foto: a. anđić

Dragoljub Zarkovic

zoom >

Gladovanje i radovanje – Apsurd je u tome što će možda Tomislava Nikolića najviše da košta to što nije išao do kraja. Ljudi vole da neko umre za njih

Ova vlada je čas za tajkune, a onda je protiv njih, čas je za socijalno ugrožene a nikad nije u stanju da im popravi položaj, deklariše se, barem ideološki, kao neko ko podržava srednji sloj građanstva, a mi takvi smo najviše propali


Beko na kraju grada: Obilazak investicije

U trenutku kada vam je ovaj broj "Vremena" u rukama sasvim je moguće da iz ruke nekog od božjih izaslanika Tomislav Nikolić prima pričešće, kriškicu hleba i kap vina, Isusovo telo i krv, i spasava i sebe i Srbiju od dalje dramatizacije političkog rijalitija koji jeste zaslužena kazna za sve ono što vlast nije učinila, ali je surova kazna zbog toga što se u toj vrsti operete teško prepoznaju pravi interesi ojađenog sveta zabavljenog gotovo četiri dana slatkom jezom oko toga da li će Toma da umre ili će da preživi.

Recimo da je umro. A nije, niti će. Sergej Lavrov, ruski ministar inostranih poslova, rekao bi, kao što je rekao, da je to "unutrašnja stvar Srbije" i uopšte ne bi pogrešio.

Recimo da Toma preživi, kao što hoće, ali to tek tad postaje naša unutrašnja stvar koja pomalo liči "na pucanje u zdravu nogu" jer, ruku na srce, Nikolić neće dobiti naredne izbore zbog svoje pameti i gladovanja, već zbog tuđe gluposti, prejedenosti, neosetljivosti i korumpiranosti, dakle zbog vlade koja se udvara svima, a nikom ne donosi opipljivu korist.

Ova vlada je čas za tajkune, a onda je protiv njih, čas je za socijalno ugrožene a nikad nije u stanju da im popravi položaj, deklariše se, barem ideološki, kao neko ko podržava srednji sloj građanstva, a mi takvi smo najviše propali. Oni, prosto rečeno, moraju da plate cenu široke koalicije preko koje su se dočepali vlasti i moraju, u trenutku izbora, da priznaju neodrživost koncepta po kome će svako da dobije hiljadu evra samo ako ih podrži. Pretvaranje vode u vino uspelo je samo jednom, ako je uspelo, ali biblijski tekstovi slabo pomažu kad krče creva. Ne mislim na Nikolićeva. Ali, pravde radi, valja reći da uz sva osporavanja i sumnje Nikolićev štrajk uopšte nije glup niti je politički bio bezopasan.

Da je to tako, ne bi ga u "bolnici na kraju grada" posetio Milan Beko, dreždao u hodniku desetak minuta dok ga "inspektor Božović" nije pripustio pacijentu da se ovaj, Beko, uveri da je investicija i dalje stabilna i da jednim okom namiguje glasačima, a drugim okom – investitorima. Ne bih Beku ništa zamerio. Kad sam ja platio renoviranje stana, svaki dan sam obilazio majstore.


Taktičke igre: Kofa vode po svakoj glavi

Apsurd je u tome što će možda Nikolića najviše da košta to što nije išao do kraja. Ljudi vole da neko umre za njih. Nikolić se ponudio pa odustao.

Dodajmo tome da je povod za radikalni štrajk suviše mali, pa će biti da se tu krije neka druga taktička igra. Sigurno je da Nikolić misli da ga ovaj poduhvat učvršćuje u glasačkom telu kao političara kome je opšte dobro važnije od ličnog, što nije nevažno u danima kada se stvara pretežno narodno uverenje da ovi što su na vlasti misle samo na sebe, svoj džep i stomak.

Narod, inače, voli mučenike, posebno kad ih uz sendvič i pivo gleda na televiziji, ali, zapitaće se neko da ovo nije malo prerano, s obzirom na izborni tajming pa sve da bude i po Nikolićevoj volji, odnosno da izbori budu 18. decembra ove godine.

Za osam meseci, kao što sam već pisao, iz pamćenja izblede i krupniji događaji, život nametne druge teme i teško će biti sadašnje podvižništvo, ako je uopšte o tome reč, pretvoriti u opipljiv glasački kapital.

Ima onih koji tvrde da je ovaj štrajk namenski, ali u drugom pravcu. Nikolića verovatno pre izbora čeka suočavanje s povratnikom na veliku scenu, Vojislavom Šešeljom, pa štrajkom učvršćuje lidersku poziciju u dosta amorfnom biračkom telu koje će se kolebati između njih dvojice.

Osim u političkom smislu, beznačajne razlike oko datuma održavanja izbora, ne vidi se jasna razlika između političkih programa i konkretnih pozicija SNS-a i Demokratske stranke. I jedni i drugi su, kako je primetio Đorđe Vukadinović, za ulazak u EU, saradnju sa Haškim tribunalom, razgovore sa Prištinom... Oba takmaca za vlast se u spoljnoj politici oslanjaju na ista "četiri stuba", a sve češće se, dodajem ja, sreću po avionima koji lete za Brisel i tamošnjim kancelarijama, baš kao i predvorjima ambasada značajnih sila.

Jedino je sigurno, kako sada stvari stoje, da izbori neće biti baš 18. decembra jer bi to bila Tadićeva kapitulacija u jednoj dosta prozaičnoj i suštinski nevažnoj igri, što bi se moglo odraziti na njegov rejting i imati posledica i na predsedničke izbore koji će se održati 2013. godine.

Gladovanje do smrti definitivno je suprotno Nikolićevoj ideji i veri da bi on, samo da je na vlasti, doneo Srbiji preporod. Ako i dalje u to veruje, trebalo bi odmah da popije čašu vode. To sam napisao prvog dana Nikolićevog odvajanja tela od duha, a u trenutku kad pišem ovaj tekst dodao bih da ima mnogo onih koji nekoliko dana posle tog igrokaza treba da poliju glave kofama hladne vode i da prestanu da minimiziraju moguće posledice ovog načina političke borbe.

Srbija liči na kutiju šibica koju može da upali i manje trenje od štrajka koji baci u zasenak sve druge teme: od nagodbe sa Cecom, preko Cvetkovićevog puta u Vašington i novog kredita, što, usput, jeste jedina dobra ovonedeljna vest, presude Gotovini i ostatku "zločinačke udruge" ili tanjugovske ispovesti Branka Radujka, direktora Telekoma, koji sad otvoreno, za javnost, tvrdi ono što je pričao od početka, a to je da firmu treba prodati da ne bi sutra vredela još manje nego što danas vredi.


Usisavanje i ispoljavanje: Tadić i Đilas

U međuvremenu, videli smo Borisa Tadića, predsednika Srbije, da u Kraljevu usisava nečiji stan, i videli smo Tadića u poseti Nikoliću, što je izazvalo protivrečne reakcije u javnosti. Jedni misle da nije trebalo da obilazi Nikolića, a ja mislim da mu to uopšte nije bilo glupo. Milion i kusur Srba, glasača, podržava Nikolića, a Tadić je predsednik i tim Srbima, mada je fizički nemoguće da svima usisa stan. Ipak, on nije onaj mister Muskulus iz reklame koji vam sredi gajbu dok udarite dlanom o dlan.

Moj prošlonedeljni favorit za ličnost meseca je Dragan Đilas. Ne zato što je preuzeo Košarkaški savez Srbije i nagovorio Dudu Ivkovića da do Olimpijade u Londonu zaokruži selektorski ciklus u srpskoj reprezentaciji, već zbog vrlo ljudske odbrane od nasrtljivosti medija koja meni posebno ide na nerve jer mislim da je pristojnost jedna od malobrojnih i utoliko dragocenijih prednosti u odnosu na mane drugih aktera na javnoj sceni.

U rado slušanoj emisiji Radija B92, "Kažiprst" voditeljki koja je zaslužila sve aprilske nagrade grada Beograda, da se ja pitam, rekao je, citiram po sećanju, "ne mašite mi tom rukom, to me jako nervira", a onda malo posle "ne imitirajte Jugoslava Ćosića, ja sam mislio da ste vi ozbiljan novinar", čime je, po mom mišljenju, pogodio u suštinu problema u javnoj komunikaciji: ovde niko nikog ne sluša i insistira se na odgovorima koji se uklapaju u zadatu tezu.

Bilo da je reč o Nikolićevom štrajku ili Tadićevom usisavanju tuđeg stana.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net