noći se, kažu naši izvori, okupila u Mladićevom stanu gomila prijatelja, štovalaca i obožavalaca, jer su strahovali da će se isto desiti i njihovom komandantu, ali im je domaćin, nakon celovečernje kuknjave dao voljno, jer je preko telefona dobio garancije da mu neće ništa faliti ako se odmah spakuje put Rudnika gde ga, na putu između Topole i Kragujevca, i dalje čeka sigurno utočište u vojnom objektu "Stragari". Zajedno sa njim, na put su krenuli i bunovni pripadnici obezbeđenja iz 30. kadrovskog centra koji su probuđeni u kasarni na Topčideru.

SPREČENO HAPŠENJE: Upravo su se neki od njih i hvatali drški oružja kada su ih samo godinu dana kasnije izbacivali iz "Cera", ali je već i svima bilo jasno da vitlaju praznim puškama, jer su prvih dana aprila 2002. godine dobili obaveštenje da je 30. kadrovski centar, koji je oformljen po naređenju načelnika Generalštaba Momčila Perišića, prestao da postoji. Tada su i načuli da će uskoro biti usvojen zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, zbog čega je optuženi general, od rane zore, psovao izdajnike među Srbima i proklinjao prodane duše kojih je bilo od kada postoji srpstva.

Zakon je usvojen u parlamentu SR Jugoslavije sredinom aprila, a samo mesec dana kasnije je, kako se tokom razgovora prisećaju oni koji su tada radili u saveznom ministarstvu pravde, stigao zahtev Okružnom sudu u Beogradu da se izda poternica za Mladić (Neđa) Ratkom, zbog osnovane sumnje da je "odgovoran za teška kršenja međunarodnog prava". Poternica je raspisana 8. maja 2002. godine, ali bez obzira na to što u Zakonu jasno piše da će organi unutrašnjih poslova lišiti "slobode okrivljenog i bez naredbe istražnog sudije ako je za okrivljenim raspisana poternica nadležnog domaćeg organa ili Međunarodnog krivičnog suda", što je i bio slučaj, Mladić je nastavio da sedi u "Krčmarima" sve do 1. juna, kada su ga odvezli do Gardijske brigade na Topčideru.

Ako u ovoj zemlji ima nešto što se može zvati sudom, a kažu da je tako, i ako postoji neka zgrada koja se naziva Ministarstvom pravde, a može se videti nešto pod tim imenom u Nemanjinoj ulici, neko bi morao sutra, ako već nije u proteklih devet godina, da odgovara zbog toga što Ratko Mladić nije primio prvi ček svoje penzije u Sheveningenu već 2002. godine. Sve kasnije priče o jatacima, stanovima za švaleraciju, skrivanjima po blokovima, vunenim čarapama, vodokotlićima, prstenovima zaštite, tempiranoj bombi koja predstavlja opasnost za okolinu i nagvaždanja o tome da li će se Ratko Mladić samoubiti ili nekoga ubiti, postaju nevažni pred činjenicom da je neko, ko se nalazio u samom vrhu države, sprečio da Mladić bude uhapšen tog 9. maja.

ZLOKOBNA REČENICA: Umesto toga je Mladić, dok je još ličio na čoveka koji je izgovorio onu zlokobnu rečenicu u Srebrenici da je "došlo vrijeme da se poslije bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom prostoru", potpisao ovlašćenje da njegovu penziju mogu da podižu supruga Bosiljka, sin Darko, Branislav Puhalo i Blagoje Govedarica, i odvezao se "jugo floridom" u ilegalu, prema stanu penzionisanog kapetana bojnog broda Ratka Vučetića. Oni su podizali novac sve dok 2006. godine nije stupio na snagu Zakon o merama prema imovini lica optuženih za ratne zločine pred Haškim tribunalom. Mladiću je tek tada obustavljena isplata penzija koju je prethodnih godina troškario na sveže namirnice, štampu i lekove, posle čega su se uplate slivale na račun depozita, gde su ga čekale do trenutka hapšenja.

Kada je u jednom trenutku Drugo opštinsko javno tužilaštvo priupitalo bivšeg podoficira Vojske Jugoslavije Blagoja Govedaricu i druge svedoke o tome kome su nosili penzije, otkrilo se da je hrana za obezbeđenje Ratka Mladića podizana u kasarnama i nakon što je on počeo da se skriva po novobeogradskim stanovima, i da su u snadbevanje i podršku ovom beguncu koji je optužen za najteže zločine bili direktno uključeni tadašnji načelnik GŠ Nebojša Pavković, načelnik Uprave bezbednosti Aco Tomić, načelnik štaba Beogradskog korpusa Ljubiša Vuković, pomoćnik komandanta Prve armije Dragan Živanović i kapetan Branislav Puhalo, a da su pojedini svedoci u tom kontekstu spominjali i tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunicu. Kada je tužiteljka Snežana Bogdanović, u procesu protiv Mladićevih jataka, podnela 15. avgusta 2006. godine zahtev za proširenje istrage protiv ovih visokih vojnih čelnika, njen zamenik Branko Stamenković dobio je poziv za sastanak kod republičkog ministra pravde Zorana Stojkovića. Tokom razgovora u kabinetu tog Koštuničinog saradnika, Stamenkoviću je nedvosmisleno rečeno da se mora odmah povući zahtev za proširenje istrage, što je i učinjeno 27. novembra 2006. godine. O svemu tome je obavešten tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, ali je njegovo tužilaštvo do sada jedino pozvalo na neki razgovor Acu Tomića, koji je, u maniru okorelog bezbednjaka, rekao da ne zna ništa o svemu tome, i da se poslednjih dana nešto ne oseća najbolje, tako da ga više ne uznemiravaju bez potrebe.

foto: reuters

Nije se već tada dobro osećao ni Ratko Mladić jer su ga na kraju napustili svi oni koji su ga čuvali dok je njegovo bekstvo imalo smisla i predstavljalo otvoreno ruganje žrtvama, tako da je hapšenje bolesnog starca više bilo čin dobrovoljne predaje. Tako je, umesto činjenica o masovnom streljanju Bošnjaka u Srebrenici i drugim zločinima, počelo licitiranje o tome gde se i kada Mladić lečio, da li je operisan na jednoj beogradskoj klinici a potom podvrgnut hemoterapiji, i koliko je moždanih udara doživeo u kadi ili pored nje, dok je čučao u Lazarevu. Na kraju je i sam ministar odbrane Dragan Šutanovac ustvrdio da je Mladić bio zbog bolesti pre osam ili devet godina na Vojnomedicinskoj akademiji. Izvori bliski Akcionom timu za saradnju sa Haškim tribunalom otkrivaju za "Vreme" da se Ratko Mladić lečio na Vojnomedicinskoj akademiji, ali pre 2003. godine, pod lažnim imenom Pero Janjić, i da o tome postoji medicinska dokumentacija koja je već dostavljena Haškom tribunalu.

Ali bolesti i penzija nemaju nikakve veze sa odgovorima na pitanja o tome ko je zabranio da Mladić bude uhapšen nakon raspisane poternice, i da li je Koštuničin ministar pravde Zoran Stojković sprečio istragu protiv onih koji su tada onemogućili Mladićevo privođenje. Tek nakon razjašnjenja tih stvari može se govoriti o tome zašto su milioni građana ove zemlje bili taoci oronule senke čoveka koji je nutkao čokoladicama decu Srebrenice, brojeći krišom ispod oka da li ima dovoljno na broju onih koji će zadovoljiti osvetu, koja se iz mitske dimenzije istorije pretvorila u stvarni zločin.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Bolesti i penzija nemaju veze sa pitanjem ko je zabranio da Mladić bude uhapšen nakon raspisane poternice

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net