www.iriscreationsphotography.com

Uvrnuta biologija >

Đavolji blizanci

Kako se tokom prenatalnog razvoja blizanaca od različitih očeva ponašaju hormoni i endokrini sistem majke? Zašto organizam ne izbaci naknadno oplođenu ćeliju kao strano telo? Mada ga je teško shvatiti, ovaj fenomen očigledno postoji, jer se dešava

Tokom proteklih božićnih praznika iz Poljske se kao lavina proširila vest o blizancima koje je rodila jedna majka, ali koji su začeti sa dva različita oca, što je navodno potvrđeno DNK testiranjem. Šta se tu zaista desilo? Da li je reč o medijskoj "patki" dostojnoj fabule televizijskih sapunica ili se takvi blizanci zaista mogu pojaviti? Po svemu sudeći, nije reč o podvali, bar ne medijskoj.

Originalna priča o ovom slučaju prvobitno je objavljena u sasvim relevantnom lokalnom listu "Dziennik Wschodni" ("Istočni dnevnik") (dziennikwschodni.pl) i koji izlazi u regionu grada Lublina u Poljskoj. Naime, autorka članka Anna Jasińska do ove anegdote je došla u razgovoru sa doktorom Petrom Koziolom, genetičarem iz Odeljenja za sudsku medicinu u Lublinu, koji je objavila pod naslovom "Blizanci sa dva oca. Sedmi slučaj u svetu". (Bliźnięta z dwóch ojców. Siódmy przypadek na świecie).

Prema priči doktora Koziola, jedna Poljakinja sa severa Poljske rodila je dečaka i devojčicu blizance, a potom je svom suprugu saopštila kako im on nije biološki otac jer je u odgovarajućem periodu imala odnose sa ljubavnikom. Budući da je zatražila razvod, pokrenuti su brakorazvodna parnica i zahtev za osporavanje očinstva nad blizancima, što je majku i ljubavnika dovelo do forenzičara u Lublinu. Međutim, nalaz sa Odeljenja za sudsku medicinu nije baš sasvim potvrdio majčinu priču, već je dao potpuno neočekivan rezultat – DNK test je pokazao da je ljubavnik zaista devojčicin biološki otac, ali i da je suprug otac dečaka.

DUGIH DEVET MESECI: Oplođene
jajne ćelije

Mada su devet meseci zajedno rasli u jednom stomaku, ovi blizanci su jedno drugom samo polubrat i polusestra. Njihov DNK se razlikuje kao i kod bilo koje dvoje dece sa jednim zajedničkim roditeljem. To se moglo dogoditi samo ako je majka imala seksualne odnose i sa svojim suprugom i sa ljubavnikom u vrlo kratkom intervalu, pa su u njenoj utrobi jedna za drugom dve jajne ćelije osemenjene različitim spermatozoidima, te su nastala dva sasvim različita zigota. Ovakvo začeće se stručno naziva heteroparentalna superfekundacija. Reč je o izuzetno neobičnom fenomenu superfekundacije koji je statistički tako redak da ga akušeri jedva poznaju, a i ako znaju, sumnjaju u njega.

BROJ OČEVA: Sudeći po podacima iz vrlo detaljnog zbornika "Multiple pregnancy" koji su uredili Isaac Blickstein i Louis Keith, stvar sa superfekundacijom, što je pojam nastao od reči fecundare, plodnost, na izvestan način podrazumeva vrlo slične početne uslove u ženskom telu kao i kod začeća dvojajčanih blizanaca (vidi okvir). Razlika je "samo" u tome što se dve ćelije osemenjavaju spermatozoidima ne iz jednog, nego iz dva polna odnosa. Do toga može da dođe tokom uzastopnih ejakulacija (jedno istraživanje pokazuje da one povećavaju šansu da se rode blizanci za 25 odsto), ali se smatra da za sledeće osemenjavanje ima vremena i do nekoliko dana razmaka.

Embrioni stari tri dana

Najčešći je slučaj da dve jajne ćelije ovako uzastopno oplodi jedan isti otac, što se naziva monoparentalnom superfekundacijom, dok se pojava kad ih je više naziva heteroparentalnom. Prema istraživanju Galton instituta iz Londona, monoparentalna superfekundacija se zapravo javlja prilično često, u svakoj od dvanaest dvojajčanih trudnoća. Pored toga, čest slučaj je i da drugi embrion nastao superfekundacijom ne uspeva da se razvije i biva izbačen.

Sa druge strane, heteroparentalna superfekundacija, sa dva oca koja su igri u kratkom vremenskom intervalu, spada u domen čuda, čak i ako smo vrlo pesimistični u vezi sa statistikom vernosti u brakovima i nevenčanim zajednicama. "Danas nema uverljivog objašnjenja zašto se ona javlja, a ako postoji, zašto se onda ne događa stalno?", kaže Isaac Blickstein u članku "Superfecundation and superfetation". Tako je heteroparenatlna superfekundacija vrlo prisutna u svetu životinja, a posebno kod pasa, gde se dešava da u jednom leglu pet kučića ima pet različitih očeva.

Evidentno je da kad je reč o ljudima, problem nije samo u socijalnim normama koje sprečavaju većinu žena da istovremeno opšte sa većim brojem muškaraca tokom ovulacije. Blickstein navodi da je u pojedinim slučajevima trudnoća sa superfekundacijom može biti opasna po majku. Kako se u tim okolnostima ponašaju hormoni i endokrini sistem? Zašto organizam ne izbaci naknadno oplođenu ćeliju kao strano telo? Zašto u duhu evolutivnog nagona da prenese sopstveni materijal organizam ne štiti plod koji je već začet? Ako se u tom slučaju opredeljuje za brojnije potomstvo na uštrb jednog potomka, kao što je kod primitivnijih sisara, zašto to inače nije tako?

CRNI I BELI: No, zabeleženi slučajevi nedvosmisleno govore da se to u ljudskom telu ipak događa. Prvi navodni slučaj heterparentalne superfekundacije zabeležio je 1810. američki lekar Džon Arčer kod žene koja je nakon dva uzastopna odnosa sa crncem i belcem rodila jednog tamnoputog i jednog belog blizanca.

Danas se pak u naučnim časopisima može pronaći više slučajeva gde je na blizancima vršen DNK test očinstva i pokazano da su im očevi različiti. Prošle godine je u Dalasu u SAD jedna crnkinja zajedno sa mužem odvela svoja dva blizanca, Džejmsa i Džordana, na DNK testiranje budući da su pravili bitno različite izraze lica, a potom se ispostavilo da su blizanci potekli od različitih bioloških očeva. Kako su mediji opširno preneli, majka je ostala da živi sa suprugom, dok ljubavnik nije obavešten da je otac jednog od dva blizanca.

No, najuticajnije istraživanje o superfekundaciji "How frequent is heteropaternal superfecundation?" još 1992. u laboratoriji "Rh Typing" u Baltimoru sproveli su Wenk i saradnici, proučavajući arhivu sa 39.000 sudskih analiza očinstva. Njihovo DNK testiranje je pokazalo da se u tolikom skupu pojava blizanaca od različitih očeva javila čak tri puta. Uz to, Wenk je pokazao i da su dva oca u čak 2,4 odsto slučajeva uzrok da se pojave dvojajčani blizanci.

U umetnosti i u mitologiji priča o blizancima od različitih očeva odavno postoji. Verovatno je najpoznatija antička priča o Ledi koja je prvo sa Zevsom u obličju labuda začela jaje iz koga su se rodili blizanci Kastor i Jelena Trojanska, a zatim sa svojim zemaljskim mužem začela jaje iz kog su rođeni Poluks i Klitemenestra. Inače, u teoriji, pored superfekundacije postoji i takozvana superfetacija, kad se naknadna oplodnja uopšte ne odigrava neposredno nakon prethodne, i u okviru jednog menstrualnog ciklusa, nego do začeća dolazi kad je embrion već počeo da se razvija. U novembru 2001. jedan italijanski par je javno tvrdio da će dobiti dvoje dece koja su začeta sa tri meseca razmaka, ali su kasnije priznali da je bila reč o "laži koju više nisu mogli da zaustave".

Poput okolnosti da se pri veštačkoj oplodnji češće javljaju blizanci, veštačka in vitro (u staklu) fertilizacija može da izazove i krajnje neobične superfekundacije. U slučaju iz Lidsa u Engleskoj, 2002. u jednoj klinici za veštačku oplodnju došlo je ne do heteroparentalne, nego do takozvane heterologne trudnoće.

Naime, u ženu su usađena dva oplođena embriona, ali je drugi bio poreklom od sasvim drugih roditelja. Kao ishod rodili su se blizanci koji nemaju zajedničku ni majku ni oca, što se otkrilo DNK analizom. Slučaj je dospeo na sud gde je Elizabeth Balter Sloss donela odluku da je pravi biološki otac takođe otac drugog blizanca, ali je predložila da pravo nebiološkog oca bude zaštićeno zakonima o usvajanju dece. Koliko je poznato, i u božićnom poljskom slučaju, neverna majka sada živi sa blizancima i ljubavnikom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Blizanci

Blizanci čine čak oko 1,9 odsto svetske populacije, ali se javljaju sa različitom statistikom u različitim narodima i delovima sveta. Postoji izvesna naslednost u rađanju blizanaca po majčinoj liniji. Kod običnih začeća, tokom ovulacije reproduktivni sistem žene proizvodi jednu jajnu ćeliju koja biva oplođena jednim od mnoštva spermatozoida čime dođe do mešanja genetskog materijala oca i majke. Ako pak odmah po takvom začeću dođe do inače vrlo retke podele ovako nastalog zigota na dva nova, iz njih će se vrlo verovatno razviti takozvani jednojajčani blizanci. Oni rastu u jednoj placenti sve do porođaja, a pošto su iz jednog jajeta imaju gotovo identičan DNK, uvek su istog pola i izuzetno liče tokom života ne samo fizički nego i psihički. Međutim, tek svaki osmi blizanci su jednojajčani. Mnogo veću grupu predstavljaju dvojajčani blizanci. Da bi oni nastali, jajnici u jednom menstrualnom ciklusu moraju da stvore ne jednu, nego bar dve jajne ćelije. Kad nakon pravovremenog polnog odnosa u telo žene dospeju spermatozoidi, oni će lutati unaokolo 4-5 dana sve dok, ako imaju sreće, ne dođe onih 12-48 sati vremenskog prozora koliko su tokom ovulacije žive obe jajne ćelije. U svakom slučaju, dve ćelije se nakon jednog polnog odnosa oplode različitim spermatozoidima. Tako dolazi do dve oplodnje i dve sasvim različite rekombinacije gena, a blizanci u utrobi rastu u dve odvojene placente.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net