Tokio

putopis iz japana >

Kišobrani, gavranovi, neon

Hodao sam tri sata u gradu svetala i štektavih vozova i šina i žica nad prugom. Setio sam se najlepše priče o postanku sveta koju znam. Po toj legendi Japan je stvoren božjim smehom. Neboderi su sijali u kiši i maglici iza stanice Šinđuku. Ja sam zijao u njih i smejao se. Kroz staklenu fasadu video se encefalogram jednog lifta koji pada i drugog koji se penje. I bio sam iza stanice Šinđuku. I svetla liftova su išla po pročeljima staklenih zgrada. I bila je kiša. I vozovi su vikali: Ura!

U jutro sam sišao na doručak. Hotel je osvanuo pun pisaca sa međunarodne konferencije i oni su pričali:

– To je veoma zanimljiv roman jer se dešava uglavnom u klozetu... u Meksiku.

Na doručku sam sreo Kajoko Jamasaki. Pesnikinja je tri puta zalutala u velikom hotelu. Oboje smo se obradovali. Mnogo smo pričali šetajući po Tokiju. Ona trideset godina živi u Beogradu, zna ga dobro i njena razmišljanja o obe kulture su zanimljiva.

– Oni Japanci koji su zavoleli srpsku hranu zavoleli su i ljude – rekla mi je. – Oni koji nisu, imali su malo prijatelja.

Jeli smo japanski doručak. Kašu sa algama i vasabi i ikru i pečurke i ribu. Lotosov koren me je pridobio diskretnim ukusom. Muzika je ličila na nešto između mjauka i kapanja vode. Sedeli smo u mekoj unutrašnjosti tvrdog grada.

Posle doručka smo prošetali sunčanim ulicama. Začudilo me da u centru Tokija ima puno gavranova. To su bile zaista ogromne zastrašujuće gavrančine. Nisam shvatao da li ih tolerišu zato što je tronogi gavran Jatagarasu bio glasnik boginje svetla Amaterasu ili zato što ih je teško oterati? Ispod gavranova, curice su šetale u kariranim mini suknjicama i crnim čarapama. Mmmm. To đačko-bordelsko oblačenje je najzanimljiviji detalj tokijskog života. Cure u crnim čarapama bile su erotične i elegantne ali ponekad malo krivonoge.

To je mene čudilo.

To je mene brinulo.

Muške frizure su bile dobre, ali komplikovane. Kako spavaju s njima, to ne znam. Znam da mi se svidela zgrada Mode Gakuen u obliku svilene bube. ("Zgrada svetlosnog napretka" na mom ličnom jeziku.) To arhitektonsko čudo liči na uspravnu elipsoidnu loptu za američki fudbal. Samo što je od stakla. U njoj su smešteni koledž dizajna, medicinski koledž i škola mode.

– Previše je novo – žalila se Kajoko. – Nema patine.

Dočekali su nas autobusi. Na putu do Vasada univerziteta ušli smo u jedan manji i stariji Tokio. Bilo je divno jesenje vreme. Cvetala je higanbana, crvena cvast, slična krvavom plamenu, na dugoj peteljci bez listova. Smatra se da su srećni ljudi koji umru kad ona cveta. Nazivaju je "cveće druge strane".

Konfučije je govorio da je jasnost jezika jedna od najvažnijih vrlina civilizacije. Političari hotimično zamućuju jezik. Oni žele da kontrolišu značenja reči. To je rekao predsednik međunarodnog PEN-a. Govorio je dobro. O tome nema sumnje. Ono što me je zbunilo bile su njegove crvene čarape.

Na Sedamdeset šestom kongresu internacionalnog PEN-a svirali su gimnazijalci sa nekih otoka na Jugu, pored Okinave. Meni su njihovi kostimi delovali polinežanski. Cure su odmahivale šakama iz zglobova levo i desno. Tamburice od zmijske kože javljale su se češućim zvukom. Bio je to spoj tamburica-češagija, bambusovih i kožnih bubnjeva. Prodorni glasovi, zvižduci, bubnjevi postizali su nešto orgijastičko, nekakvo probijanje zvučnog zida posle dosadnih govora. Deca su dobila stojeće ovacije. Oči su im bile pune suza.

Usrdni glumci u belim kostimima grcali su reči Inoue Hisašija o međupovezanosti sveta. Reka Sumide vezana je sa vodama Temze. Voda ide oko sveta. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo. Rekli su da ima sto miliona sunaca samo u našoj galaksiji. Nikad neću zaboraviti zurenje u zemlju iz svemirskog broda. Ona je izgledala kao plava kaplja koja se sprema da padne. Pale su mnoge kaplje kad smo izašli. Vreme se pokvarilo. Svetlosnica, boginja Amaterasu nam je pokazala: Vidite kakvu svetlost mi imamo u Japanu – a zatim je svetlost sakrila u rukav.

Ljut zbog nestanka sunca, otišao sam u sobu i zaspao.

Uveče je bio neki prijem. Sat je zazvonio. Znao sam da su svi na tom prijemu. I žena u crvenim čarapama. I lepa crnkinja. Podigao sam se na lakat ali lakat se slomio. Poljubio sam krevet, koji me je privukao sebi. San me udario kao voz, poneo me i ostavio me pet sati kasnije. Probudio sam se u mraku.

Ustao sam i gledao crni Tokio. Svako ulično svetlo bilo je kao vojnik na straži. I bio mi je Tokio pretvrd te noći. Na aerodromu sam video poster plamtećih krošnji nad izvorima. Hteo sam da pobegnem iz Minotaurovog lavirinta u ružičaste oblake procvalih trešanja i među bele majmune u toplim izvorima.

Samo, gde su?

Budan u velikom krevetu osetio sam mučninu u stomaku. Najednom, nije sve bilo u redu sa osećajem ravnoteže. U Japanu možda nema demona sa crnim zubima i kosom od paučine ali ima zemljotresa. To sam zaboravio. Panika je rekla: beži! A um je rekao: gde da bežim? Šta ću na hladnoj ulici? Ova zgrada je verovatno čvrsto građena. A grad je beskrajan. Nema gde da se beži, samo podzemni i nadzemni vozovi i nedogled sivog betona. Gde da odem i zašto bih bio sigurniji na tvrdoj, pustoj posleponoćnoj ulici.

Umirio sam se i ostao da ležim.

Tokio je osvanuo u beloj izmaglici.

Dok smo doručkovali kišilo je. Ljudi u tamnim odelima sa kišobranima pobegli su sa Magritove slike i pojavili se u hotelu. Dali su nam amrele u hotelu. Pojavili su se i biciklisti sa kišobranima.

Šta li sad rade, pitao sam se, oni beskućnici u parku?


Tokugava

Kroz kapiju kiše Tokio je, na naše oči, prelazio u jesen

Vrh kule "Tokio Tower" gubio se u magli.

Zođođi je nekad bio porodični hram porodice Tokugava i centar budističke sekte Čista zemlja. Impozantna kapija je izgrađena u sedamnaestom veku. Prolazak kroz nju oslobodio nas je od tri zemaljska stanja duha: pohlepe, gneva i gluposti. Prošli smo, dakle, kroz tu autentičnu kapiju. Sve drugo uništile su zapaljive bombe u Drugom svetskom ratu. Gledali smo ispisane kamenove i veliko zvono. Čašama na štapu smo zahvatili vodu i polili je po rukama pre ulaska u rekonstruisani hram.

Zlatni Buda je bio okružen sa dva zlatna lopoča koja cvetuju u raju. Pod drvenom tavanicom lebdele su dve zlatne krune i nešto kao četiri zlatna vodopada. Bilo je čisto kao u lakiranoj kutiji. Bacio sam tamjan na žar. Pomolio sam se za moju rođaku Nadu koja je umrla u Mostaru.

Iza hrama je bila bronzana kapija sa zmajem i tri lista sa Tokugavinog grba. Valjda je tu, iza zida, ležao čovek koji je ujedinio Japan mačem. Tokugava Iejasu je rekao: "Seljaku ne treba dati ni život ni smrt." On je, navodno, odredio koliko spratova može imati trgovačka kuća, koliko se jela može služiti za večeru i koliko može biti velik pas sa kojim se igra dečak. Njegovi naslednici su na dvesta godina odvojili Japan od sveta. Kajoko i ja smo virili preko zida. Bili su tu mnogi sivi toro pogrebni kameni stubovi sa pečurkastim krovom, sa grobovima šest šoguna iz porodice Tokugava, njihovih žena i dece. Dok smo virili preko ograde Kajoko je rekla:

– Vidi što je lepo ovo.

I pokazala je neku zelenu bobicu na ogradi. Poruka je možda bila: Na terazijama svemira ova mala zelena stvar jednako je važna kao grobovi porodice Tokugava.

Pored zida su kisla siva kamena deca. Ti kamenovi su nosili crvene kapice. Svaki je stajao za jedno dete koje je neko izgubio.

Na drugoj kapiji u blizini hrama uplašila su nas dva čuvara nalik na samuraje, sa tricepsima kao konop. To su Nio, Budini čuvari. Oni su, navodno, benevolentni kraljevi, ali izgledaju strašnije od demona. Jedan sa otvorenim ustima, drugi sa zatvorenim, simbolisali su život i smrt.

Pored kapije, gavran je jeo neku pticu bez glave.

Biciklisti su nosili kišobrane.

Žene su šetale u providnim klobucima.

Ako nešto zavolite – pomislio sam – i zapamtićete.


Kišna noć

Kiša. Kiša. Kiša.

Tokio. Tokio. Tokio.

Po podne sam konačno mogao da izađem i šetam satima.

Puštali su džez u viski barovima. Zvučnik u starbaksu je brujao:

It was a very good year for small town girls.

Pošao sam od hotela ka Kabuki kvartu. Promašio sam jer me je pogrešno uputio policajac. Našao sam se u kvartu prizemljuša i jednospratnica, nalik na staru Podgoricu. U Tokiju je taj kvart izgledao šarmantno. U Podgorici bi izgledao bezveze. To je takozvani kontekst. Nekakvi mali moteli oglašavali su: "Tri sata – 3000 jena; Cela noć – 7000 jena." Mirno je disalo to susedstvo. Prolazio sam pored plastičnih maketa jela u izlogu i osvetljenih konzervi u automatu za prodaju. Prolazio sam pored oaza prošlosti – budističkih hramova. U jednom od njih je, čini mi se, bila sahrana. Pretrčavao sam neon razliven po kišnom asfaltu.

Kad sam došao do Kabukija, cela pročelja zgrada postala su svetlo. Ulicama su dominirali dendi pank i providni kišobrani. Ne, to više nije bilo mesto posebne šminke i kabuki pokretnih scena. Nije bilo teatra čiji se likovi koče u strašnim pozama. Tu su se nalazila mesta koja su bila mešavina prostitucije i masaže.

– Manje masaže a više prostitucije – rekla mi je kasnije Masumi.

Nad vratima su stajala imena kao Usne. Slike cura odavale su okruglooku dečju zabezeknutost. Nesimpatični tip zategnutog lica slikao se sa turistima. Bilo je mnogo momaka sa dobrim frizurama i džejmsdinovskim osmesima. Nije mi bilo najjasnije da li su to reklame za frizernice, mušku prostituciju ili oboje.

U žarkim svetlima šetalo je bezbroj Lolita, koje su volele da pokazuju gole noge. Hvala tim velikodušnim hodalicama što su nam u svetlima poklanjale svoju mladalačku seksualnost.

Bio sam srećan kad sam se, nedaleko od Šinđuku stanice, zavukao iza zida reklama i obreo se u dimu roštilja. Pronašao sam prčvarnice, nalik prizemnim drvenim kupeima. Bile su dupke pune. Na štapićima su bili nanizani piletina ili beli luk, pečurke ili džigerica. Kao da sam to video u nekom Kurosavinom filmu. Izgledale su gore nego na Baščaršiji. To su bili uski barovi sa malim stolicama. Seo sam za bar i leđima se naslonio o zid.

Vlasnik prčvarnice, sa kvrgavom glavom, cvikerima i u plavoj majici dozivao je ljude napolju. Matorac je muvao klinku. Sedeli su rame do ramena. Bio sam deo naroda koji je pio velika piva iz malih čaša. Tada sam stvarno stigao u Tokio. Mogao je biti XV vek. Bila je to noć ljutog roštiljskog dima i neona. Čak, kao da se pomalo osećala kanalizacija oko njih. U tim prčvarnicama sam bio kod kuće, u kasnom srednjem veku i u nekom ranom filmu Kurosave.

– Ja sam egzotični stranac ili nešto slično – mislio sam preko čaše piva.

Napolju je padao kišni prah. Stranica koju ispisujem postala je svetloplava u svetlosti reklame.

Crvena zvezdica se pojavila na ekranu telefona. Dobio sam poruku:

– Reci mi kako ti je tamo, sebični čoveče – pisala je Lidija – koji ništa nećeš da deliš sa mnom.

– Ovde je velika noć – odgovorio sam. – Kupam se u svetlima kao vrabac u prašini.

Hodao sam tri sata u gradu svetala i štektavih vozova i šina i žica nad prugom. Setio sam se najlepše priče o postanku sveta koju znam. Po toj legendi Japan je stvoren božjim smehom. Neboderi su sijali u kiši i maglici iza stanice Šinđuku. Ja sam zijao u njih i smejao se. Kroz staklenu fasadu video se encefalogram jednog lifta koji pada i drugog koji se penje. I bio sam iza stanice Šinđuku. I svetla liftova su išla po pročeljima staklenih zgrada. I bila je kiša. I vozovi su vikali: Ura!


Moć reči

Na primer, na premijeri Šilerovih Razbojnika u publici su se čuli prigušeni krici. Poluonesvešćene žene hvatale su se za vrata. Potpuni stranci padali su jedni drugima u zagrljaj.

Ljudi kažu da umetničke poruke imaju veliku snagu.

Čekao sam da počne književno veče na tokijskom univerzitetu. Pitao sam se kako će Tesla zvučati na japanskom.

Čim je Kajoko počela da čita prevod, osetio sam poremećaj ravnoteže. Da li mi se čini?! – pomislio sam. Onda sam video da se knjige ljuljaju na polici. Zemljotres! Velika je snaga reči. Uhvatio sam poglede nekih žena, nekontrolisane i brze. Ljudske životinje, uključujući i mene, informisale su se o količini opasnosti kojoj su izložene. Uglavnom, Japanci su učtivo pratili čitanje i pravili se da ne primećuju zemljotres. Ovo je bio moj drugi zemljotres u Japanu pa sam savladao impuls da ostavim sopstveno čitanje i pobegnem u park.

I šta bih radio u parku?


Na večeri

Više nema dovoljno snega da napraviš sneška, rekao je za večerom profesor Numano.

– Snježna baba – nasmejao se. – Tako to zovu na ruskom.

Gospodin Šibata, pesnik i Čarlijev prevodilac, izjavio je da ga Beograd podseća na Tokio u kome je odrastao. Stvari su nesavršene, izlizane ali rade. Sad je u Tokiju sve savršeno, sve radi, ali se čovek oseća pomalo neprijatno.

Stara nafrakana pesnikinja pokazala se kao dobar čovek. Dala mi je knjigu i stavljala slatke ribice u moj tanjir.

Sa nama je sedela Masumi Kameda, cura koja je pričala naš jezik sa hrvatskim akcentom.

– Pored svega što pišem trebalo bi dodati: "ako se ne varam".

– Tokio je grad kišobrana i gavranova. Ako se ne varam – rekao sam Masumi.

– Gavran je kljunuo moju mamu – odgovorila mi je devojka. – Teramo ih ali oni neće da odu.

Sa nama je bila Sanja, koja živi u Japanu, jedna razumna Bugarka i mlada Japanka koja doktorira na Brunu Šulcu. To me je ganulo. Da sretnem Šulca u Japanu! Šulcova lepotica se kikotala kako je popila previše, pa je ključeve zaboravila u baru i morala da se vraća.

Profesor Numano je bio skeptičan prema Kurosavi. Voleo je Ozua.

– Vama je Ozu prespor – zamerio je curama.

Posle mi je profesor Numano nabrojao tri različita onomatopeična imena japanskih zrikavaca.

Sanja mi je pričala o japanskoj fuzzy logic.

– Važan je osećaj harmonije. Pa kad misle da ih bog gleda odasvud...

Bilo je lepo, toplo, inkluzivno, normalno veče i završili smo sa kolačima od riže, umotanim u algu.


Luka

Kako opisati džinovsku kišnu luku? Titanski most rastao je pred nama. Taj most ću preći na putu ka aerodromu i odozdo ću gledati zgrade slične onima u Sidneju.

Iz visoko uzdignutog voza zurili smo u most i krug panorame. I kišnu ogromnost staklenih zgrada.

– Ovako će sigurno izgledati budućnost sveta – uplašio sam se.

Sišli smo na pesak pored nekih šatri pa požurili ka brodu. Kajo je našla maslinu. Uvek tako. Masumi je govorila dobar srpski sa hrvatskim naglaskom, koji je naučila u Zagrebu. Ona je išla u budističku osnovnu školu, snaha joj se bavila čajnom ceremonijom i rekla je da je za samosvest nacije važno ne samo ono čega se kolektivno sećamo nego i ono što kolektivno zaboravljamo. Podsetila me je na jedan paragraf Jasunari Kavabate. Ona...

je ostavljala utisak prekrasne čistoće i svežine. Šimamuri se činilo da ona mora biti čista i između nožnih prstiju. Bila je toliko čista da se on pitao da li ga oči posle zurenja u rano leto u planinama možda varaju.

Šiškin je pravio slike iz običnog života za svoju verenicu. Mirisalo je more. Prskala je pena. I u toj sivoj morskoj ogromnosti bio sam zaista srećan. Teško mi je da opišem suzdržane boje nebodera kojima sam se smejao fotografišući ih. Čini mi se da se brod okretao i više nisam bio siguran u kom pravcu idemo. To je sad more? Ili reka? Ili zaliv ? Ili kanal?

– Leteće ribe! – rekli su mi.

Pregledao sam beskraj sivog mora.

– Pa gde su?

– Ma gledaj.

I onda, odjednom, video sam ih.

Mislio sam da su leteće ribe samo na estampama, koje su uticale na Tuluza Lotreka.


Vrata taksija su se sama otvarala

Sa Masumi sam sedeo pored ribnjaka. Pili smo čaj nalik na žabokrečinu uz malinast kolačić. Prelazili smo mostove bez ograde sa asurom u sredini i travom sa obe strane. Gledali smo drvenu nadstrešnicu za drveni čamac. Gledali smo borove na stenama. Čovek je hranio kornjače belim spužvastim kolačićima. Bezbrojne kornjače su se trapavo pele jedne preko drugih i stalno ispuštale zalogaj koji bi zatim ukrali zlatni šarani.

Vrata taksija su se sama otvarala.

Park kraljevske palate bio je smešten unutar zidova Tokugavine tvrđave. Kamenovi su kiklopski nesimetrični i savršeno su se uklapali. Negde se videlo kako su ih zemljotresi razmrdali. U širokom parku rasli su grmovi čaja.

Sa trideset drugog sprata sam gledao duge ulice i male ljude.

Žene su se po sivom danu krile kišobranima od nepostojećeg sunca.

Svaki detalj bio je uzdah a pokret malog prsta bio je događaj.


Kjoto

Na Šinđuku stanici ljudi su jurili sa svih strana. Moraš da shvatiš da ne nasrću na tebe, već nasrću na svoje životom određene staze. Ostani da stojiš stoički usred ljudi koji nasrću. Gledaj obaveštenje na tabli.

Lihtenberg tvrdi da je samo mali broj ljudi ikad video čisto belo. Ja sam jedan od tih malobrojnih. Video sam maske od gaze na licima u metrou. Lica muškaraca izgledala su mumificirana. Žene su bile bule u burkama beline. Stanovnici Tokija su jurili spavajući. Tip je gledao film na minijaturnom ekranu žureći niz pokretne stepenice. Bledi neispavani narod dremao je u metrou, narod velikih radnika. I moje srce je pošlo ka tim umornim ljudima. Ovi ljudi nisu arogantni. Nisu zlonamerni. Sa njima delim zajedničku ljudskost. Voda teče oko sveta. Reka Sumide vezana je sa vodama Temze i Save. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo. Ljudi su spavali i trčali. Metro je išao svaka četiri minuta. Devojke na reklami imale su sveža lica sa okruglim, dečjim očima. Međutim, karirane suknjice sa podvezicama bolje bi pristajale u bordel nego u srednju školu.

U centralnoj stanici morali smo naći vagone sa nerezervisanim mestima. Vozovi su se, po redu brzine, zvali: Nozomi – želja, Hikari – svetlost i Kodama – odjek!

Do Kjota smo išli Svetlošću a vraćali se Željom.

Voz je kao beli ugor uplovio u stanicu.

Ugor nas je progutao i strelovito pojurio prema Kjotu.

Zbogom, giganti Tokija.

Dobar dan, hramovi Kjota.

– Posle tunela počinje more. Videćeš.

Jedva da sam video more. Pogled su isprekidali tuneli. Sa leve strane sam nazirao odmarališta u kojima nisam mogao zamisliti da se iko kupa. Zar bi iko ikad mogao poželeti da se skine i da bude mokar? Sa desne strane je ostala planina Fudži. Ona je bila obrasla dimovima. Kišom i maglom su šibani krovovi i električne žice. Kišni potočići su tekli niz gornji deo prozora. Gradovi, reke, pirinčana polja bili su beli od kiše.

Kao mladić ja sam čitao Suzukija i Okakuru – o zenu i čajnoj ceremoniji. Slušao sam par kurseva iz japanske istorije baš zato što sam mislio da je ne mogu razumeti. Čitao sam klasične japanske romane. Kad smo živeli u Bruklinu N. je spavala a ja sam gledao avangardne japanske filmove. Tako je ta veza polako propadala…

Kajoko i ja smo pričali o Lafkadiju Hernu, Kokoru, Ženi u Dinama u pokislom vozu nazvanom Svetlost dok su žuta rižina polja promicala pored prozora.

Ona je rekla da su američka okupaciona vojska i Holivud uveli ljubljenje u Japan.

Ona je rekla: Srbi su tolerantni prema zlu. Trajna dobronamernost ih uznemirava.

Ona je rekla: Kad je Bulatović bio u Japanu, nije hteo da ode a da ne proba gejšu.

Ona je rekla: Potvrda zdravlja je kad primećuješ zrikavce, lišće, oblake itd.

Raskračeni kao alge, beli oblaci su visili nad Nagojom.

Odjednom, Amaterasu je izvadila svetlost iz rukava i njome kao bičem ošinula po vozu. Sunce je prosinulo i siva široka reka dobila je opalne prelive. Obasjale su se zelene i kudrave planine. Kuće prema Kjotu su postale lepše, sa malim priljubljenim krovovima sa strane kao krilima. Sad sam znao da sam u Japanu.

Ispao je divan dan u Kjotu.

Želeo sam da vidim kameni vrt.

Iza kapije hrama dočekalo nas je jezero. Lopoči. Čaplje. Kornjača na jednom od dva kamena koja dele vodu. To je bio raj. Intuitivni odmor. Iza hrama izlivala se zen fontana. Natpis na njoj je objavljivao: Zadovoljavam se onim što mi je dato.

Zamirisalo je na svežinu.

Bosim nogama sam osetio asure hrama Rjoanđi. Seo sam. Podigao sam glavu. Žutosmeđi zid bio je napravljen od gline kuvane u ulju. Dok sam suženih očiju gledao kameni vrt, dve evropske babe iznad mene su se razgalamile kao vrane. Bile su uplašene starinom i lepotom. Izvikale su se i otišle. Ćutao sam nad šljunkom pola sata. Kameni teret Tokija mi je pao sa ramena. Kameni vrt je delovao na mene. Ne znam kako, ali je delovao. Linije sile su tekle oko ostrva kamenova i mahovine. Zurio sam i prošli bi me intuitivni srsi. U srsima je bila moć. Kajo je primetila da vrt svetluca i u jednom trenutku joj se učinio kao voda. Šljunak je tekao u sebi. Setio sam se kako je Mišima tek postepeno video Zlatni paviljon. Poverovao sam u dublje slojeve viđenja. Rekao sam:

– Neki Rus je budizam nazvao umetnošću viđenja.

– Nije to, – rekla je Kajo. – Nego da shvatiš da ono što postoji ne postoji.


Oni koji zure

Izašli smo pred ribnjakom.

Vetar je prevrtao ogromne kupusaste listove.

Sunce i vetar bili su junaci ovog prizora.

Šarani su došli da nas vide. Neki ogromni. Neki crveni.

Prešli smo mostić.

– Ovi čamci se mogu iznajmiti – rekla je. – Sada je sezona gledanja meseca. Mesec se posmatra odražen na vodi.

U paviljonu su dva budistička sveštenika ženi bubnjem i dimom čistili dušu.

Iza je bila najlepša pagoda. Crvena i mnogospratna. Kajo se sagnula i podigla kesten. Japanski kesten liči na ježa.

Peli smo se ulicom pored kuća, sa drvenim pročeljima. Dve Budine statue mahovina je spojila sa bregom. Ušli smo u dvorište budističkog hrama Nembucu Đi u Adašinu. Okružilo nas je groblje od surih kamenova koji su trebali svi da budu isti, ali ih je vreme napravilo različitim. To je bilo groblje beskućnih umrlih hodočasnika, koje nije imao ko da sahrani. Nešto je tu sveto. U tom sivilu i odanoj bezimenosti.

…zapečaćenoj anonimnom smrću.

Tu se u noćima dvadeset trećeg i dvadeset četvrtog avgusta pali hiljadu sveća. Duše nepoznatih nalaze počinak dok krajolik kupaju valovi treptave svetlosti.

– Ovde malo turista dolazi. Možda nisam dobar vodič i ne pokazujem ti bitno. Želela sam da ti ovo pokažem.

Ispred su stajali kamenovi sa crvenim keceljicama za odmor duša nerođene dece.

Polako smo sišli nizbrdo. Kuće su bile od drveta, kao mali hramovi. Pred njima su izlagali suvenire. Sezona je prošla. Restorani su bili zatvoreni. Mi smo ipak našli jedan, mali i čist. Ona je naručila zeleni sladoled preliven slatkim pasuljem i čajem.

Čarobna vrata taksija su se opet sama otvorila.

Taksi nas je odvezao u oblast hramova. Pronašli smo Šoko-ken, najmanju sobu za čajnu ceremoniju. Zamislili smo se ispred mrke sobe. Zatim smo seli pred vrt koji je umesto trave imao samu mahovinu. Mahovina je svetlela. Ograda od bambusa uokvirila je kamenu stazu Koto-In hrama. Javor sitnog lista postajao je narandžast i crven.

Prostrane pagode i vrtovi hramova u Kjotu bili su više nego što duša može da primi.

Beli ugor nas je progutao i vijugajući pojurio ka Tokiju.

Zaspao sam u vozu.

Bio sam sjedinjen snom sa svim umornim ljudima, jer… Voda ide oko sveta. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo… Kad sam otvorio oči, fasade su postale šarene. Natpisi su bili mravlje pagode razdrmane zemljotresom. Stanica Šinđuku nas je dočekala žarkim svetlima.

Beskućnici su se privili uz betonske stubove.

Sa zrikavcima sve je izgledalo lakše.

Gatare su gledale u dlan ljudima ispred ulaza.

Uznemireni mladić je stezao nekakvu kratku šipku. Šaman obučen kao sveštenik je žmurio i trljao se brojanicama preko grudi.

Šaman je opet žmurio. Ovaj put se trljao po grudima šipkom koju je mladić držao. Govorio je šta vidi. Mladić je pio njegove reči. Nas je nekoliko puta pogledao mrko u nameri da nas otera pogledom.

Nije želeo da mu turisti zure u sudbinu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net