foto: reuters

Pobuna u Severnoj Africi, Libija – Pukovnik ili pokojnik Gadafi >

Do poslednjeg čoveka,
žene i metka

Teško je predvideti šta čeka Libiju u narednim danima, a po dosadašnjim događajima se sa sigurnošću može reći samo da Moamer el Gadafi neće nikome mirno prepustiti vlast i da zemlja srlja u krvoproliće i haos. U utorak uveče Gadafi se na državnoj TV obratio naciji: "Ovo je moja zemlja. Neću napustiti Libiju... Boriću se do poslednje kapi svoje krvi." Pukovnik je naoružanim demonstrantima zapretio smrtnom kaznom i dodao: "Libija želi slavu. Ja sam borac, revolucionar i umreću kao mučenik"

foto: reuters

Svako ko je ikada boravio u zemljama od Magreba do Kineskog zida zna da tamo vreme teče sporije i da su i za najmanje promene potrebne decenije. Međutim, u poslednja dva meseca šokantne vesti iz "vatrenog pojasa" od Maroka do Irana pristižu svakodnevno, a eksplozije nasilja u tom lancu su sve jače.

Posle pada Ben Alija u Tunisu i Mubaraka u Egiptu, demonstracija i sukoba koje nedeljama potresaju Bahrein, Jemen, Maroko, Iran, Alžir, pažnja sveta fokusirana je na Libiju, zemlju koja je za samo nekoliko dana skliznula u nepredvidiv haos.

Protesti u Libiji počeli su pre šest dana, u Bengaziju, drugom gradu po veličini u Libiji, i nekoliko drugih gradova u istočnoj oblasti Sirenajka, i brzo prerasli u krvave sukobe demonstranata sa snagama bezbednosti. Proverenih informacija o onome što se dešavalo i broju poginulih nema, a svetski mediji izveštavaju o preko 500 mrtvih u sukobima u Libiji.

U subotu su demonstracije počele i u glavnom gradu Tripoliju. Sukobi između pristalica Moamera el Gadafija i njegovih protivnika su planuli na Zelenom trgu, centralnom trgu u Tripoliju, posle televizijskog obraćanja naciji Seifa al Islama, jednog od Gadafijevih sinova. Mlađi Gadafi je u svom govoru priznao da je vojska napravila neke greške tokom protesta u Bengaziju zato što vojnici nisu obučeni da se suočavaju sa demonstrantima, najavio pokretanje reformi, ali i upozorio da Libiji preti građanski rat i poručio da će se režim boriti "do poslednjeg čoveka, žene i metka". "Mi nismo Tunis i Egipat", dodao je Seif al-Islam. U arapskom svetu se krupne reči često koriste, ali da navode Seifa al-Islama o građanskom ratu treba shvatiti ozbiljno, potvrdilo je ono što se posle toga dešavalo.

Preciznih vesti o onome što se dešava u Libiji nema, u stanju potpunog haosa kruži bezbroj informacija. Svetske agencije prenele su izjave očevidaca da su se demonstranti i bezbednosne snage borili za kontrolu nad centrom grada, da su snajperi pucali s krovova, da je u Tripoliju bilo pljački, paljevina i oružanih napada. Televizija Al Džazira, pozivajući se na bolničke izvore, javila je da je u nemirima u Tripoliju u noći između nedelje i ponedeljka ubijena 61 osoba.

AP je javio da su demonstranti slavili na ulicama Bengazija, tvrdeći da su preuzeli kontrolu nad ovim gradom, što je kasnije potvrdila i državna televizija. U ponedeljak uveče, BBC je preneo vest da su dva libijska vojna aviona sletela na Maltu, i da su piloti izjavili da su pobegli jer im je bilo naređeno da bombarduju demonstrante u Bengaziju. Televizija Al Džazira javila je da je vojni avion gađao demonstrante u Tripoliju. Libijska državna televizija Al Džamahirija demantovala je te navode, nazvavši ih širenjem laži u okviru psihološkog rata, a Gadafijev sin Seif al-Islam rekao je da mete vojnih aviona nisu bili demonstranti, već vojna skladišta van Tripolija. Veliki broj libijskih ambasadora u svetu otkazao je podršku Gadafiju i zatražio njegovu smenu, tvrdeći da "predstavljaju narod, a ne režim". Ostavku je podneo i ministar pravde u znak protesta zbog prekomerne upotrebe sile protiv demonstranta.

DOLE PUKOVNIK: Protesti u Bengaziju pod zastavom Kraljevine Libije (1951–1969)

IFORMACIJE I DEZINFORMACIJE: Šire se nepotvrđene vesti da snage bezbednosti nasumice ubijaju ljude ispred njihovih kuća, da se otvara snajperska vatra na demonstrante, na koje se puca i iz kola u pokretu, da Gadafijeve snage u borbi koriste i strane plaćenike iz afričkih zemalja. Zapadni mediji i pojedini zvaničnici su spekulisali da je Gadafi pobegao u Venecuelu, što je on sam demantovao javljajući se iz Tripolija. Čini se da u ionako katastrofalnoj situaciji mnogi mediji podgrevaju histeriju objavljujući potpuno neproverene vesti, poput one o brojnim plaćenicima i totalnom prekidu interneta i telefonskih veza, što često demantuju naši sugrađani koji žive i rade u Libiji. U nedelju je objavljena vest da demonstranti drže pod kontrolom i grad Sirt, u čijoj blizini je rođen Moamer el Gadafi. Međutim, naš sugrađanin Miroslav Đerić, koji u Libiji radi za kiparsku firmu GMP, telefonom je za "Vreme" rekao da u Sirtu nije bilo nikakvih sukoba, osim manjih demonstracija (vidi okvir). Ministar odbrane Srbije Dragan Šutanovac morao je čak da odgovori na novinarsko pitanje da li su avioni koji bombarduju demonstrante po Tripoliju naši, a nemački "Špigl" je objavio da na demonstrante navodno pucaju i srpski snajperisti.

Uz vesti o sukobima i žrtvama, neke druge informacije pokazuju da se situacija u Libiji potpuno otela kontroli. Iz zatvora u Bengaziju pobeglo je oko 1000 zatvorenika. Više stotina Libijaca, naoružanih noževima i pištoljima, napalo je južnokorejsko gradilište u Tripoliju, pri čemu je povređeno najmanje četvoro stranaca. U Bengaziju je napadnuto i opljačkano nekoliko gradilišta turskih firmi, kamp kompanije Petrolkomet kod grada Ras Lanuf, između Tripolija i Bengazija, u kome je pedesetak srpskih radnika, takođe je bio napadnut i opljačkan, kao i više drugih kampova stranih kompanija. Za Libiju, zemlju u kojoj prethodnih decenija gotovo da nije zabeležen nijedan teži kriminalni akt prema strancima, ove vesti su šokantne. Vlade država članica Evropske unije spremne su na evakuaciju svojih državljana iz Libije, a evakuaciju svojih građana planira i Srbija.

Ako je sve što se dešavalo tokom prethodnih meseci u Tunisu, Egiptu i drugim arapskim zemljama bilo za čitav svet iznenađenje, onda je ono što se dešava u Libiji pravi šok. Paradoksalno je da je Moamer el Gadafi iz težih kriza u prethodnim decenijama izlazio mnogo lakše nego iz pobune koja je počela pre nekoliko dana.

LIBIJSKA REVOLUCIJA: A kriza i pobuna je i te kako bilo, još od kada je 1. septembra 1969. rušenjem kralja Idriza počela libijska revolucija, koju je predvodio tada 27-godišnji kapetan Gadafi. Svaki kutak zemlje je tada iz korena promenjen. Gadafi je zatvorio američke i britanske vojne baze, pohapsio ili proterao oficire povezane sa bivšim režimom, zamenio gotovo kompletno sveštenstvo u džamijama jer je bilo na strani kralja, nacionalizovao banke, proterao iz zemlje 30.000 Italijana naseljenih u vreme tridesetogodišnje italijanske okupacije Libije. Sproveo je društvene reforme koje su dovele do značajnog skoka standarda običnih Libijaca, školovanje i zdravstvena zaštita su postali besplatni, drastično se promenio i položaj žena, bar na papiru.

foto: reutersANTIGADAFIJEVSKI PROTESTI U ARAPSKOM SVETU: Gaza, februar 2011.

Libija je vodila višegodišnji iscrpljujući rat sa Čadom oko graničnog pojasa bogatog uranijumom, koji je počeo sedamdesetih, a okončao se tek krajem osamdesetih. Zapadne zemlje optuživale su Gadafija da pomaže terorističke pokrete širom sveta (on ih je nazivao revolucionarnim i oslobodilačkim), od palestinskih organizacija do IRA. Za podmetanje bombe koja je 5. aprila 1986. eksplodirala u jednom berlinskom klubu i ubila dva američka vojnika, SAD optužuju Libiju. Američki avioni su 15. aprila te godine bombardovali Tripoli i Bengazi, poginulo je oko 130 ljudi, među njima i usvojena Gadafijeva ćerka Hana. SAD i Velika Britanija su 1991. optužile Libijce Alija Amina Fimaha i Abdal Baseta al Megrahija za obaranje PAN AM-ovog aviona 1988. nad škotskim selom Lokerbi.

Zbog odbijanja da izruči optužene, međunarodne sankcije protiv Libije uvedene su u aprilu 1992. Sankcije su teško pogodile zemlju, rasla je nezaposlenost, privreda je počela da se urušava, standard stanovništva je ubrzano opadao, raslo je nezadovoljstvo u zemlji. Gadafi je 1995. i 1998. godine preživeo atentate od strane islamskih militanata čija je baza bila u pokrajini Sirenajka, kao i brojne pobune i pokušaje pučeva. U julu 1996. su telohranitelji jednog od Gadafijevih sinova pucali na stadionu tokom fudbalske utakmice na one koji su uzvikivali parole protiv Gadafija. Tom prilikom ubijeno je 50 ljudi.

U zemlji živi i oko pet odsto Berbera, prastanovnika Severne Afrike, islamiziranih dolaskom Arapa. Iako su zvanično ravnopravni i potpuno integrisani u društvo, tinjajuće nezadovoljstvo zbog diskriminacije oduvek postoji. Sredinom osamdesetih, pobuna Berbera u primorskom gradu Zuari surovo je ugušena. Dok je omladina po Tripoliju zvala Gadafija "Man", pukovnik je za mnoge Berbere bio poznat kao "Šejtan".

Sankcije su pale 1999, kada je Gadafi pristao da se Megrahiju i Fimahu sudi u Škotskoj, i brzo su uspostavljeni odnosi sa zemljama EU. Pukovnik je 2003. najavio da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje, a te godine je Libija prihvatila i da isplati odštetu porodicama 270 žrtava iz slučaja Lokerbi.

Diplomatski odnosi sa bivšim arhineprijateljem, SAD, uspostavljeni su 2006. Lideri mnogih zapadnih zemalja, poput Nikole Sarkozija, Silvija Berluskonija, Tonija Blera, bivše državne sekretarke SAD Kondolize Rajs, Vladimira Putina, izređali su se u Gadafijevoj rezidenciji ili je on podizao svoj šator u njihovim prestonicama, a pri svakom susretu potpisivali su se poslovni ugovori vredni milijarde dolara.

Činilo se da je Gadafijev revolucionarni žar utihnuo, a ekscentričnost poprimila podnošljive forme. Saif al-Islam, koji je prethodne večeri izgovorio dramatične reči o građanskom ratu i ‘borbi do kraja’, često je bio smatran Gadafijevim naslednikom. Seif, poznat u Libiji kao "inženjer", arhitekta obrazovan u Britaniji, koji govori engleski, nemački i francuski jezik, smatran je i jednim od zagovornika otvaranja Libije prema svetu.

POLUČVRSTA RUKA: Šta je tačan uzrok strahovite eskalacije nasilja u Libiji baš sada teško je reći, čak i kada se imaju na umu nagomilana nezadovoljstva koja su u zemlji sigurno postojala i prevrati koji se kao požar šire arapskim zemljama. Gadafi vlada Libijom 42 godine čvrstom rukom, ali ta ruka poslednjih godina nije ni izbliza tako gvozdena kao što je u prošlosti umela da bude. Libija je daleko od savršene zemlje, cvetaju korupcija i nepotizam, za mnogobrojne mlade rođene posle revolucije, obrazovane uz internet i satelitske programe, nema više obezbeđenog posla sa sigurnim prihodima, kao u vreme pre sankcija (libijska populacija je izuzetno mlada, a sadašnjim tempom će se broj stanovnika udvostručiti za 20 godina). Sistem obrazovanja je ipak besplatan i u prethodnim decenijama je davao šansu za obrazovanje svima, bez obzira na poreklo. I pored decenijskih sukoba sa Zapadom, režim u Libiji pružao je mogućnosti svojim građanima da putuju po svetu, elita društva obrazovana je na najboljim evropskim univerzitetima. Mnogo toga je, poput alkohola, zvanično zabranjeno, ali u realnom životu atmosfera u Libiji je bila mnogo opuštenija nego u većini drugih arapskih zemalja, a ekonomija u zemlji se osetno popravila posle ukidanja sankcija.

Na sistem u Libiji su godinama režali mnogi njeni stanovnici, i oni koji su hteli više demokratije, para i slobode, i oni koji su smatrali da je slobode već previše za jednu muslimansku zemlju. Svi oni tvrdili su da bi bez Gadafija bilo bolje, ali niko nije mogao da kaže šta će biti posle njega. Teško je predvideti šta čeka Libiju u narednim danima, a po dosadašnjim događajima se sa sigurnošću može reći samo da Moamer el Gadafi neće nikome mirno prepustiti vlast i da zemlja srlja u krvoproliće i haos. Libija očigledno nije ni Tunis ni Egipat, gde se režimi ostarelih diktatora jesu urušili uz sukobe, ali ti sukobi ne izgledaju tako tragično kada se uporede sa onim što se u Libiji trenutno dešava.

PLODOVI GNEVA: Od 17. decembra, kada se mladi Mohamed Buazizi u Tunisu zapalio u znak protesta što mu nije dozvoljeno da prodaje povrće na ulici, čini se kao da je veći deo arapskog sveta eksplodirao. Preovlađuje mišljenje da je primer Tunisa uticao na ljude u drugim zemljama da shvate da mogu nešto da učine na ulicama, da nateraju svoje vladare i vlade da nešto promene. Pominje se i mlada "fejsbuk generacija" (mladi u svim arapskim zemljama čine ogromnu većinu zbog velikog priraštaja), koja zna sve o svetu i želi da živi kao njihovi vršnjaci u bogatim zemljama.

Na ulicama pobunjenih gradova u svim zemljama vide se brojni mladi ljudi, i sigurno je da je internet mnogima približio svet, ali su očigledno u mnogo većem broju oni koji su željni posla i boljeg života, besni zbog skoka cena hrane, siromaštva, korupcije, besramnog bogatstva vladajućih elita, manje ili više represivnih. U horskom nezadovoljstvu javljaju se i oni koji misle da je slobode previše – u Jordanu protestuju i muslimanski sveštenici tražeći zatvaranje noćnih klubova i iskorenjivanje prostitucije. Uzrok nezadovoljstva je i neravnopravnost zbog vere, nacije, zajednički imenitelj za sve je gnev, a svaka zemlja ima i sopstvene kosture koji sada ispadaju iz ormana.

U Bahreinu je jedno od gorućih pitanja zahtev šiitske većine (70 odsto stanovnika) da budu ravnopravni sa sunitima, kojima pripada i kraljevska dinastija. U Alžiru demonstranti uz socijalne zahteve traže i odlazak predsednika Abdelaziza Buteflika. Predsednik je obećao ukidanje vanrednog stanja koje je na snazi još od 1992, uvedenog pošto je 1991. na izborima pobedila islamistička partija Islamski front spasa, da bi potom izbori bili poništeni, a partija zabranjena, uz prećutnu saglasnost Zapada. U krvavim godinama koje su usledile ubijeno je 150.000 ljudi, ali se preko vesti o masakrima u Alžiru širom sveta nekako ćuteći i nelagodno prelazilo. Režim jemenskog predsednik Ali Abdulaha Saleha suočava se sa najvećim dosadašnjim izazovom. Saleh je na vlasti od 1978. godine, a Jemen je najsiromašnija arapska zemlja, iscrpljena dugogodišnjim građanskim ratom koji se formalno okončao 1990, bez nafte i prirodnih resursa, razjedena verskim i političkim borbama (suniti i šiiti čine po pola stanovništva).

Mnogi su povezali ono što se dešava u arapskim zemljama sa sukobima pristalica opozicije i snaga bezbednosti koji su izbili u Iranu. Iran je ipak poseban slučaj, ne samo zato što nije arapska zemlja. Nemiri u ovoj zemlji počeli su još 2008, kada je režim surovo ugušio demonstracije koje su otpočele zbog optužbe opozicije da je pobeda Ahmadinežada na predsedničkim izborima lažirana. Brutalan odgovor na demonstracije, hapšenja i egzekucije koje su usledili posle toga, turobna atmosfera u zemlji u poslednje dve godine, pokazali su da vlast u Iranu nije ostavila nikakvu mogućnost za kompromis sa onima koji bi da u zemlji nešto promene. Poslednje demonstracije, kojima je podrška Egipćanima bila samo povod, pokazale su još jednom da je unutrašnje nezadovoljstvo u Iranu tempirana bomba za koju se ne zna kada će opet eksplodirati.

Reakcije velikih sila, pre svega SAD, na sve što se u poslednja dva meseca dešava bile su kontradiktorne. Od početka dešavanja u Egiptu videla se nelagodnost Stejt departmenta. Na jednoj strani je bio Mubarak, saveznik već 30 godina, pa ni 300 poginulih nije bilo dovoljno da se upotrebe teže reči od deklarativnog pozivanja na mir, dijalog i demokratiju. Slične reakcije iz SAD bile su i na brutalno ponašanje policije i vojske u Bahreinu, utočištu američke Pete flote, kao i na haos u Jemenu, još jednom važnom savezniku. Zato mnogima cinično zvuče reči osude surovosti vlasti u Libiji i Iranu prema mirnim demonstrantima. Međutim, da se politika velikih sila zasniva na principima, a ne na golim interesima, neko bi se već zapitao zašto nema nikakvih naznaka promena u Saudijskoj Arabiji, ultrakonzervativnoj kraljevini prebogatoj naftom, u kojoj po drakonskoj verziji šerijatskog zakona ne može ni da se pomisli na bilo kakve verske ili političke slobode, o ženskim pravima da ne govorimo.

Mnogo je razmišljanja u svetu na šta će posle svega što se dešava ličiti arapski svet. Neki strahuju od dolaska radikalnih islamista na vlast u čitavom "vatrenom pojasu", drugi "arapsko proleće" porede sa padom Berlinskog zida. Čini se da su takva predviđanja ipak preterana. Pre svega, "arapski svet" je imaginarni pojam, arapsko jedinstvo i bratstvo ne postoje niti su ikada postojali, osim deklarativno. Isto važi i za solidarnost o kojoj bi, na primer, mnogo mogli reći imigranti iz Egipta, Iraka i drugih siromašnih i razorenih zemalja koji su u Libiji ili nekoj bogatijoj arapskoj zemlji zarađivali nasušni hleb. Promene će se, nabolje ili nagore, dešavati u svakoj zemlji pojedinačno. Istorija nas, nažalost, uči da se promene nabolje u ovom delu sveta dešavaju retko, uz mnogo truda i sreće i podršku velikih sila, ako im te promene odgovaraju. Mnogo je realnije da će stvarnost uglavnom ostati ista, možda malo našminkana, a iz mnogih država će, poput Libije i Tunisa, novi talasi nevoljnika krenuti ka Lampeduzi i ostalim obodima Evrope i bogatog sveta, svako noseći svoj gnev sa sobom.


 

TUNIS, 17. decembar
Hiljade povređenih, najmanje 234 mrtva

ALŽIR, 5. januar
Desetine povređenih, najmanje 2 mrtva

EGIPAT, 26. januar
Hiljade povređenih, najmanje 365 mrtvih

JEMEN, 10. februar
Desetine povređenih, najmanje 12 mrtvih

JORDAN, 11. februar
Desetine povređenih, najmanje 5 mrtvih

BAHREIN, 14. februar
Desetine povređenih, najmanje 4 mrtvih

IRAN, 14. februar
Desetine povređenih, najmanje 2 mrtva

LIBIJA, 16. februar
Hiljade povređenih, najmanje 500 mrtvih

OMAN, 18. februar
Protesti bez preciznih podataka o povređenima

MAROKO, 20. februar
128 povređenih, najmanje 5 mrtvih


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

NA IVICI GRAĐANSKOG RATA: Narod se naoružava<br><br>fotografije: reuters
  • LIBIJSKI RUDOLF PEREŠIN: Prebegli avion libijskog vazduhoplovstva na Malti
  • NESVRSTANI: Tito i Gadafi<br><br>
  • UGROŽEN, U BORBI I SVRGNUT: Predsednik Jemena Saleh; pukovnik Gadafi i bivši predsednik Egipta, Mubarak
  • ŽESTOKI OBRAČUN: Jemen
  • SAHRANA POBUNJENIKA: Manama (Bahrein)

Vesti iz Sirta

Miroslav Đerić, koji za kiparsku kompaniju GMP radi na izgradnji brodogradilišta u Sirtu, nalazi se u kampu kod ovog grada sa četvoricom kolega iz Srbije i velikim brojem kolega iz Grčke, Kipra i nekih drugih evropskih i azijskih zemalja. Đerić je u utorak po podne za "Vreme" u telefonskom razgovoru rekao da je situacija u Sirtu mirna, snabdevanje normalno, ali da je prethodne noći naoružana grupa pokušala da ukrade vozila iz kampa. "Srećom, u blizini kampa je bila policijska stanica, pa je policija pucnjavom oterala napadače", kaže Đerić. "Nije prijatno kada se ispod prozora u pet ujutru čuje rafal, kao prošle noći, ali valjda će se sve smiriti." Đerić kaže da za dve i po godine, koliko radi u Libiji, nikada nije čuo da su se dešavale pljačke i napadi poput ovih, ali da su stanovnici veoma ljubazni prema stranim radnicima i da ih pozivaju da idu kod njih kući ako budu imali problema. Sa svojim kolegama je kontaktirao Ambasadu Srbije i prijavili su se za odlazak, ali je problem što će avioni poleteti iz Tripolija, a put od Sirta do Tripolija je u prekidu kod grada Misurate. Đerić smatra da će se svi radnici verovatno evakuisati avionom koji će na aerodrom u Sirtu poslati Grčka. "Telefoni povremeno rade. Čuli smo se i sa kolegama koji su grupisani po kampovima u Tripoliju, gde čekaju transport iz zemlje", kaže Đerić. "Niko nije mogao da nasluti da će se ovako nešto desiti, jednostavno je počelo odjednom, prvo u Bengaziju, onda u drugim mestima." U utorak uveče kada je ovaj tekst otišao u štampu, bilo je rečeno da će u sredu za Tripoli iz Beograda poleteti tri aviona kojima će se evakuisati građani Srbije, ali i Crne Gore.

Buđenje islama?

U ekscentričnom libijskom sistemu vlasti islam je bio jedan od važnih faktora, bezbroj novih džamija podignuto je i za vreme Gadafijeve vladavine, ali se oduvek znalo ko je zaista na vrhu i čija reč se ne poriče. Fundamentalisti u Libiji smatrali su Gadafija i njegov "islamski socijalizam" bezbožnim, baš kao i radikalni muslimanski pokreti širom sveta, ali su decenijama nemoćno i besno škrgutali zubima i morali da ćute. Rojters je javio da je koalicija libijskih muslimanskih vođa Mreža slobodne uleme Libije izdala deklaraciju u kojoj poručuje svim muslimanima da je njihova dužnost da se pobune protiv libijskog vođstva. Inače, u oblasti Sirenajka, gde se nalaze Bengazi i gradovi u kojima je počela pobuna, u XIX veku živeo je i delovao islamski teolog Said Mohamed Ali Sanusi (Veliki Sanusi). Al Bajda, jedan od gradova u kojima je počela pobuna, bio je glavni centar Sanusi pokreta, koji se proširio po celoj Libiji. Kralj Idris, koga je Gadafi srušio pučem 1969, bio je unuk Velikog Sanusija.

Oficiri i kraljevi

Za "Vreme" iz Kaira

Počelo je u Egiptu kada je u julu 1952. godine grupa mladih oficira odlučila da im je dosta monarhije i kralja. Na čelu sa pukovnikom Nagibom i kapetanima Naserom, Sadatom i El Safeijem izvedena je "Julska revolucija". Monarhu Faruku bilo je saopšteno da "više nije kralj Egipta, da se odmah pakuje, da sa sobom može da ponese sav kraljevski nakit i da u izgnanstvo može da otputuje kraljevskom jahtom "Marusa".

Faruk se odlučio za Italiju. Jedne večeri u Rimu je otišao u restoran i, nakon što je otpustio telohranitelje, naručio italijanski specijalitet prase sa ruzmarinom. Posle nekoliko zalogaja kriknuo je i pao mrtav sa glavom u tanjiru. U to vreme predsednik Egipta Gamal Abdel Naser plašio se da bi u narodu veoma popularan Faruk mogao da se vrati u zemlju i pravi mu glavobolje.

U susednoj Libiji čovek koji se domogao vlasti bez ijednog ispaljenog metka, danas tu vlast brani od naroda oružjem. Svoju "belu revoluciju" u to doba 29-godišnji kapetan u garnizonu u Bengaziju Moamer el Gadafi izveo je u gradu u kojem se Libijci danas okupljaju sa željom da ga svrgnu.

Bila je rana jesen 1969. godine, sedamnaest godina posle egipatske "Julske revolucije", kada je libijski kralj Idris sa svojim haremom fruštukovao u jednom restoranu u Istanbulu dok mu ađutant nije došapnuo: "Vaše veličanstvo, pa više niste kralj Libije." Građanin Idris odlučio je da mu ubuduće Egipat bude domovina. Tu je u miru doživeo duboku starost.

U Libiji je mlađani kapetan odmah sebe unapredio u pukovnika i vlada već pune 42 godine. Za njegovu bezbednost bio je zaslužan i Makedonac Meta, kuvar i degustator. Gadafi ni zalogaja ne bi okusio pre nego što ga Meta proba.

Miroslav Višnjić

Kriza u Libiji, svet i Evropa

Kriza u Libiji, svet i Evropa

Cene nafte skočile su u utorak na blizu 93 dolara za barel zbog pobune u Libiji. Libijske rezerve nafte su 11. na svetu i država je članica OPEK-a. Evropa bi se zbog situacije na severu Afrike mogla suočiti i sa ozbiljnom izbegličkom krizom. Libija je godinama bila tranzitna zemlja za imigrante iz podsaharske Afrike, koji su se brodovima sa njene obale prebacivali u Italiju i na Maltu, sve dok Gadafi sa Italijom i EU nije potpisao ugovor kojim se obavezao da će Libija pojačati kontrolu morskih granica i na svoju teritoriju primati imigrante koje vrati Italija. Od 6,5 miliona stanovnika Libije, danas je skoro 20 odsto stranaca, od kojih su većina siromašni afrički emigranti. Na italijansko ostrvo Lampeduza se prošle nedelje iskrcalo nekoliko hiljada izbeglica iz Tunisa, a situaciju na ostrvu italijanske vlasti opisuju kao "humanitarnu katastrofu".

Bahrein: Američka pomorska baza

Poučen primerima u Tunisu i Egiptu kralj Bahreina Hamad bin Isa al Kalifa nije oklevao da vojsci izda naređenje da silom razbije demonstrante koji su se pre desetak dana okupili na Trgu perli u Manamu. Najmanje četvoro ljudi je ubijeno, više desetina je povređeno, a mnogo stotina uhapšeno. Tek nakon što je demonstrirao brutalnu silu, kralj je pomirljivo pozvao opoziciju na dijalog. Vojska je privremeno povučena sa ulica, a Bin Isa je pomilovao 25 šiita koji su bili optuženi za organizovanje puča i vezu sa terorističkim organizacijama. Proteste protiv režima predvodili su nezadovoljni šiiti koji čine dve trećine stanovništva, dok zemljom vladaju suniti.

Kritike Vašingtona na račun vlasti u Bahreinu bile su uzdržane: ovo ostrvo u Persijskom zalivu – i po veličini teritorije i po broju stanovnika najmanje u arapskom svetu – strateški je važna luka vojske SAD u kojoj se nalazi 5. flota koja operiše u Zalivu, Arapskom i Crvenom moru i kontroliše i štiti puteve kojima se transportuje nafta.

Američka državna sekretarka Hilari Klinton i u slučaju Bahreina bila je uhvaćena na pogrešnoj nozi, baš kao što se stekao utisak da spoljna politika SAD u arapskom svetu luta od kako je u decembru prošle godine počeo talas "Jasmin revolucija" u Tunisu. Nema ni tri meseca da je Klintonova na sva usta hvalila Bahrein, čija je vlast "spremna da ide putem demokratije". Klintonova je tada bila "zadivljena" reformskim uspesima Bahreina. Pre samo nekoliko dana morala je da "prijatelje i saveznike" pozove na uzdržanost u primeni sile i nastavku demokratskih procesa. Baš kao u slučaju Egipta, činilo se da Stejt department pojma imao nije šta se sprema u po američke nacionalne interese važnom Bahreinu.

Za razliku od savezničkih autokratskih režima, Klinotonova je u slučaju Irana odmah isticala "hrabrost iranskog naroda" i nedopustivu brutalnost režima.

Na rubu Manama nalazi se glavni štab američke 5. flote Navcent. Tamo je stacionorano oko 3000 američkih vojnika. Navcent ima komandu nad 30 ratnih brodova i 30.000 mornara. Američka vojska je ovo ostrvo počela da koristi posle Drugog svetskog rata, a preuzela je baze britanske mornarice kada se ova povukla 1971. godine. Bahrein je kao vojna baza imao ključnu ulogu u Zalivskom ratu 1991. i ratu u Iraku 2003. godine. Trenutno se tu nalaze dva američka nosača aviona Carl Vinson i Enterprise.

A.I.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net