Autor

lični stav – o imidžologiji i stvarnosti >

Zašto je Novak Đoković
danas Srbija

Tačno je, dakle, da se Srbiji odavno nije dogodio Nole i da "događaj zvani Nole" predstavlja naše veliko bogatstvo. Ali iznenađenje i "razmere događanja" proističu, pored ostalog, otud što se Srbiji odavno nije dogodila – Srbija, koja se bori za samu sebe

Profesor Sveta Stojanović, verovatno jedan od poslednjih javnih, kritičkih i objektivnih intelektualaca u Srbiji (reč je o smislu i "vrsti" angažmana koja ubrzano nestaje pred našim očima), govorio je, u godinama pred smrt, o neophodnosti promene imidža Srbije u svetu, o "imidžologiji" koju treba oživeti u cilju stvaranja "nove slike Srbije". I u tome, kao i u mnogim drugim stvarima, nije pogrešio. U postmodernističkoj eri "slike sveta" kraja XX i početka XXI veka, ulogu argumentacije, debata i analiza u velikoj meri zamenili su brzo – i neretko brutalno neistinito – kreirani i savremenom tehnologijom doterani imidži. Bilo je sasvim jasno da su Srbi tada izgubili mnoge medijske ratove. Kao i da je šteta – od koje se možda makar deo mogao izbeći – ogromna i dalekosežna.

Tačno je da je u novije vreme mučni niz u kojem se Srbija pojavljuje kao poražena strana, prekinut "na sportski način" tj. tako što je Srbin – ne samo po imenu nego i po ubeđenju – Novak Đoković postao, i to potpuno zasluženo, najpoznatiji Srbin na svetu. I skoro da nema dileme da je i Novak vrlo svestan da su njegove pobede danas pobede Srbije. Štaviše, praktično nije upitno da Noletova motivaciona i mentalna snaga proizlazi iz toga da on ne igra za sebe lično nego igra za nešto daleko veće od njega samog – a to je Srbija. Ali pitanje, međutim, koje se neizbežno nameće glasi: zašto je Novak Đoković danas Srbija? Ili, obrnuto, zašto je Srbiji danas tako nasušno potrebno da sebe prepozna u Noletu? Zašto je Srbija Nole? Odgovor na ova pitanja, međutim, izgleda da ne leži samo u tome što je Nole najbolji teniser, što stvara novi imidž Srbije u svetu i što se njegova pojava na bilo koji način ne povezuje sa "Miloševićevim vremenom".

Naš globalni fenomen Novak Đoković, naime – baš kao i drugi svetski poznati i priznati Srbin Emir Kusturica – predstavlja većinsku Srbiju. To je narodna Srbija, koja nije "prva", a pogotovo nije "druga Srbija", koja ne pripada i ne prepoznaje se bezrezervno i zdušno u ocrnjenom vremenu Slobodana Miloševića, ali se još daleko manje prepoznaje u ulepšanoj i stilizovanoj slici "postpetooktobarske Srbije" i njenih "demokratskih tekovina". To je Srbija – ako hoćete jedna "treća" Srbija – koja je vrlo nezadovoljna sa skoro svim što je u njenom životu, i u njeno ime, učinjeno u celoj ovoj deceniji, zemlja koja se oseća prevarenom, izigranom i duboko razočaranom. I ona danas slavi Novaka Đokovića, jer da nije njega, po svemu sudeći, ona ne bi imala šta da slavi. To je Srbija koja se prepoznaje u Noletu koji ponosno diže tri prsta, i koji, iako govori svetske jezike, zna da nikada nije bilo niti će biti sramota pisati ćirilicom.

Ako je Nole, dakle, prihvatio veliki teret na sebe (a jeste), prilično je izvesno da mu, pre svega politička, a onda i ostala i ina "elita" u Srbiji težinu tog tereta nije nimalo olakšala. Baš suprotno. Srbija se u ovom trenutku ne može pohvaliti ni političkim ni ekonomskim uspesima, u stvari sem Noleta i Kuste, i nekolicine drugih individualnih i timskih izuzetaka – poput mladih stručnjaka sa našeg Pravnog fakulteta koji su u svetskom takmičenju u finalu savladali Amerikance sa prestižne Cardozo School of Law u Njujorku, ili nekolicine drugih sportista i umetnika – u Srbiji niko drugi već dugo, isuviše dugo vremena nije pobedio za Srbiju.

I to zbiljski, realno pobedio. To nas dovodi do druge važne stvari. Jer imidžologija – u ovom slučaju Novakovi kačketi, majice, zastave, kao i obraćanje na različitim svetskim jezicima, performansi imitacija, i celokupno nastupanje u svetskoj javnosti – ne bi imali ni približno toliko efekta da iza njih ne stoji stvarna pobeda i stvarni šampion. Stvaranje nove slike i utiska, dakle, ima smisla kada nije reč o virtuelnosti u "čistom obliku" tj. o prevlasti marketinga nad postojećom ili nepostojećom stvarnošću. Ili, samo naizgled paradoksalno, imidžologija svoju svrhu ima jedino onda kada je ona više od imidža.

To znači da slike, primera radi, "Markala" ili "Račka", režirane i lansirane od strane zapadnih medija u određenom vremenskom intervalu, ipak nisu mogle da opstanu na duge staze, baš kao što ni nedavno režirano "slavlje smrti" ispred Bele kuće povodom ubistva Bin Ladena ne izražava većinsko i istinsko raspoloženje Amerikanaca po ovom pitanju – i ni to se neće moći beskrajno dugo ignorisati. Na sličan način, naime, ni tri Novaka ni još stotine pobeda, turnira i trofeja, neće moći da izmene, recimo, činjenicu da je Srbija danas na pragu potpunog ekonomskog kraha, i da se to "u svetu", kao i u narodu, vrlo dobro zna. Jednako kao što se zna da, iako u ovom času jedna Noletova rečenica "Kosovo je Srbija!" verovatno vredi više i ima veću težinu negoli celokupna srpska poziciona i opoziciona kosovska politika, to ipak nažalost ne može da promeni sve što smo u toj priči uprskali do sada.

A Noletu – za razliku od bezmalo svih pripadnika naših političkih elita – se veruje. I u Srbiji i u svetu. "Nole" se, zato, ne može (samo) izmisliti. "Nole" se može biti. Ili ne biti. Može se biti optimističan, ozbiljan, razborit, uporan, odgovoran i, iznad svega, dostojanstven, ili se može postupati neozbiljno, neodgovorno i nedostojanstveno – i to je stvar ličnosti, njenog integriteta, karaktera i principijelnosti. I u tome je treća stvar ili, ako hoćete, stvar "treće" Srbije. To je stvar sistema vrednosti i oživljavanja postojanih etičkih normi iz pepela istorijskog zaborava. Ako je potrebno klasifikovati Novaka Đokovića, onda je on savremeni tradicionalista u najboljem smislu te reči. Šta to znači? Znači da je Nole – koji je moderan, savremen i "svetsko lice" – u isti mah porodičan, skroman, nacionalno samosvestan i patriota, i da svojim delovanjem afirmiše vrednosti apsolutno neophodne kriznoj Srbiji. To znači da Nole Srbiji, dovedenoj praktično u stanje kantovske "samoskrivljene nezrelosti" tj. Srbiji u kojoj je postala izuzetna hrabrost služiti se sopstvenim umom, vraća izgubljeno dostojanstvo. Nole zato simbolizuje "treću" Srbiju koja sve pomenute vrednosti, skriveno ili manje skriveno, prepoznaje kod sebe i negde ih tiho živi. Zato Nole niti može niti treba da "pobedi Srbiju". Jer Srbija u kojoj je Nole najveća nada, ali i poslednja radost, neće svoje "malo parče sreće" olako ispustiti iz ruke. Baš kao što ni Nole ni na vrhuncu slave nikada neće zaboraviti na Srbiju, jer zna da bi na taj način zaboravio na sebe.

Tačno je, dakle, da se Srbiji odavno nije dogodio Nole i da "događaj zvani Nole" predstavlja naše veliko bogatstvo. Ali iznenađenje i "razmere događanja" proističu, pored ostalog, otud što se Srbiji odavno nije dogodila – Srbija, koja se bori za samu sebe. I koja, makar ponekad i ponegde časno pobeđuje. Ili makar zna da, kada gubi, to učini dostojanstveno.

Autor je politički filozof i urednik časopisa "Nova srpska politička misao"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Iako u ovom času jedna Noletova rečenica "Kosovo je Srbija!" verovatno vredi više i ima veću težinu negoli celokupna srpska poziciona i opoziciona kosovska politika, to ipak nažalost ne može da promeni sve što smo u toj priči uprskali do sada

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net