Ivan Ivanji na otvaranju izložbe u Buhenvaldu

Govor prilikom otvaranja izložbe "Kragujevačka tragedija 1941" u memorijalnom centru Buhenvald kod Vajmara 25. marta 2011. >

Ispred i iza puščane cevi

U onoj gimnaziji u Kragujevcu, iz koje su žrtve morale da pođu u smrt, sada su na zidovima slike docnije proslavljenih bivših učenika. Među njima je i slika generala Milana Nedića, predsednika vlade po Hitlerovom blagoslovu u vreme okupacije, takođe i u vreme kada je izvršeno masovno ubistvo u tom istom gradu. General Beme u svom izveštaju glavnom komandantu sektora Jugoistok 28. septembra 1941. godine javlja da je razgovarao sa Nedićem o planiranim akcijama "sa najoštrijim merama" i ponudio mu da dâ ostavku, što je on odbio. Pod Nedićevom vlašću ubijeno je 84 procenta svih Jevreja u Srbiji. Da sam ja sastavljao ovu izložbu, podsetio bih na te činjenice

Lidice. Malo mesto u Češkoj, 20 kilometara zapadno od Praga, 10. juna 1942, svi muškarci stari preko 15 godina, njih 176, streljani su kao taoci.

Oradur sir Glan. Mesto u Francuskoj, 22 kilometra severozapadno od Limoža. 10. juna 1944. godine u okviru akcije odmazde streljano je 642 muškaraca, žena i dece, među njima i bebe.

Kragujevac. Grad u Srbiji, 120 kilometra južno od Beograda. 21. oktobra 1941. godine streljana su 2852 muškarca preko 16 godina, među njima učenici gimnazije sa svojim profesorima.

Imena Lidice i Oradur su poznata širom sveta. Često se pominju zajedno. Nemački pesnik Volfgang Vejrauh napisao je pesmu o tim mestima užasa. Kragujevac kao mesto masakra ne poznaje gotovo niko. Da li je to pravedno? Da li je to 70 godina posle događaja još uvek bitno? Možda jeste.

Ne radi se samo o brojkama. U Babij Jaru, klancu blizu glavnog grada Ukrajine Kijeva, 29. i 30. septembra 1941. streljano je 33.771 muškaraca, žena i dece. Mnogo, mnogo, mnogo više. Doduše ne samo kao taoci, nego i kao Jevreji.

A tokom strašnog rata, ali i pre njegovog početka, kao žrtve nacističke vladavine – koliko njih na koliko mesta?

Ubijen je uvek pojedinačno samo jedan čovek. Ali s njim umire i jedan svet, njegov svet. Pitamo se kako je moguće da se svakog od njih setimo na dostojan način? Nije moguće. Isuviše ih je mnogo.

Međutim, ovde i ovoga puta reč je o Kragujevcu.

CRNINA KOJA NESTAJE: Kada sam pre nekoliko godina odveo stare prijatelje iz Nemačke u Šumarice u Kragujevcu, učinio sam to samo zbog toga što smo inače bili u tom kraju. Stigavši na lice mesta nisam mogao da govorim i objašnjavam, jer sam svu snagu morao da usredsredim na to da ne zaplačem. A mislio sam da sam kao stari logoraš ogrezao gotovo na sve.

Šta me je u Kragujevcu pogodilo tako neočekivano i jako? Ne na poslednjem mestu pejsaž. Brežuljci. Nikakvo veliko uplitanje ljudske ruke u prirodu. Mnoge grobnice, ne isuviše udaljene jedna od druge. Nikako brižljivo planirane. Onako, kako je ubicama padalo na pamet da ubijaju ljude. Nikakve krupne figure, samo skulpture i natpisi postavljeni tu i tamo u skladu sa atmosferom.

Decenijama posle rata većina Kragujevčanki nosila je crno. Žalile su svoje očeve, muževe, ljubavnike i sinove. Crnina žena u međuvremenu gotovo da je nestala, ali ne verujem da su potomci zaboravili, da su mogli i smeli da zaborave šta se ovde dogodilo 1941. godine. I to iako su mlade generacije devedesetih godina proživele svoje sopstvene ratove, a aprila 1999. godine bombardovao ih je NATO. Nemačko ratno vazduhoplovstvo je učestvovalo sa izviđačkim avionima. Da li su nemački piloti znali za pohode odmazde nacističke Nemačke u Kragujevcu?

Ja valjda smem da kažem da me Jad Vašem nije mnogo dirnuo. Tiho nabrajanje imena tamo čak je izazvalo moju ironičnu misao: da, pa jeste, moje ime ovde ne mogu da deklamuju, ja sam još uvek živ. Svetlucanje, koje mnoge posetioce pogađa u srž, nazvao sam Lightshow. Ali brežuljci Kragujevca! Šumarice. Ovde su stajali ljudi, tu i tamo poneka desetina, pre nego što će biti streljani. Učenici. Neki od njih sa rančevima i knjigama. Pred njima ubice sa mitraljezima.

KAKO SE OSEĆAŠ: Kako se osećaš kad znaš da ćeš umreti kroz nekoliko sekundi? Čudno, često sam sanjao da me streljaju. Cevi uperene u mene, zapovest, pucanj, padam čelom na zemlju... Nikad nisam sanjao logor u kome sam stvarno bio. Kao frojdijanac, kakav uobražavam da jesam, lako mogu da objasnim: radije bih da me streljaju nego da budem logoraška stoka. Naravno, samo u podsvesti. Svesno sam radostan, veoma radostan što sam ostao živ i još mogu da govorim.

Ali još jednom: kako su se osećali šesnaestogodišnjaci neposredno pred smrt? Na šta su mislili? Da li je mnogo bolelo? A zatim – kraj.

Imam još pitanja: kako su se osećali pripadnici vermahta, redovne vojske, dok su na nišanu držali civile, napola decu, i onda opalili? To nisu bile posebne jedinice, nego prosti vojnici III bataljona 749. puka i I bataljona 724. puka, kao i 5. čete dobrovoljaca, koja je pristigla u Kragujevac 16. i 17. oktobra. Da li su i oni kasnije sanjali o tome? O poslednjim kricima žrtava? O krvavim telima koja su se trzala? Da li su bili svesni toga da su ubice? Svakako nisu. Naređenje je naređenje. Da li su se bar sasvim tiho pitali: zašto? Ili bar: zašto baš ja moram to da radim? Nije poznat nijedan napis vojnika koji je izvršavao takva naređenja. Svi su radije ćutali. Inače ništa. Inače ništa?

Može biti da je neki pripadnik tih jedinica još živ. Bio bi stariji od mene. A s tim u vezi pada mi na pamet i mislim da ja sebi mogu da dozvolim da to kažem: pre nekih 16 godina, jula 1995. godine, blizu malog mesta Srebrenica u Bosni streljano je nekoliko hiljada dečaka i odraslih muškaraca starih između 12 i 77 godina. Pripadnici srpskih jedinica pucali su na muslimanske zarobljenike. Oni koje su ubijali, nisu mogli da se osećaju drugačije nego kao žrtve u Kragujevcu. Ali njihove ubice su još relativno mladi ljudi. Možda pored nekog od njih sedim u beogradskoj kafani ili tramvaju, ili neki od njih vozi taksi kojim sam krenuo da posetim svoje unuke. Mnogi moji sugrađani u Srbiji smatraju još uvek narodnim herojem komandanta tog zločina, generala Ratka Mladića, koji je na licu mesta deci delio čokoladu pre nego što će narediti da se streljaju njihovi očevi i braća.

Šta tog Ratka Mladića razlikuje od njegovog kolege generala Bemea? Mladić nije imao vrhovnog komandanta nad sobom.

PROKLETSTVO PREŽIVELIH: Moj, nažalost, rano preminuli prijatelj, psihijatar Pavle Milekić, samo slučajno nije streljan u Kragujevcu. Bio je gimnazijalac i nalazio se među učenicima i ostalim ljudima koje su vodili u pravcu Šumarica. Jedan nemački oficir ga je izveo iz kolone određene za pogubljenje, verovatno zbog toga što je izgledao detinjasto, i stavio ga u grupu koju su poslali na rad u Nemačku. Mladalački je izgledao sve do svoje smrti. Jednom je na vratima njegovog stana nepoznati posetilac pitao:

"Da li je tvoj tata, gospodin doktor, kod kuće?"

Izgledao je kao rođeni sin.

Poznavao sam i njegovu majku. Bila je nepismena. On je posle rata maturirao, studirao medicinu, postao specijalista za psihijatriju i neurologiju, postdiplomske studije završio kod profesora Krečmera u Tibingenu, napisao prve knjige o seksualnosti omladine u tada još puritanskoj Jugoslaviji... Šta bi sve postali učenici koji su streljani tog sunčanog septembarskog dana 1941. godine?

Celog njegovog života su, doduše, hteli da saznaju kako to da je moj prijatelj Pavle ostao živ? Šta je za vreme rata radio u Nemačkoj? Zašto je dobio stipendiju Nemačke akademske razmene da bi radio baš kod tog bivšeg naciste Krečmera? Zbog svih tih pitanja njegova karijera se razvijala sporije nego što je bilo uobičajeno. Trebalo mu je više vremena da dobije pasoš, morao je da radi dvostruko više od... Od koga? Od nekog ko je streljan? Još teže su mu padale posete rodnom gradu kada bi članovi porodica njegovih drugova streljanih kao taoci govorili: "Baš divno za tebe što si ostao živ, ali..."

Na ovom mestu moram da pomenem još nekoliko tužnih aspekata, ne da bih pokvario atmosferu ove izložbe, to svakako ne, naprotiv. Likovi na svetlosti stvaraju senke.

REČENO I NEIZREČENO: U onoj gimnaziji u Kragujevcu, iz koje su žrtve morale da pođu u smrt, sada su na zidovima slike docnije proslavljenih bivših učenika. Među njima je i slika generala Milana Nedića, predsednika vlade po Hitlerovom blagoslovu u vreme okupacije, takođe i u vreme kada je izvršeno masovno ubistvo u tom istom gradu. General Beme u svom izveštaju glavnom komandantu sektora Jugoistok 28. septembra 1941. godine javlja da je razgovarao sa Nedićem o planiranim akcijama "sa najoštrijim merama" i ponudio mu da dâ ostavku, što je on odbio. Pod Nedićevom vlašću ubijeno je 84 procenta svih Jevreja u Srbiji. Da sam ja sastavljao ovu izložbu, podsetio bih na te činjenice.

Izložba ukazuje na to da su zajedničkom akcijom četnika i partizana zarobljeni nemački vojnici, što je pored ostalog dovelo do odmazde i masakra u Kragujevcu. To je tačno. Međutim, na osnovu ove izložbe moglo bi da se dođe do zaključka da su u Jugoslaviji oslobodilački rat protiv okupacionih sila vodili zajedno kako kralju verni četnici tako i komunistički partizani, a to bi bilo potpuno netačno. Da ne bismo oko toga izgubili isuviše vremena, hteo bih samo da ukažem na to da tako izvrstan poznavalac prilika u okupiranoj Srbiji kao što je istoričar Valter Manošek u svojoj knjizi Srbija oslobođena od Jevreja konstatuje "...da je saradnja Mihajlovićevih četnika sa partizanima septembra/oktobra 1941. godine bila čisto taktičke prirode". Drugog novembra su četnici napali glavni štab partizana u Užicu i od tog trenutka više nije bilo ni jednog jedinog borbenog dejstva četnika protiv okupatora, naprotiv, došlo je do tesne saradnje sa nemačkim i italijanskim komandama i sa Nedićem. To nikako nije titoistička propaganda, to dokazuju pre svega nemački dokumenti, na primer radovi tadašnjeg kapetana nemačke vojne obaveštajne službe Abver, Jozefa Matla, koji će posle rata postati redovni profesor za slavistiku i istraživanje jugoistoka univerziteta u Gracu. Jozef Matl je već krajem oktobra 1941. godine – to znači nedelju dana posle kragujevačkog užasa – usred okupiranog Beograda vodio razgovore sa dvojicom izaslanika četnika o zajedničkim borbama protiv boraca za slobodu.

Zašto to govorim ovde i sada? Zbog toga što je to po mom mišljenju neraskidivo povezano sa podacima o kojima govori ova izložba.

Da li time prljam sopstveno gnezdo? Naprotiv, u ime ubijenih pokušavam da ga očistim.

Fotografije ne mogu da prizovu raspoloženje koje obuzima svakog posetioca Šumarica. Možda još najviše kazuju cedulje sa poslednjim porukama ispisane neposredno pred smrt.

Kada sam 6. juna 1944. godine, kako u odgovarajućem aktu piše, iz Aušvica "prebačen" u koncentracioni logor Buhenvald i dobio zatvorenički broj 58.116, bio sam star baš kao najmlađi gimnazijalci streljani u Kragujevcu. To mi daje pravo da govorim. To me obavezuje da govorim.

Da li mogu da kažem da je dobro što se ova izložba otvara ovde u Nemačkoj, u Vajmaru, po želji memorijalnog centra Buhenvald, a u saradnji sa Kragujevcem? "Dobro" je u ovom kontekstu nezgodna reč, ali mislim da je pravilno, mislim da je korisno, pozdravljam to iz sveg srca.

Trebalo bi da što je moguće više znamo jedni o drugima. Nemci, Srbi, Jevreji... Ljudi. Želimo jedni drugima da priznamo svoje greške, zločine i grehove. Mi koji to činimo takođe i za one koji za to ne žele ni da čuju. Zanemeli pred mrtvima, ipak želimo da govorimo o nadi, ma koliko nam to teško palo.

U ime živih, u ime preživelih, ja se klanjam pred mrtvima.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

»Draga Cajo i Lulo ovo vam je poslednji odgovor. Čuvaj kuću i dete školuj. Zbogom« (Srećko Sretenović, 49, bravar)
  • Srećko Sretenović, 49, bravar
  • »Dragi tata mama poz. poslednji put, Ljubiša« (Ljubiša Jovanović, 17, učenik gimnazije)
  • Ljubiša Jovanović, 17, učenik gimnazije
  • »Deco osvetite oca, Steva« (Stevan Vuleta, 45, radnik)
  • Stevan Vuleta, 45, radnik
  • »Lebac sutra nemojte poslati, Jakov« (Jakov Medina, 56, knjigovođa)
  • Jakov Medina, 56, knjigovođa
  • HAPŠENJE...
  • ...I STRELJANI: Kragujevac, 20. i 21. oktobar 1941.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net