foto: miloš jelesijević

Dragoljub Zarkovic

zoom >

Boris Tadić u raljama života – Kako predsednik hoće da bude kriv za tuđe greške i ima li on neku korist od tog ničim izazvanog pokajanja

Predsedničko priznanje može izgledati kao plemenito, ali nacionalna politika nije čajanka između partijskih ortaka na kojoj se oni nadmeću u plemenitosti, praštaju jedni drugima gluposti i loše procene i još očekuju da im zbog izliva iskrenosti sve bude oprošteno

Svi na izbore: Za parlament ili za predsednika

Izjavu Borisa Tadića, lidera Demokratske stranke i predsednika Srbije, na prošlonedeljnoj sednici Glavnog odbora DS-a, da je njegova greška što na početku krize nije izašao pred građane i rekao da svi ciljevi DS-a nisu ostvarivi, analitičari komentarišu iz različitog ugla, piše beogradska štampa, a meni se čini da je ta izjava dosta "tup ugao".

Naoko ničim izazvan, Boris Tadić je na svoja pleća prihvatio pogrešne procene ljudi koji su 2008. godine morali znati o čemu je reč i pokrio ih je svojim autoritetom umesto da ih je još onomad smenio kao nekompetentne.

Prvo smo imali neprepoznavanje krize kao globalnog fenomena, potom smo imali pokušaj da se uticaj te krize na Srbiju i život građana u njoj minimizira, čak smo imali i plemenite, ali dosta naivne pokušaje da se kriza prikaže kao šansa za Srbiju, a sad imamo posledicu tog poslovičnog zabijanja glave u pesak.

Svetska ekonomska kriza pretvorila se u krize nacionalnih ekonomija i Srbija, nespremna i za povetarac na globalnom tržištu, plaća danak toj oluji, samo što ja ne mislim da je dovoljno da pred taj udar Tadić isturi svoja pleća i tako pokrije, primi na sebe, čitavu tu nepogodu. Izigrava gromobran i pokušava da ličnim autoritetom zaštiti one ljude iz stranke ili njegovog najbližeg kruga od narodnog gneva.

To je, svakako, plemenito s njegove strane, ali nacionalna politika nije čajanka između partijskih ortaka na kojoj se oni nadmeću u plemenitosti, praštaju jedni drugima gluposti i loše procene i još očekuju da im zbog izliva iskrenosti sve bude oprošteno.

Sociolog Milan Nikolić, u izjavi za "Politiku", naglašava da je dobro da se političari samokritički osvrću na svoj rad i da priznaju neke svoje greške.

"Dobro je i za Tadića", kaže Nikolić, "što je imao petlju da izađe s tim i da to kaže. Mislim da će to za njega biti veliki plus među građanima", i dodao da "građani dobro znaju šta je obećano, a onda ih neki političari ubeđuju da je to u stvari sjajno i da sve ide nabolje. Kad se pojavi političar koji ima petlju da kaže, eto, pogrešili smo, onda će takvi političari biti nagrađeni. Jer građani će ipak prepoznati u njima poštenje, integritet i hrabrost i odluke pravih lidera", naglasio je on.

Šta, na primer, ja lično imam od tog Tadićevog izigravanja gromobrana. Nemam ništa. Ono što je znao početkom juna morao je znati i u martu kada su njegovi, pod njegovim nadzorom, rekonstruisali vladu i to je bila prava i verovatno poslednja prilika da se prizna da su obećanja vladajuće stranke bila nerealna. Ta prilika za zaokret nije iskorišćena i to je, rekao bih, jedna od većih Tadićevih grešaka, i slabo pomaže ovo naknadno samožrtvovanje.

Đorđe Vukadinović smatra da Tadićevu izjavu treba posmatrati u predizbornom političkom kontekstu, ali "u smislu izvesne ciljane samokritike" koja računa na pridobijanje, odnosno povratak razočaranih birača DS-a, odnosno vladajuće koalicije." "Godinu dana ili nešto manje pred izbore Tadić pokušava da, kao i svi drugi akteri, zauzme što bolju poziciju za te izbore", navodi Vukadinović.

Ali, ostaje nedorečen o tome na koje izbore misli. Na parlamentarne 2012. ili predsedničke 2013. godine. I Tadić je suočen s tom dilemom. Ili će da čuva parlamentarnu većinu na izborima koji će se održati, verovatno, negde u aprilu iduće godine, i žrtvovati politički integritet za vladavinu ekipe koja nije umela ni da prepozna razmere i posledice svetske ekonomske krize, a kamoli da odgovori na tu krizu, ili Tadić već sada počinje da radi na "lakšem razboju", odnosno na očuvanju predsedničke funkcije, pa mu je ovo priznanje neka vrsta odstupnice, naoko časno, ali u suštini predstavlja odocnelo pranje ruku od poslova ljudi koji su pod njegovim patronatom upravljali zemljom.


Korupcija: Svi o mitu, o reketu niko

Ko o čemu Srbi o korupciji. Svaki čas sami sebi merimo nivo koruptivnosti, kao hipohondri koji svakodnevno analiziraju stanje urina, stolice i krvi, mere pritisak i puls, pa onda izvlače dugoročne zaključke o sopstvenom zdravstvenom stanju. Tako smo došli do saznanja da je nivo koruptivnosti visok, nešto kao što je visok krvni pritisak, a prestali smo da razlikujemo mito od reketa.

Ne bih rekao da je to zavera vlasti protiv nas, ali sve se ovde pobrkalo i izjednačilo se sto evra za lekara i hiljade ili stotine hiljada za one koji drže koruptivni monopol. Mito je posledica opšte sirotinje, recimo i lekara i pacijenta, posledica nesređenosti javnih institucija, pa i rajinskog mentaliteta, dok je reket organizovani državni kriminal o čemu se manje piše i govori, ta pojava se manje analizira i podaci su nedostupniji javnosti.

Državni organi svako malo ukazuju na to da je neko primio mito. Veći je javni interes da znamo ko se bogati na reketu.


U nedostatku ideje: Prepisivanje samog sebe

Za kraj citiraću poslednja četiri svoja uradka koje dnevni list "Danas" svakodnevno objavljuje pod naslovom D.Ž. pretenciozno verujući da njihovi čitaoci znaju o kome je reč.

Zorana Marković, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, rekla je pre neki dan da je Akcioni plan za primenu Strategije za borbu protiv korupcije, usvojen 2006. godine, bio zaturen i da je Agencija imala problem da pronađe taj dokument. Možda je, dodajem ja, neko primio mito da ga dobro sakrije.

Svetska štampa beleži da je u Belgiji oboren svetski rekord – godinu dana bez vlade. Šta je to prema nama, kaže mi komšija. Mi smo već tri godine s ovom vladom!

Cece iz "Peščanika" najavile su raskid sa RTV B92 zato što nacionalna televizija neće gledaocima da se izvini zbog učešća Koste Čavoškog i Ljiljane Bulatović u emisiji "Debata". Izvršna direktorka im je rekla da su oni komercijalna stanica i da mogu da zovu u goste koga god oni hoće. To je jednako tačno kao kad bi privatni vlasnik piljare imao prava da prodaje drogu, samo zbog komercijalnosti poduhvata.

Strpljivost je vrlina politike koja se u Srbiji najmanje ceni. Manje i od odmerenosti koja nedostaje većini aktera na političkoj i javnoj sceni. Svi bi hteli sve i to odmah, a odnekud se uvrežilo i mišljenje da se nedostatak argumenata nadoknađuje galamom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net