NAORUŽAVANJE: Pobunjenici u Zaviji / fotografije: reuters

Građanski rat u Libiji >

Pukovnik pred streljačkim strojem

U osudi Moamera el Gadafija na istoj strani našli su se do sada nezamislivi saveznici, između ostalih palestinski Hamas, predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad, SAD, Al Kaida. Tako je Ahmadinežad kritikovao libijsku vlast zbog "nezamislive represije" i rekao da ne razume kako neka vlast može da naredi vojsci i policiji da pucaju u svoj narod, koji ima pravo da izrazi svoje mišljenje. A Al Kaida Magreba je, uz poziv muslimanima da se bore protiv bezbožnog Gadafijevog režima, izrazila solidarnost sa demonstrantima i apelovala na "intelektualce, stručnjake i novinare" da podrže libijske građane

Sjedinjene Američke Države su u ponedeljak 28. februara objavile da raspoređuju svoje vojne pomorske i vazdušne snage oko Libije, ali da nije doneta nikakva odluka o njihovoj upotrebi. Portparol Pentagona pukovnik Dejvid Lapan je rekao da američki planeri rade na raznim opcijama i planovima za nepredviđene situacije. Državna sekretarka SAD Hilari Klinton izjavila je pre toga da je američka administracija spremna da pomogne libijskoj opoziciji u rušenju režima Moamera el Gadafija.

U moru protivrečnih vesti koje iz Libije stižu od suprotstavljenih strana, sa sigurnošću se za sada može reći samo da Gadafijevi protivnici kontrolišu istočni deo zemlje u kome se nalazi Bengazi, drugi grad po veličini, i da snage lojalne Gadafiju drže glavni grad Tripoli. Sigurno je i da se na mnogim mestima vode borbe između Gadafijevih snaga i njegovih protivnika, da ljudi u tim borbama ginu, da stanovnici širom zemlje osim od građanskog rata, strahuju i od bandi pljačkaša naoružanih svim mogućim vrstama vatrenog i hladnog oružja i da se evakuacija stranih državljana nastavlja. Sve drugo, od broja poginulih do pravog stanja na terenu, uglavnom je predmet nagađanja i spekulacija, često zlonamernih.

Izvesno je da usled sukoba humanitarna situacija u zemlji postaje sve teža. Rojters je u ponedeljak preneo strahovanja da će istočni deo Libije biti pogođen ozbiljnom nestašicom hrane i lekova u naredne tri nedelje, jer borbe i protesti ometaju uvoz, lokalnu snabdevenost svežom hranom i domaću proizvodnju, a mnoge prodavnice i fabrike su zatvorene. Stižu informacije da se strahuje i od nestašica u Tripoliju, da cene hrane dramatično rastu.

anti-Gadafijevci, oblast Bengazija

ODISEJA SRPSKOG INŽENJERA: Elektroinženjer Petar Jorgačević, koji je u Libiji radio za jednu naftnu kompaniju, ukrcao se na brod u Bengaziju u petak, 25. februara. Za "Vreme" opisuje kako su izgledali dani kada je pobuna počela, i kakva je atmosfera vladala u gradu kada ga je napustio.

"Nije moglo ništa da se nasluti. Prvo su počele neke manje demonstracije", kaže Jorgačević. "Čuo sam da je bilo tada pucnjave, mrtvih. Drugog dana su počele mirne demonstracije, kao kod nas, dve-tri hiljade ljudi galami, prođu, iznad njih leti helikopter. Sledeće noći je počela pucnjava, prvo obično oružje, pešadijsko, onda mitraljezi, pa tenkovi, povećavao se intenzitet borbi." Jorgačević objašnjava da su Libijci govorili strancima "to je naša stvar, vas niko neće da dira" i da sa te strane stranci nisu bili ugroženi tokom demonstracija, ali da se sve dešavalo blizu mesta gde je radio i živeo. "Nije zgodno kada čujete puškaranje na 150 metara razdaljine, pa onda taman mislite ‘odmakli su se, biće bolje’, a ono se opet približi."

On kaže da su intenzivne borbe trajale četiri-pet dana pre nego što je opozicija preuzela vlast, ali da je i sledećih dana čuo pucnjavu i dok je bio na poslu pre podne, a da se pucalo i noću. "Kancelarija mi je bila blizu mesta gde sam stanovao, ali nije bilo prijatno preći ni tih stotinak metara. Ruksak sam nosio u ruci umesto o ramenu, da neko ne pomisli da mi je na ramenu neko oružje."

Mada je u početku verovao da će se situacija brzo smiriti, ipak je odlučio da se evakuiše, kao i većina stranaca. "Čak su nam i Libijci rekli ‘bolje da odete, niko ne zna šta će se sve još dešavati.’ Nema tu neke policije, vlasti, tada još to nije bilo uspostavljeno, opšta nesigurnost", objašnjava Jorgačević. "Jednom Turčinu koji je stanovao u blizini mesta gde sam i ja živeo, kada je otvorio vrata da krene na posao, u stan su uleteli mladić i devojka. Bili su naoružani nekim oružjem sa dugim cevima. Odlično su govorili engleski, pitali ga odakle je, i kada je rekao da je iz Turske čak rekli ‘lepa zemlja, bili smo tamo’, a onda tražili da vide šta ima od stvari i opljačkali ga. Još jedan čovek u blizini je opljačkan u stanu pod pretnjom nožem."

Jorgačević priča da je do luke, gde je čekao brod za evakuaciju, putovao nekoliko kilometara malim kompanijinim autobusom. "Bilo je pre podne, video sam samo tri pešaka. Kola je bilo, valjda se čovek u zatvorenom oseća sigurnije. Grad je praktično prazan, svi su u kućama, plaše se da izlaze. Vozač je rekao da su oni koji šetaju policajci. Bili su u civilu, to su valjda oni koje je organizovala nova vlast."

Brod kojim je Jorgačević napustio Libiju bio je grčki, a iznajmila ga je kineska vlada za svoje građane. "Zemlje su se ispomagale, svi prihvate prvo svoje, onda ostale, ako ostane mesta, svi su bili korektni", tvrdi Jorgačević. "Od prihvatnog centra do broda bilo je oko kilometar i po. Gledao sam kako 2500-3000 Kineza odjednom počinje da trči ka brodu, valjda izbije napetost, podsetilo me na veliki kineski marš. Pred brodom gužva, polako se ulazi. Čitavu noć smo čekali da se smiri more, talasi su bili ogromni, a ujutru smo isplovili prema Iraklionu na Kritu."

NAPETOST I SUKOBI: Omar, prijatelj iz Libije, u telefonskom razgovoru kaže da u gradu u kome on živi još nije bilo sukoba, ali da je situacija napeta. "Noću se pomalo puca, ljudi se zatvaraju u kuće kada padne mrak, plaše se. Svakakvi su se ljudi pojavili, svi pod oružjem", kaže on. Omar živi u gradu Al Đamilu, stotinak kilometara zapadno od Tripolija. Kaže i da u bolnicama u Al Đamilu, Al Đelatu, Sabrati, Zuari, gradovima posejanim po obalskom pojasu od Tripolija do granice sa Tunisom, ima i medicinskih radnika iz Srbije koji se još nisu evakuisali. Neki od njih to ne žele, a neki se ne usuđuju da krenu. "Plaše se, niko ne zna šta ga čeka na putu do Tripolija", dodaje Omar.

Svetske agencije već danima euforično javljaju da Gadafi kontroliše sve manju teritoriju zemlje, da se teške borbe vode i oko samog Tripolija, u kome navodno pobunjenici čak kontrolišu neke kvartove, poput Tađure, gde su na zidovima zgrada ispisani grafiti "Gadafi Jevrej" i "Tađura je slobodna". Agencija AFP javlja da su opozicione snage preuzele kontrolu u nekoliko gradova na zapadu Libije. Pominju se gradovi Nalut, Kabau, Zentan, Jefren, Garjan. Svi ovi gradovi i gradići nalaze se na planinskom vencu Džebel Nafuz, koji se proteže pravcem zapad–istok na stotinak kilometara od obale Mediterana, i čini prirodnu granicu između priobalnog dela i Sahare.

Džebel Nafuz je tradicionalno dom Berbera, prastanovnika severne Afrike islamiziranih dolaskom Arapa. Berberi su zvanično ravnopravni i uklopljeni u društvo, ali oduvek su tvrdili da su diskriminisani, a svaki glas protesta je od strane Gadafijeve vlasti gušen, uglavnom surovo. Džebel Nafuz je jedan od najsiromašnijih krajeva Libije, a beda koja se može videti u nekim njegovim delovima je mnogo gora nego u drugim mestima u Libiji, što je Berberima još jedan dokaz diskriminacije Gadafijeve vlasti prema njima. Jedino mesto na obali gde Berberi čine većinsko stanovništvo je Zuara, za koju se takođe već nekoliko dana tvrdi da je u rukama pobunjeničkih snaga.

ODANI: Deo vojske podržava Gadafija

Pronose se vesti da su snage lojalne Gadafiju opkolile grad Zaviju, 50 kilometara zapadno od Tripolija, i da traju sukobi u gradu Misrati, 200 kilometara istočno od Tripolija. Novinari svetskih medija, kojima su libijske vlasti omogućile da odu do Zavije, tvrde da pobunjeničke snage kontrolišu grad, koji je u okruženju Gadafijevih snaga. I jedni i drugi su naoružani teškim pešadijskim naoružanjem, raketnim bacačima i imaju tenkove.

PINK PA OSTALI: Moamer Gadafi je u ponedeljak, u restoranu na morskoj obali kod Tripolija, dao intervju za nekoliko zapadnih medija u kome je optužio Zapad da ga je izdao u borbi protiv Al Kaide. Ponovio je i gotovo sve što je prethodne večeri rekao u telefonskom intervjuu Televiziji Pink kada je, između ostalog, izjavio da je situacija u Libiji trenutno potpuno mirna, da ga narod podržava i optužio Al Kaidu da stoji iza "terorističkih bandi" koje su odgovorne za žrtve u zemlji. Dodao je da su te bande upale u kasarne vojske i stanice policije i da se radi o "manjim grupama mladih ljudi koji su bili pod uticajem narkotika". "Mi smo odbili da se na njih puca. Međutim, oni su nakon toga uzeli naoružanje i počeli da pucaju na vojsku i policiju i ubili jedan broj njih. Vojnici i policajci su razmenili vatru sa njima. Sa obe strane je poginuo veoma mali broj pojedinaca, za razliku od onoga što se govori u inostranstvu", izjavio je Gadafi. On je dodao da su te bande nakon toga počele da zauzimaju džamije i zastrašuju stanovništvo, naročito u Bengaziju, zabranivši ženama kretanje, ubijajući ljude koji su im se suprotstavljali, i naveo da stanovnici tih gradova upućuju iz svojih domova pozive vlastima da ih spasu.

Televizija Pink je emitovala i snimke svojih novinara sa ulica Tripolija, na kojima se vidi prilično mirna atmosfera, demonstracije Gadafijevih pristalica na Zelenom trgu, kao i netaknuti delovi grada za koje su svetske agencije izveštavale da su razrušeni.

Savet bezbednosti UN uveo je u nedelju sankcije Gadafiju, njegovoj porodici i bliskim saradnicima. Među sankcijama su zabrana putovanja u zemlje članice SB za 16 osoba, među kojima su Gadafi, njegova deca i saradnici, embargo na prodaju oružja Libiji. Gadafi je u intervjuu Televiziji Pink, kasnije i zapadnim medijima, ocenio da je Savet bezbednosti UN usvojio rezoluciju o Libiji na osnovu medijskih izveštaja stranih novinskih agencija. "To je neprihvatljivo! To se kosi sa zdravim razumom. Ako je Savet želeo nešto da sazna, trebalo je da pošalje u Libiju komisiju za utvrđivanje istine, i pošto bi ona sačinila izveštaj, tek onda da donese rezoluciju", poručio je libijski lider.

Sankcije su ozvaničile i EU i SAD, koje su sa Libijom prekinule diplomatske odnose. U ponedeljak, 28. februara, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda Luis Moreno Okampo pokrenuo je preliminarnu istragu na osnovu koje može biti pokrenuta istraga zločina protiv čovečnosti u Libiji. Navedeno je da kancelarija tužioca sada ispituje navode o velikim ili sistematskim napadima na civilnu populaciju.

Šta god ko mislio o Gadafiju i onome što se u Libiji dešava, ne može se poreći da svetski mediji od početka sukoba u Libiji objavljuju neproverene vesti, poluistine, često i potpune laži, a takvo ponašanje sigurno ne doprinosu da se ionako tragična situacija bar realno sagleda. Vest za koju se ispostavilo da je notorna laž, da je avijacija bombardovala demonstrante u Tripoliju, danima je obilazila svet i izazvala opštu osudu i gnušanje (Gadafi i njegovi saradnici su više puta izjavljivali da je avijacija gađala samo skladišta oružja, daleko od gradova). Tu su i vesti o bezbrojnim stranim plaćenicima iz afričkih zemalja "treniranim u dubinama Sahare" koji ubijaju protivnike Gadafija na svim mogućim mestima, tvrdnje da je Gadafi naredio bezbednosnim snagama da dignu u vazduh naftna postrojenja, informacija da su u Bengaziju 130 vojnika ubili njihovi oficiri jer nisu želeli da pucaju na masu… BBC se proslavio izveštajima svog reportera sa istoka zemlje o stanovništvu koje je naoružano samo štapovima i kamenjem zauzelo vojnu bazu, navodima da mnogi stanovnici traže da Amerikanci vojno intervenišu u Libiji i ubiju Gadafija.

HUMANISTI I PREBEZI: U osudi Moamera el Gadafija na istoj strani našli su se do sada nezamislivi saveznici, između ostalih palestinski Hamas, predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad, SAD, Al Kaida. Ahmadinežad je kritikovao libijsku vlast zbog "nezamislive represije" i rekao da ne razume kako neka vlast može da naredi vojsci i policiji da puca u svoj narod, koji ima pravo da izrazi svoje mišljenje. Al Kaida Magreba je, uz poziv muslimanima da se bore protiv bezbožnog Gadafijevog režima, izrazila solidarnost sa demonstrantima i apelovala na "intelektualce, stručnjake i novinare" da podrže libijske građane. Bivši britanski ministar inostranih poslova i izaslanik za Balkan lord Dejvid Oven misli da neku vrstu zapadne vojne akcije ozbiljno treba uzeti u obzir. "Gadafi je jedan od najgorih despota na svetu u poslednjih nekoliko vekova. On bi mogao da upotrebi i hemijsko i biološko oružje u pokušaju da ostane na vlasti", izjavio je lord Oven.

Pukovnika su do sada napustili i mnogi bliski saradnici. Osim brojnih ambasadora, to je učinio i dugogodišnji ministar pravde Mustafa Abdel Džalil, koji je postavljen na čelo prelazne vlade koju su opozicione snage formirale u Bengaziju. Džalil je tom prilikom izjavio da pregovora sa Gadafijem neće biti. Džalil je nešto ranije tvrdio da ima dokaze da je Gadafi lično naredio obaranje putničkog aviona Pan Amerikana iznad škotskog sela Lokerbi 1988. godine, kao i da će Gadafi završiti kao Adolf Hitler, da će se pre ubiti nego što će predati vlast. Libijski ambasador pri UN, Abdurahman Šalgam, povukao je svoju podršku Gadafiju svega nekoliko dana nakon što je negirao da vladine trupe pucaju na civile i pozvao Savet bezbednosti da interveniše protiv, kako je rekao, "zločina pukovnika Gadafija".

Jedno od ključnih pitanja u libijskoj krizi je i ko sve čini one koji se bore protiv Gadafija. Iskustva iz sličnih pobuna uglavnom pokazuju da se u takvim uslovima izmešaju svi koji se protive vlasti, a da se tek kada se posledice pobune slegnu vidi ko je bio najuspešniji, najbolje organizovan ili najsuroviji. Ima onih koji se boje da bi to u Libiji mogli biti radikalni islamisti. Malo je verovatno da je oko grada Derne, blizu Bengazija, već formiran kalifat Al Kaide, kao što tvrdi Gadafijeva vlast, ali nekih stvari se vredi podsetiti.

Najčešće viđena zastava na protestima je ona iz doba monarhije, koju ne pamti sigurno niko od mlađih pobunjenika. Kralj Idriz Sanusi, koga je Gadafi svrgnuo pučem 1969, bio je unuk Velikog Sanusija, islamskog teologa koji je u Libiji u XIX veku imao najveći autoritet. Veliki Sanusi se zalagao za strogu verziju islama blisku saudijskim vahabitima, u Saudijskoj Arabiji je proveo više godina. Pod Gadafijem je islam u Libiji imao specifičan, polusekularni karakter, tako da mnogi ne mogu da zamisle da bi Libija mogla postati tlo na kome će nabujati radikalni islam. Međutim, primer Iraka pokazuje da je tako nešto moguće, ukoliko rat, rasulo i kriza potraju dovoljno dugo.

U ovom trenutku se čini da nijedna od sukobljenih strana ne ostavlja mesta za bilo kakav kompromis. Libiju čekaju teški dani i neizvesna budućnost, kakav god da bude rezultat krvavog haosa u kome se zemlja sada nalazi.


 

Omiljeni partneri

Omiljeni partneri

IZVOZ: Galeb G-4


Bila je to romansa na prvi pogled, ali je i potrajala. Kao prvo, puk. Muamer el Gadafi i Josip Broz Tito zavoleli su se odmah: koncept nesvrstanosti, 1969. u punoj snazi, dopao se mlađanom libijskom revolucionaru. Dalje je sve išlo normalnim i očekivanim tokom. SFR Jugoslavija poklanjala je i prodavala naoružanje i vojnu opremu na sve strane: alžirski FLN bio je među prvima još sredinom pedesetih, pa je tu bilo neprijatnih situacija poput zaplena naših brodova punih pušaka po Sredozemlju (te su se puške donedavno prodavale okolo, jer Francuzi nisu znali šta bi s njima, pa su ih ustupili specijalizovanim trgovcima). Onda su prodavali nemačko trofejno oružje raznim gologuzim gerilcima po Africi i Aziji, kako je JNA standardizovala svoje naoružanje.

Libijski slučaj poseban je i poučan. Jeste rahmetli Sadam Husein bio naša najveća mušterija ikad, ali je Gadafi, uskoro od milja prozvan Gašo među trgovcima iz SDPR i ZINVOJ, bio najbolji i najpouzdaniji partner. Reč je o tome da je Gašo pametno shvatio da je najbolje kupovati tehnološki zaokružene pakete: sisteme naoružanja sa unapred ugovorenim rezervnim delovima, logističkom podrškom, obukom i svime što u to spada. Tako je Libija bila u stanju da sebi kupi kvalitetno oružje, da ne zavisi od eventualnih ucena za rezervne delove (najopasniji deo posla) i da – konačno – "na gurku upali" sopstvene snage i učini ih samoodrživim.

Bilo je tu svega: oklop, obična i raketna artiljerija, mornarica, municija svih vrsta, logistika itd. Ali, najvažnije je bilo vazduhoplovstvo: SFRJ je Libiji prodala preko 250 borbenih aviona Galeb (G-1 i G-2) i Jastreb, sa sve rezervnim delovima, obukom pilota i zemaljskog osoblja (avio-mehaničari, oružari itd.), ugovorima za važnije remonte, pomoć u eventualnim problemima itd. Tako je libijsko ratno vazduhoplovstvo ubrzo postiglo zavidnu borbenu spremnost od 80 do 90 odsto. Gadafi je plaćao uredno i u roku, u gotovom, sa avansima koji nisu bili manji od 30 odsto, a na početku išli i do 100 odsto. Ništa lepše. Libijske oružane snage imale su i imaju mnogo više tehnike i sistema naoružanja nego što im je ikada trebalo.

U vreme ljubavi sa SSSR, na primer, Libiji su Rusi poslali par eskadrila lovaca MIG-27, ali sa njihovim posadama i zemaljskom podrškom. Libijci nisu smeli ni da priđu; ruski piloti su dežurali u kokpitu, ruski mehaničari održavali avione, ruski oficiri su sedeli u kontrolnom tornju i izdavali naredbe. To nije potrajalo. Slično je bilo i sa drugim zemljama koje su Libiji prodavale skupe i složene sisteme naoružanja: kupi avion, a mi te posle ucenjujemo za rezervne delove. Posle godinu dana taj avion (ili tenk, ili ratni brod) ne vredi ništa bez neophodnih tehničkih resursa.

Sve je to bilo lepo i krasno – do 1991, kada je đavo odneo i JNA i Jugoslaviju i kada je naša vojna industrija otišla u slivnik. Naš prijatelj Gašo snalazio se kako je znao do 1996, kada su izvesnim kritičnim resursima istekli vremenski rokovi trajanja (shelf life). Naime, u svakom vazduhoplovstvu kritični resursi imaju ili vremenski rok trajanja, pa se menjaju po isteku vremena, bez obzira na sate leta, ili se menjaju posle određenog broja sati leta. Sve to ne bismo bili ni znali, da jula 1996. kod aerodroma Surčin nije pao onaj transportni avion IL-76 i uredno izgoreo. Režimu i Rusima bilo je neprijatno i nikada nismo dobili normalan izveštaj o udesu. "Vreme" je tada otkrilo i objavilo da je avion nosio rezervne delove za Gadafijeve jugoslovenske avione (barutna punjenja za izbacivanje pilota, gume itd.) na Maltu, odakle bi bili prošvercovani u Libiju, koja je bila pod nekim sankcijama. "Vreme" je jedino objavilo imena 12 poginulih članova posade (jedan je bio naš državljanin) i dokumenta ruskog vojnog osiguravajućeg zavoda o posadi i tovaru; obe države ćute do dana današnjeg.

Na sreću ne tragična, ali opet veoma neprijatna epizoda odigrala se ubrzo za tim: jedna izvesna Miki Maus firma iz Beograda po imenu "JPL Systems" (moš’ misliti) počela je da se njuška sa Libijom, jer da navodno može da im proda neke "sisteme za navođenje balističkih projektila". Zna se ko je iza toga stajao (imali su svoje prste i u onoj eksploziji u "Grmeču", za koju nikada niko nije kažnjen, mada je o zločinu reč); zna se i da su, čim je skandal pukao u zapadnoj štampi, 12. novembra 1996. za jedno popodne ispraznili svoje kancelarije u Sava centru i nestali u pravcu Banovog brda (Vinogradski venac, ako nekoga zanima). Tako je nekada ozbiljan posao završio kao farsa u kojoj je nekoliko prevaranta uspelo – ili nije uspelo – da izradi našeg prijatelja Gašu.

Da li je Gadafi ikada upotrebio avione i ostalo naoružanje koje je od Jugoslavije kupio – mi ne znamo. Teško da su ti avioni uopšte upotrebljivi u ovom trenutku. Moglo mu se da kupuje, pa je i kupovao. Svrha svakog oružja, uostalom, jeste u tome da ne bude upotrebljeno, kažu stari mudraci, a ko ga proda – uzeo je pare.

M. Vasić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PODELJENA ZEMLJA: Vojska je izgubila kontrolu

Izbeglice

Svetski mediji su prepuni i slika sa graničnih prelaza između Libije, Egipta i Tunisa. Libiju je od početka nemira napustilo skoro 100.000 ljudi, pretežno egipatskih i tuniskih radnika, saopštio je UNHCR. Mediji navode da su Egipćani izbegli iz Libije koji se nalaze u Tunisu u teškoj situaciji, bez dovoljno vode, hrane i osnovnih sredstava za život.

Gađanje milijardama

Baš kao i u slučaju svrgnutog predsednika Egipta Hosnija Mubaraka, informacije o neopisivom bogatstvu libijskog lidera i njegovog okruženja počele su naglo da kruže svetom. Da su Gadafi i njegovi potomci obični građani bez velikog ličnog bogatstva, kao što su oduvek tvrdili, ni u Libiji ni u svetu niko nije verovao, ali u bombastičnom baratanju stotinama milijardi dolara u njihovom vlasništvu, koje Gadafija (kao prethodno Mubaraka) čine najbogatijim čovekom na svetu, još uvek se mediji i države koje zamrzavaju libijske fondove, imovinu i račune Gadafijevih pozivaju na anonimne izvore i pretpostavke.

Libijski advokat Alhadi Šaluf, član Međunarodnog suda u Hagu, pretpostavlja da su prihodi Libije od vojnog puča 1969. iznosili na stotine milijardi dolara i da je barem pola od toga pripalo Gadafiju i njegovim sinovima. Izvesni libijski političar Mohamad Abdelmalek procenjuje da je 80 milijardi dolara kod Gadafija, a oko 150 milijardi kod čitavog njegovog klana.

Ministarstvo spoljnih poslova Libije odbacilo je tvrdnje da Gadafi ima bankovne račune u Švajcarskoj ili bilo kojoj drugoj banci u svetu i najavilo tužbu protiv švajcarske vlade, zahtevajući da Švajcarska dokaže tvrdnje o Gadafijevim fondovima i bankovnim računima.

Zbogom, oružje

Organizacija Žene u crnom zatražila je da Srbija obustavi izvoz i prodaju oružja zemljama u kojima vladaju oružani sukobi sa opozicijom. Čini se da postoji mnogo više razloga da se taj zahtev uputi na adrese nekih drugih zemalja. Prema podacima objavljenim poslednjih dana, članice Evropske unije su samo u 2009. godini sklopile 343 miliona evra vredne poslove vezane za prodaju oružja Libiji. Velika Britanija je 2010. odobrila uvoz snajperskih pušaka i municije za borbu protiv masovnih demonstracija u Libiju u vrednosti od šest miliona dolara. Šef britanske diplomatije Vilijem Hejg je na pitanje novinara da li mu je neprijatno zbog toga što je britansko oružje prodato režimu u Bahreinu, koji je nasiljem pokušao da uguši mirne demonstracije, odgovorio da nema dokaza da je režim to oružje i upotrebio.

Evakuacije

Evakuacije

Evakuacija stranih državljana iz Libije se nastavlja. Crnogorski feribot "Sveti Stefan 2" pošao je u ponedeljak iz libijske luke Ras Lanuf . Na njemu je oko 500 putnika iz više zemalja, među kojima je i 170 državljana Srbije. Državljani Srbije se evakuišu i iz drugih mesta u Libiji, a ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić je izjavio da je evakuacija naših građana koji su želeli da napuste Libiju pri kraju.

Ladislav Kulić iz firme IMG inžinjering, čiji su radnici takođe evakuisani iz Libije, za "Vreme" kaže da je krizni štab za evakuaciju izvanredno obavio zadatak. "Izuzetna je bila saradnja sa MIP-om. Imali smo kontakte 24 časa sa kriznim štabom i ljudima u njemu, gospodinom Đuricom, Radovanovićem i Đurićem. Sve firme su sve preduzele da pomognu ljudima. Informacije o situaciji u kojoj su se naši ljudi nalazili bile su korisne i za građane drugih zemalja", kaže Kulić.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net