PROSLAVA NOVE GODINE (NO RUZ) U AVGANISTANU: Kabul, 21. mart 2011. / fotografije: reuters

Avganistan, deset godina posle >

Svirač u Kabulu

Ruka ostada (maestra) Zafara brzo se kreće po žicama, zvuk tradicionalnog avganistanskog instrumenta rubaba je negde između zvuka koji proizvode indijski sitar i italijanska mandolina. Slušamo i posmatramo: jedan od gostiju sedi pored svog kalašnjikova. Borbeni avion preleće iznad našeg koncerta i zaglušuje muziku na nekoliko sekundi. Rat se oglašava zvonjavom telefona: dogodio se napad na sedište Civilne misije UN u gradu Mazar-e Šarifu, poginulo je izgleda osmoro ljudi, možda više. Na snagu stupa najviši stepen uzbune

Za "Vreme" iz Kabula

Transportni avion C-130 "herkul" poleće. Zvuk motora donosi olakšanje posle besane noći provedene u italijanskoj vazdušnoj bazi u Abu Dabiju, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Oko 50 vojnika deli prostor u avionu sa 10 civila, uglavnom novinara. Četiri sata kasnije, brzim manevrom završava se let na pisti vojnog aerodroma u Kabulu.

Američki borbeni helikopter "crni jastreb" (Black Hawk) ostaje u stanju pripravnosti dok vozila tipa hamvi i pikap sa zatamnjenim staklima prilaze i udaljavaju se od kontrolnog punkta na glavnom ulazu. Život u glavnom gradu Avganistana odvija se iza poslednje linije osigurane betonskim zidom kojom patroliraju marinci. Pored kontrolnog punkta belgijske vojske nalazi se osmatračnica Avganistanske nacionalne policije (ANP). Nemojte ni pomisliti da ovde fotografišete: automobile pretresaju, ljude ispituju, a puške su na gotovs. Ipak je ovo slika dva Kabula: jednog koji živi iza rešetaka, iza zidova od bodljikave žice i bezbednosnih upozorenja koja vam stižu putem mobilnog telefona svaki dan. Nekad čak i više puta u toku dana. Drugi Kabul je glavni grad sa tri miliona stanovnika, neverovatnim saobraćajnim gužvama, izraženim siromaštvom, deponijama smeća i otvorenim kanalizacionim sistemima, divnom hranom, živopisnim bazarima, primamljivim vrtovima koji su puni porodica u prvim danima dugo očekivanog proleća. "Salam aleikum, dobro došli u Kabul", kaže vozač koji radi za italijansku nevladinu organizaciju Intersos.

"Kada je moj deda postao kralj Avganistana...", tako Soraja Kemal počinje još jednu u nizu divnih priča. Ona je kćerka kraljice Indije od Avganistana, kćerke Amanulaha Kana, kralja Avganistana s početka XX veka. Moćni kralj koji se divio Kemalu Ataturku i koji je želeo da modernizuje Avganistan i izvuče ga iz velike igre koja se vodila između Londona i Delhija. Amanulah je zbačen s vlasti vojnim pučem 1929. dok je bio na odmoru u Italiji (kako kaže Soraja). U Italiji je i ostao sa suprugom. Soraja živi u Rimu, ali je odrasla govoreći dari (dvorski persijski jezik, to jest farsi jezik u Iranu, koji se u Avganistanu naziva dari). Treći put je u Kabulu, a mogla je da se vrati tek pošto su talibani svrgnuti sa vlasti. Ne izgleda kao princeza: nosi pakul, ravnu tradicionalnu kapu naroda Paštuna koja je i jedan od zaštitnih znakova Avganistana. Čak se usuđuje da puši na javnim mestima, što je još uvek nezamislivo i za veliku većinu avganistanskih muškaraca. Suvišno je reći da je ona veličanstven vodič.

ŽIVOT U KABULU: Kriket ispred Kraljevske palate,...

KRIKET I GRANATE: "Moj deda je želeo da izgradi ovu palatu da bi u njoj okupio sva ministarstva", objašnjava Soraja. "To nije bila kraljevska palata kako je često nazivaju." Ova takozvana kraljevska palata je ogromna ruševina severno od Kabula. Bila je jedan od simbola modernizacije države i razrušena je tokom građanskog rata koji je počeo posle sovjetske invazije. Danas, njeni obronci su pašnjaci za stada koza, a u ogromnom vrtu ispred trošnih zidova mladi Avganistanci igraju kriket.

"Kriket je bio zabranjen za vreme vladavine talibana, ali brzo napredujemo", kaže ponosno dvadesetogodišnji Jusuf, kapiten tima. Najpopularniji sport južne Azije u Avganistanu je glavna konkurencija fudbalu, koji takođe igraju mlade generacije. Operater mobilne telefonije koristi sliku španskog fudbalskog kluba Barselone da se reklamira na bilbordima. Ispred palate nedavno renovirani Narodni muzej Avganistana čeka posetioce da pogledaju njegovu malu ali zanimljivu kolekciju. Nedaleko odatle, ispod gvozdenog paviljona nalazi se zarđala parna lokomotiva iz XIX veka. Bila je to kraljeva lokomotiva i uspomena je na vreme kada je Avganistan trebalo da dobije železnicu, što se nikada nije ostvarilo.

...saobraćaj...

Smatra se da je područje oko kriket kluba meta mogućih raketnih napada sa okolnih brda. To se proteklih godina često dešavalo, ali je situacija sada mnogo mirnija. Ili se bar tako čini. Kabul je izabran za jednu od oblasti zemlje gde će se primenjivati Prelazna strategija, predstavljena na samitu NATO-a u Lisabonu prošlog novembra. Ostale prelazne oblasti su provincije Panđšir, Kabul i Bamijan, kao i gradovi Mazar-e Šarif na severu, Laškar Gah, glavni grad problematične provincije Helmand na jugu, Herat na zapadu i Metherlam, glavni grad provincije Lagman na istoku. U tim oblastima će, počev od jula 2011, avganistanska nacionalna vojska (ANA) i policija (ANP) preuzeti bezbednosnu i vojnu kontrolu. NATO i ISAF (Međunarodne snage za bezbednosnu pomoć) biće samo podrška. Ovo je teorija koja je dogovorena na samitu NATO-a u novembru 2010. Međutim, šta ona zapravo znači, nije najjasnije.

...i sladoledžija

Na dogovorenoj večeri u "ograđenom Kabulu", visoki zvaničnik Civilne misije UN u Avganistanu (UNAMA) koji je želeo da ostane anoniman, objašnjava: "Svi jedva čekaju da napuste Avganistan, tako da se u narednim mesecima očekuje da Vlada Avganistana predstavi spisak za dobijanje izlazne karte, to jest šta će međunarodna zajednica ostaviti u vidu projekata, finansijske pomoći, ulaganja i tako dalje." Vođenje rata je skupo, ni izlazak iz rata neće biti jeftin.

Prelazni period je svakako dug. Ako se poštuju planovi, trebalo bi da bude završen do 2014, ali mnogi su skeptični. Radovi na vojnom aerodromu u Kabulu su ogromni. Očigledno će to biti građevina koja prevazilazi potrebe malog avganistanskog ratnog vazduhoplovstva. Mnogim posmatračima je to znak da su Sjedinjene Američke Države voljne da ovde ostanu dugo.

POGLEDAJ OKO SEBE: "Samo pogledajte oko sebe", kaže Fabricio Korsini, "i možete i sami da vidite koji problem u Kabulu je potrebno najhitnije rešavati." U provincijama i u selima situacija je još gora. Korsini je italijanski istraživač koji se zaljubio u Avganistan. U Kabulu živi već godinu dana. Govori savršeno dari i radi za Avganistansku analitičku mrežu, think thank naučnika i istraživača koji pružaju informacije o avganistanskom društvu donosiocima odluka i novinarima. Glavni problem – naravno pored naoružanih pobunjenika – je privreda. Avganistanska ekonomija je slaba: više od 80 odsto ljudi oslanja se na poljoprivredu kao glavni izvor prihoda. Proizvodnja, osim nešto ručne radinosti, praktično ne postoji.

Šetnja velikim bazarom koji je srce Kabula pruža bolji uvid u situaciju od obilja makroekonomskih podataka. To je deo grada u koji se stranci, preterano obazrivi zbog upozorenja svojih ambasada, ne usuđuju da idu. Ljudi su srdačni. I pozivaju u svoje prodavnice one koji šetaju uskim uličicama. Prvi topli prolećni povetarac odagnava smog i Kabul se sa sunčane terase hotela "Paštunistan" otkriva u prelepom svetlu. U pozadini su planine Hindu Kuš, a reka Kabul narasla od snega koji se topi pokušava da se priseti svog toka krivudajući kroz gomile smeća. Prodavnice i kiosci su prepuni kineske, iranske i pakistanske robe, od urmi do tradicionalnih prsluka, od šampona do rezervnih delova za automobile.

Avganistanska proizvodnja je ograničena na suvo voće, slatke kajsije iz Džalalabada, suvo grožđe iz Herata, nar iz Helmanda, badem i kupinu iz svih delova zemlje. Čak se i vuna iz Avganistana često prede u inostranstvu, uglavnom u Pakistanu, da bi se vratila u obliku šalova ili ćebadi koje skoro svaki čovek koristi zimi umesto kaputa da se odbrani od vetrova koji šibaju Kabulom. Burke, ženske haljine koje pokrivaju celo telo i koje mnoge žene još uvek nose kad izlaze iz kuće, prave se u Pakistanu. Duž reke Kabul, na levoj obali, nalazi se nekoliko dvospratnica koje su nekad bile deo prepoznatljivog pejzaža Kabula. Neke od njih se još uvek koriste kao prodavnice ili proizvodni pogoni za izradu karakul kapa od krzna, poput one koju uvek nosi predsednik Hamid Karzai. Ove staromodne šeširdžije su živi ostaci Avganistana iz doba Sorajinog dede: zemlje koja je verovatno mogla da bude lepa i bogata.

"Mogućnost budućeg bogatstva Karzai koristi kao političko sredstvo", kaže Korsini, pozivajući se na navodna čuda koja leže ispod avganistanskog tla. Japanci su uložili pet milijardi dolara u Avganistan i zauzvrat su želeli nešto, u vidu podataka i pristupa nalazištima ruda. Avganistanska vlada je tu podbacila, odajući tako utisak da je blef čak i čuveni rudarski sektor, koji bi trebalo da pogura privredu zemlje u narednim godinama. Za sada, prema podacima Svetske banke, privreda Avganistana je uglavnom ratna privreda. Zemlja je preplavljena gotovim novcem koji dolazi od vojnih snaga, međunarodnog osoblja, izvođača radova. Sistem kreditnih kartica ne funkcioniše u Avganistanu, tako da se sve plaća gotovim novcem. Pored domaće valute, avgana, dolar se koristi i menjačnica ima na svakom koraku.

RUBAB MAESTRO: "Šta će se desiti sa ovom sivom i crnom ekonomijom kada i ako se međunarodne snage povuku? Postoji veoma mali broj projekata za stvaranje radnih mesta", dodaje Korsini dok se vozimo da bismo upoznali živu legendu avganistanske tradicionalne muzike ostada Zafara. "Ako posmatrate Avganistan samo iza zatamnjenih stakala pikap vozila, vrlo je teško razumeti da su radna mesta prioritet." Stanovnici "ograđenog" dela Kabula retko se sreću sa avganistanskim Kabulom: oni šetaju Ulicom pilića, čuvenom ulicom za turiste sa cenama dvostruko višim od onih na obližnjem bazaru ili večeraju u nekoliko restorana sa engleskim menijem i cenama u dolarima. Stranci obično pohrle u nekoliko barova u kojima je dozvoljeno konzumiranje alkohola i gde pivo košta 10 dolara, i to u gradu u kome možete da pojedete ukusno jelo od pirinča i mesa za manje od pet evra. To su upravo ona mesta u koje ambasade upozoravaju da se ne ide kada je na snazi upozorenje od opasnosti. Skoro niko se ne usuđuje da ignoriše ta upozorenja i pokuša da vidi taj drugi Kabul kome bi trebalo da pomažu.

foto: enzo manginiVRAĆANJE MUZIKE: Maestro rubaba Zafar

Naravno, skoro niko od stranaca nije došao da sluša ostada Zafara. On je maestro rubaba. Rubab je tradicionalni avganistanski žičani instrument, napravljen od jednog komada drveta i ukrašen sedefom. "Za vreme vladavine talibana mnogi avganistanski muzičari bili su primorani da odu u Pakistan ili u druge zemlje", kaže Zafar između gutljaja zelenog čaja i dima cigarete. "Danas pokušavamo da vratimo muziku narodu Avganistana." Kaže da ima 300 učenika koji uče da sviraju rubab, među kojima je i 60 devojaka. "Kada je Alah napravio čoveka od gline, napravio je i dušu, ali duša nije htela da uđe u tu stvar od gline", priča Zafar. "Onda je Bog zamolio Džebraila (arhanđel Gavrilo, prim. prev.) da napravi rubab i da zasvira. Kada je duša čula muziku, poželela je da pleše, ali nije mogla da pleše bez tela. Tako su je ubedili da uđe u tu prljavu glinenu stvar."

Ovom legendom o poreklu rubaba počinje privatni koncert: u njegovoj dnevnoj sobi, sedeći na podu prekrivenom tepihom, posluženi slatkišima i zelenim čajem, slušamo i gledamo. Zafarova ruka se brzo kreće po žicama, zvuk rubaba je negde između zvuka koji proizvode indijski sitar i italijanska mandolina. Slušamo i posmatramo: jedan od gostiju sedi pored svog kalašnjikova. Posmatramo i slušamo dok borbeni avion preleće iznad našeg koncerta i zaglušuje muziku na nekoliko sekundi. Rat se oglašava zvonjavom telefona: dogodio se napad na sedište Civilne misije UN u gradu Mazar-e Šarifu, poginulo je izgleda osmoro ljudi, možda više. Na snazi je najviši stepen uzbune.

DVE STVARNOSTI: Sledećeg dana proglašena je još veća opasnost. Četiri bombaša samoubice pokušali su da na juriš upadnu u bazu NATO-a u kamp Feniks na putu za Džalalabad u istočnom Kabulu. Prekriveni burkama, pokušali su da se približe glavnom ulazu baze koju čuvaju američki vojnici. Dvojica su se raznela pred kapijom, drugu dvojicu su ubili vojnici. Jedina žrtva osim kamikaza bio je slučajni prolaznik, avganistanski civil. Pokušaj napada se dogodio posle krvoprolića u kom su stradali službenici Civilne misije UN u Mazar-e Šarifu, jednom od gradova za koje se smatralo da su dovoljno bezbedni da budu polazna tačka za predstojeću tranziciju.

foto: romano martinisU POTRAZI ZA METOM: Saveznička avijacija nad Avganistanom

A dnevni bilten u Kabulu piše da su za nedelju planirani protesti u centralom delu grada Šahr-e No (Novi Grad): svim strancima se sugeriše da ne napuštaju mesta stanovanja ako nije neophodno, novinari i osoblje nevladinih organizacija smatraju se posebno ugroženim. Jedini vidljivi znaci povećane tenzije su veći broj kontrolnih punktova – toliko ih ima da bi, kada bi radili po propisu, saobraćaj u Kabulu bio potpuno zaustavljen – i češći prolasci kolona vozila hamvi glavnim putevima oko centra grada.

Na sunčanoj terasi hotela "Paštunistan" čini se da uzbuna nije deo stvarnosti: tu je prodavac sira na trotoaru, tu je kuvar koji sprema kebab, tu je kiosk gde se prodaju kineski satovi. Tu su i svi drugi. Tačno je da je put za Džalalabad daleko odavde, ali ponekad se čini da se obični Avganistanci trude da žive svoj život kao da je rat između Nato-Isaf snaga i talibana nešto daleko od njihove svakodnevice. Ali nije.

Bela letelica lebdi iznad bazara ispred hotela "Paštunistan". U drugim uslovima, bio bi to divan prizor. To je elektronsko oko međunarodnih snaga puno kamera i senzora. Mapira svaki pedalj Kabula, svaki dan. Kompjuteri analiziraju podatke i ističu sve što je iole neobično: automobil koji je negde predugo parkiran, bure koje juče nije bilo na tom mestu, sveže kopana zemlja duž puta koja možda skriva improvizovanu eksplozivnu napravu, najčešći uzrok smrti koalicionih trupa. U slučaju da prodavac sira odluči da pomeri kiosk, velika je verovatnoća da će policija da ga ispita i pretrese. Da li će tranzicija promeniti sve to?

CIVILNI SEKTOR: Avganistanske organizacije civilnog sektora okupile su se na konferenciji u hotelu "Setare" 30. i 31. marta i izrazile su mnogo sumnji. "Nas nisu konsultovali u vezi sa prelaznim periodom, nama je samo rečeno da će početi", kaže Nađiba Ajubi, koordinatorka Kilid grupe, nezavisne medijske mreže koja ima nekoliko radio-stanica i dva magazina. "Zabrinuti smo da napreci koje smo napravili u proteklih nekoliko godina ne budu opet u senci bezbednosnih i vojnih pitanja", dodaje Samira Hamidi iz Avganistanske ženske mreže, najveće "kišobran" organizacije za žene u zemlji. "Do sada smo mnogo slušali o bezbednosnoj i vojnoj tranziciji, ali nije analizirano šta tranzicija znači u pogledu rekonstrukcije civilnog društva, dobrog upravljanja, odgovornosti i transparentnosti avganistanskih institucija", komentar je Sulejmana Kakara iz Centra za mir i jedinstvo, lokalni think thank koji učestvuje u pripremi ove konferencije.

Organizacije civilnog sektora koje su se okupile u hotelu Setare da razgovaraju o svojoj ulozi u prelaznom periodu, usvojile su deklaraciju od šest tačaka koja naglašava njihovu spremnost da budu kredibilni i jaki akteri u životu zemlje u budućnosti. "Želimo da budemo uključeni u proces donošenja odluka, sposobni smo za to, imamo resurse i ideje da zemlju povedemo u bolju budućnost", dodaje Aziz Rafi iz Foruma avganistanskog civilnog društva. Predsednik Hamid Karzai pozvao je na sastanak upravne odbore organizacija koje su pripremile ovu konferenciju. Još nije utvrđen datum, ali trebalo bi da bude uskoro. Mogao bi to biti dobar signal, ili pak tek politički potez predsednika koji pokušava da izgradi svoj kredibilitet nezavisno od podrške Nato-Isaf snaga. Teško je predvideti da li će i uspeti u tome. Njegov najveći politički uspeh, Visoki savet za mir od 70 članova koji bi trebalo da postavi osnov za mirovne pregovore sa talibanima, je najblaže reći kontroverzan. Korupcija cveta na svim nivoima, a privredni razvoj je i dalje spor.

Ovo je tačka gde se sreću dva Kabula. Bolji životni uslovi za veći broj Avganistanaca znače politički konsenzus za Vladu koja zauzvrat može da traži od međunarodnih snaga da napuste Avganistan a pritom da pokuša da zadrži međunarodni novac. Prelazni period je izgleda i način da se ubede stanovnici "ograđenih" naselja u Kabulu da napuste lavirint od betonskih zidova, takozvanu bezbednu, zelenu zonu i uživaju u onome što grad ima da ponudi.

Došlo je do nekih poboljšanja. Bage Babur, Baburov vrt, istorijska znamenitost Kabula, restauriran je zahvaljujući međunarodnim fondovima i sada je opet otvoren za porodice koje petkom mogu da dođu i uživaju u zelenoj oazi mira u haotičnom gradu u kome nema semafora. Petak po podne je omiljeno vreme za piknik u Baburovom vrtu i parku Šahr-e No (Novi Grad), ili u Visokom vrtu (Bage Bala) gde se nalazi jedna od rezidencija Hamida Karzaija. Drveće i travnjaci pravi su odmor od vreve Kabula. U toku je popravka ulica, ali većina puteva je prašnjava kada je lepo vreme, a blatnjava kada pada kiša. Noću nema rasvete tako da je veoma opasno šetati gradom, uglavnom zbog rupa po trotoarima, ako uopšte i ima trotoara.

predavanje o neeksplodiranim minama / foto: reutersDECA U KABULU: Školovanje za preživljavanje

Postoji šala koja kruži i među stanovnicima Kabula i među strancima, da najveću opasnost u Kabulu predstavlja prelazak ulice. Supermarketi i bazari su puni robe, ali na ulazu se uvek nalazi policija ili privatno obezbeđenje koji pretresaju torbe. Milioni dečaka i devojčica se vraćaju u školu, pa ipak dečji rad je dosta rasprostranjen. Čak i u centru Kabula tek treba da se izgradi kanalizaciona mreža i uvedu službe za odnošenje smeća.

Međunarodna intervencija u Avganistanu ušla je u desetu godinu. Krajem 2011, nova konferencija u Bonu obeležiće zvaničnu, tužnu godišnjicu. Problemi su još prisutni u zemlji, ali drugačiji nego pre deset godina. Vlasnik prodavnice na bazaru čisti prašinu sa svoje kolekcije suvenira iz perioda vladavine Sovjeta i talibana. "Živeli smo u propaloj državi. Sada smo nerazvijena zemlja. Zar to nije napredak?"

Sa engleskog prevela: Aleksandra Đerić


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

SVAKODNEVICA: Žrtve bombaškog napada

Svako četvrto dete umire pre pete godine

"Godine 2010. u Avganistanu je postavljen tužan rekord, registrovano je 2777 ubijenih", izjavio je marta ove godine specijalni izaslanik UN-a za Avganistan Stafan de Mistura. Mnogi problemi nisu rešeni i to daje razloga za veliku brigu, stoji u njegovom izveštaju. Pre svega privredna situacija, ljudska prava, siromaštvo i trgovina drogom. Po njemu, 2011. je presudna za Avganistan, jer bi trebalo da se postavi osnova za prebacivanje vlasti sa UN-a, NATO-a ili Evropske unije na lokalne vlasti. Mora da se stabilizuje i bezbednosna situacija i da se postavi politička baza koja bi u svoje središte stavila privredu.

Prema izveštaju organizacije koja je dobila Nobelovu nagradu za mir "Lekari za preventivno sprečavanje atomskog rata, lekari sa socijalnom odgovornošću" (IPPPNW International Physicians for the Prevention of Nuclear War), uslovi života se od intervencije NATO-a u toj zemlji 2001. godine nisu poboljšali: jedna trećina gladuje, tri četvrtine nemaju čistu vodu za piće, a smrtnost kod dece i majki je među najvišima na svetu. Svako četvrto dete umire pre pete godine života. Prosečan životni vek iznosi 44 godine. Na razvojnoj tabeli UN-a Avganistan je od 2001. pao za šest mesta i sada se nalazi na pretposlednjem mestu.

Vesti o ubijenima, bombaškim napadima, civilima poginulim u akcijama NATO-a stižu svakodnevno. Prošlog utorka u severnoj provinciji Sar-e Pul u akciji savezničkih snaga poginulo je šest civila. Samo nekoliko dana ranije u neredima koji su nastali pošto je sporni američki sveštenik Teri Džons spalio jednu knjigu Kurana u Kandaharu na jugu zemlje stradalo je četvoro ljudi, a u napadu gnevnih demonstranata na sedište UN-a u gradu Mazar-e Šarifu poginulo je najmanje osmoro ljudi, od koji sedam članova misije UN. U napadima bombaša samoubica na jugoistoku Avganistana na jednu građevinsku firmu, 28. marta, poginulo je 24 ljudi, a preko 50 je povređeno. Odgovornost su preuzeli talibani. U napadu bombaša samoubice na regrutni centar u provinciji Kunduz 14. marta poginulo je 33 ljudi. Krajem februara za četiri dana na istoku Avganistana, prema podacima lokalnih vlasti, u akcijama NATO-a i avganistanske vojske stradala su 64 civila. Polovina žrtava su deca i žene. Takođe krajem februara, u napadu bombaša samoubice na jednu banku u Džalalabadu poginulo je 35 ljudi, više od 70 je ranjeno... U Avganistanu je stacionirano oko 120 000 savezničkih vojnika. Cena rata do sada meri se u stotinama milijardi dolara.

Za 9/11 niko čuo nije

Napad Al Kaide na Njujork i Vašington 11. septembra 2001. godine bio je povod da SAD pokrenu savezničke snage i napadnu vlast talibana u Avganistanu. Prema ispitivanju instituta International Council on Security and Development (ICOS), u provincijama Helmand i Kandahar na jugu Avganistana, 92 procenta Avganistanaca za to nikada nisu čuli. Prema istom istraživanju 40 procenata ispitanika misli da međunarodne snage u Avganistanu imaju nameru da unište islam. Institut upozorava da je u potpunosti podbacio rad na informisanju Avganistanaca i da se ne ulaže dovoljno napora da im se objasni zašto se zapravo međunarodne trupe nalaze u zemlji.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net