Domaće tržište >

Srbija, zemlja robota?

U istoriji razvoja robotike Srbija je jedno vreme – oko dve decenije – bila izuzetno važna tačka. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina ponajviše zahvaljujući dr Miomiru Vukobratoviću sa Instituta "Mihajlo Pupin" (vidi tekst Tačka nula momenta), upravo u Srbiji napravljen je prvi egzoskelet i osmišljen teorijski koncept koji je omogućio da čovekoliki roboti danas stoje, hodaju, trče maraton ili igraju fudbal. Međutim, tokom godina krize i izolacije, srpska robotika gotovo je potpuno zamrla.

U međuvremenu, u nekim drugim zemljama, a najviše u Japanu i Sjedinjenim Američkim Državama, robotika je doživela bum i postala bitan faktor ne samo u industriji već i u svakodnevnom životu malog čoveka. Milioni ovakvih mašina umesto čoveka rade opasne, prljave i monotone poslove, u fabrikama zamenjuju čoveka (auto-industrija danas bila bi nezamisliva bez robota) jer svoje poslove rade preciznije i brže, uz manje štete (po čoveka i fabriku). Rade u vojsci, zdravstvu i školama, istražuju ljudima nedostupne delove Zemlje i druge planete, a kod kuće vrše one rutinske poslove – od čišćenja do zabavljanja ukućana.

A kakvo je stanje kod nas? Ima li robota po domaćinstvima u Srbiji? Rade li u fabrikama?

Odgovor zaista jeste očigledan: ima ih, ali izuzetno malo. Pojedini roboti su u našim fabrikama instalirani još pre više decenija. Na primer, u Slobodi iz Čačka jedan je služio samo za izvlačenje čaura topova, ali on je uništen u bombardovanju. Iako bi mogli drastično da poboljšaju učinak i smanje troškove poslovanja, roboti su izuzetno skupi i nedostižni za većinu preduzeća. No, ima i suprotnih primera: kompanija Polimark ima robota čiji je posao da slaže i pakuje kutije majoneza i kečapa; u fabrici štednjaka na čvrsto gorivo Alfa u Vranju radi robot za zavarivanje, a Metalac, koga znamo po bojlerima i šerpama, uposlio je Radišu, domaćeg robota iz firme ICM Electronics. Radiša je uspeo da reši veliki problem Metalca – da oštre rubove posuđa obradi i na njih nanese fini sloj emajla. Robot je kupljen krajem 2008. godine i čitava investicija – Radiša, alat i jedinica za brušenje emajla – koštali su oko 200.000 evra. Ovaj robot je pre dve godine pravio 200 do 400 komada posuđa po smeni, a onda mu je ostajalo čak i još slobodnog vremena za eventualne druge aktivnosti.

Ovakvih primera ima još, ali teško da se može reći da su roboti ušli u srpsku industriju, i ne očekuje se da će se to dogoditi ni u narednim godinama. Ako je za neku utehu, ovih dana Srbija je u tom smislu baš u trendu: u Japanu su mnogi roboti zbog krize "popili" otkaz da bi se tako sačuvala radna mesta za ljude.

Što se onih drugih, kućnih robota tiče, ubedljivo najpopularniji proizvod za sada je Roomba, robot usisivač, koji se kod nas može nabaviti za oko 500 evra. Roomba usisava kada mu se to kaže (isprogramira), bez obzira na to jesu li ukućani prisutni ili ne. On tačno zna gde se u kući nalazi nameštaj i drugi predmeti pa ne udara u njih. Dovoljno je mali da se podvuče pod policu, a dovoljno pametan da "provali" da ga je napao pas ili mačka. Kada završi temeljno usisavanje sa nekoliko različitih četki, vrati se u bazu gde puni baterije i sprema se za novi posao.


 

Tačka nula momenta

Tačka nula momenta

Robotika je u svetu počela intenzivno da se razvija šezdesetih godina XX veka. Pre tačno pola veka prvi programabilan robot, doduše ne humanoid, počeo je da obavlja manuelne poslove u fabrici kompanije General Motors. Njegov zadatak bio je da pomera komad vrućeg metala, prevrućeg da bi to čovek uradio. Ovog robota pod nazivom Unimate napravila je kompanija Unimation, i to je bio prvi industrijski robot koji je, zamenivši čoveka, obavljao manuelni rad.

No, nakon toga tek je rad srpskog naučnika, akademika Miomira Vukobratovića, koji se smatra jednim od očeva robotike, značajnije pokrenuo njen razvoj. Vukobratović je na Institutu "Mihajlo Pupin" u okviru takozvane Beogradske škole robotike, gde su prvi pokušaji pravljenja robota bili još 1963, šest godina kasnije objavio tezu koja je postala svetski poznata kao "Tačka nula momenta".

Tačka nula momenta je teorijski model kretanja humanoidnog robota na kome se i danas zasniva kretanje svih vrsta androida. Zahvaljujući njemu čovekoliki robot može da hoda i ostane u ravnoteži, iako na njega deluju brojne sile koje ga teraju da padne. Vukobratović je uspeo da osmisli način kako telo robota može stalno da izračunava ove sile i da stvara povratnu spregu zahvaljujući kojoj i kada korača uspeva da održi ravnotežu.

U trenutku kada je Vukobratović objavio rad o Tački nula momenta, nije postojao nijedan humanoidni robot u svetu, jer je nedostajalo upravo rešenje tog, iz današnje perspektive vrlo jednostavnog problema. Pola veka kasnije, međutim, u robotici se nije došlo do naprednije ideje. Svi humanoidi i drugi roboti "sa nogama" još se kreću zahvaljujući Tački nula momenta.

Na Institutu "Mihajlo Pupin" ubrzo nakon tog velikog uspeha, već početkom sedamdesetih, razvijaju i prvi na svetu antropomorfni egzoskeleton. Napravljena je čovekova noga sa tri stepena slobode – tri "zgloba", odnosno motora koji su omogućili pomeranje noge i imitaciju čovekovih pokreta. Napravljena je i ruka koja je pomagala paraplegičarima, tako što je nadoknađivala 50 odsto sile potrebne za pokretanje tela. Mada je u to doba, sedamdesetih godina, Beogradska škola robotike bila centar zbivanja u ovoj oblasti, već osamdesetih, a naročito devedesetih godina, usled nedostatka finansijskih sredstava i izolovanosti, istraživanja zamiru. Umesto nekoliko desetina, robotikom, vrlo skupom granom tehnologije, na ovom Institutu danas se bavi svega nekoliko istraživača.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net