Digitalizacija arhiva Televizije Beograd >

Istorija zemlje i televizije
u 24 godine

Za bogatstvo arhiva Televizije Beograd u velikoj meri zaslužna je pozicija nekadašnje Jugoslavije u svetu, a članstvo u Pokretu nesvrstanih otvaralo je i vrata na koja novinari iz drugih zemalja nisu mogla da uđu. Zahvaljujući tome, arhiv sada poseduje neke izuzetno retke i dragocene snimke

Prvi sačuvani snimak koji je napravila Televizija Beograd i nalazi se u njenom arhivu je kratka reportaža sa Sajma tehnike koji je održan avgusta 1958. godine. Na snimku napravljenom za Dnevnik zabeležena je i poseta Tita ovoj manifestaciji.

Programski arhiv RTS-a, zapravo, ima i mnogo starije snimke, napravljene pre ili neposredno nakon Drugog svetskog rata, ali to nisu autentični snimci Televizije Beograd jer su iz vremena pre početka rada televizije u Srbiji.

O bogatstvu i vrednosti tog arhiva van krugova stručnjaka ne zna se mnogo. Kaže se da je to dragocen deo naše istorije i kolektivnog sećanja, ali šta on zapravo sadrži?

Ako bi se na nekom TV programu počelo redom danonoćno, bez prekida puštati sve ono što stoji na policama arhiva, oko 650.000 naslova, emitovalo bi se oko 24 godine. Puštali bi igrane filmove, serije, dokumentarne emisije, drame, sportske programe, dečije emisije, informativni program... Televizija u Srbiji postoji 52 godine i ona, prema rečima Milete Kečine, rukovodioca Programskog arhiva Televizije Beograd, odavno više nije nov medij, a kolekcija programa u arhivi se iz godine u godinu znatno uvećavala. Za bogatstvo arhiva između ostalog zaslužan je nekadašnji položaj Televizije Beograd u odnosu na televizije ostalih republika bivše Jugoslavije. U Beogradu su bili veliki događaji, važne državne ustanove, diplomatska predstavništva... Takođe, kako objašnjava Kečina, kolekciju čini relevantnom i tadašnja pozicija države u svetu. "Pokret nesvrstanosti je otvarao vrata našim novinarima i na mestima gde druge televizije i agencije nisu imale pristup. Teško da postoji mesto koje je za naše novinare bilo nepristupačno", kaže Kečina, navodeći kao primer emisiju "Kampučija’ 78" koju je Nikola Vitorović napravio 1978. godine u Kambodži. U to vreme Vitorović je bio jedini novinar na svetu koji je uspeo da zabeleži tragične slike i dešavanja u Kambodži, a snimci su, kako navodi Kečina, veoma nalik scenama iz čuvenog, mnogo godina kasnije snimljenog filma Polja smrti. Ovo je najtraženiji informativni program u dosadašnjoj istoriji TV Beograda. Interesovanje za tu emisiju postoji i danas.

Ali, nisu vredni samo politički događaji. "Bilo je više sredstava, materijalna ograničenja su bila manja", objašnjava Kečina. Krajem 60-ih, početkom 70-ih pa i kasnije pravljeni su putopisi iz najrazličitijih krajeva sveta, sa Islanda, Grenlanda, iz Laponije, sa vrha Kilimandžara... "Možemo biti ponosni na neku vrstu ekskluzivnog zapisa od pre 13 godina kada je Dario Fo dobio Nobelovu nagradu za književnost. U tom trenutku bio je relativno nepoznat širokoj javnosti, a otkrili smo da u arhivu imamo emisiju o njemu iz vremena kada je vodio teatar Pikolo jer je tada naša televizija pravila kulturnu panoramu Italije, pa smo snimili i razgovor sa njim. Verujem da vest da je Fo dobio Nobelovu nagradu nije mnogo svetskih televizija moglo da potkrepi živom slikom i ponudi nešto više osim osnovne informacije", kaže Kečina, navodeći i brojne druge primere dragocenih snimaka.

U poslu vezanom za digitalizaciju, arhiv Televizije Beograd ima veoma značajno mesto. Digitalizacija njegovog sadržaja važna je pre svega kako bi se očuvali snimci, odnosno kako bi se produžio njihov vek trajanja. U arhivu postoje veoma različiti tipovi nosača slike i zvuka: tokom decenija korišćeni su film (16 i 35 mm, oko 400.000 naslova), takozvani Q format (magnetne trake širine 2 inča) koji je stigao u RTS 1961. godine za konferenciju nesvrstanih i snimljeno je oko 10.000 sadržaja na tim trakama (većina je presnimljena na pristupačnije formate); zatim i C format (trake 1 inča – oko 15.000 komada) na koji su godinama snimane sve vrste programa i još su u prilično dobrom stanju, te oko 2000 U-matic traka, 21.000 Betacam (poslednje analogne trake koje je Televizija Beograd koristila u većem obimu), i aktuelne DVCPRO kasete, ali one već imaju digitalni zapis.

Vremenom, mnoge od ovih traka počele su da propadaju, što od loših uslova u kojima su skladištene, što od, prosto – protoka vremena. Na primer, kolor filmovi iz 70-ih godina gube boju, ali danas postoje razvijene tehnike i softveri kojima se mogu restaurirati. Filmovi iz perioda od 1958. do 1971. godine, na primer, nalaze se u veoma kritičnom stanju usled takozvanog sirćetnog sindroma – vremenom, sa traka se oslobađa sirćetna kiselina, traka se skuplja i sužava, tako da perforacija na ivicama više ne naleže na vođice mašina za reprodukciju.

Digitalizacija arhiva je zato hitan posao, u koji RTS tek ulazi, i on će, prema proceni Kečine, trajati sigurno nekih dvadesetak godina. To nije ništa neobično jer je sadržaje sa postojećih traka jedino moguće presnimavati u realnom vremenu na nove digitalne oblike. Problem je i što sa tržišta nestaju uređaji koji mogu da čitaju stare video formate, i što je sve teže naći rezervne delove i obezbediti servis. Do tada će se polako presnimavati i digitalizovati ono što je najkritičnije i ono što je moguće.

Cilj je da jednog dana sav sadržaj arhiva bude smešten na moćnim serverima i da se do njega dolazi na jednostavan način – pretraživanjem baze podataka i povlačenjem fajlova sa video sadržajem kroz mrežu. Na taj način u samoj televiziji bio bi drastično olakšan i pojednostavljen proces produkcije.

Digitalizacija ima još jedan važan cilj: dostupnost. Sadržaj arhiva trebalo bi da bude svima dostupan, a do detalja o njegovom sadržaju trebalo bi da može da se dođe preko interneta. Trenutno, na internetu postoji samo grub opis sadržaja snimaka, ali, ukoliko bi se on kompletirao i postao javan, ne samo što bi zadovoljavao potrebe ljudi da zavire u našu prošlost, već bi, kao i svuda u svetu, sadržaj arhiva mogao da postane komercijalizovan. Kako objašnjava Kečina, kolekcija RTS-a nema cenu ako se posmatra kao kulturno nasleđe, ali u svetu postoji tačno određen cenovnik po kome se vrednuje minut arhivskog materijala. Prosečna cena je oko 230 evra po minutu, ali u zavisnosti od toga šta je na snimku, cena može ići i do više hiljada evra po minuti.

Važnost digitalizacije, zaštite i očuvanja arhiva prepoznale su brojne međunarodne organizacije, uključujući i UNESCO koji je 27. oktobar proglasio za svetski dana očuvanja audiovizuelnih arhiva. Cilj ove kampanje je da podigne svest o potrebi očuvanja tog, kako navode u UNESCO-u, "kulturnog nasleđa od neprocenjive vrednosti".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

IZ FOTOTEKE: Tito i Nikson u Beogradu (1970),...
  • ...Branko Kockica na snimanju emisije (1979),...
  • ...Mića Tatić i lutka Aćim (1975),...
  • ...»Obraz uz obraz« (1974),...
  • ...i Prvomajska parada (1959)

Čuvari arhiva

Voditi Programski televizijski arhiv, za mnoge, nije naročito atraktivan ili poželjan posao, i nije, kako navodi Mileta Kečina, rukovodilac Programskog arhiva Televizije Beograd, naročito mesto za koje bi se neko otimao. Posao podrazumeva mnogo rada i posvećenosti. Kečina je, inače, treći rukovodilac Programskog arhiva od njegovog nastanka 1958. kada su na police složene prve trake.

Utemeljivač arhiva Televizije Beograd je Jelisaveta Lela Pavlović, čija je zasluga što je, kako navodi Kečina, na pravi način postavila osnove njegove organizacije. Ne zna se tačno da li joj je uzor bio BBC ili RAI, ali ona je insistirala na tome da je karton koji ide uz svaki snimak, lična karta jednog filma ili jedne storije. Karton sadrži naziv, naslov, podatke o proizvodnji, ličnostima, tehničke karakteristike i opis kadrova. Podaci sa tih matičnih kartona su razvrastavani, radi lakše pretrage, u specijalizovane kataloge po jasno definisanim kriterijumima: predmetne kartoteke, kartoteke ličnosti, sport, kultura, nauka, dečji programi, obrazovni sadržaji, zabava i sl.

Sredinom 80-ih godina uvedena je elektronska informatička obrada podataka, a za tadašnji prelaz sa ručnih kartoteka zaslužan je drugi rukovodilac, Milivoje Semiz, koji je uveo nove procedure i na njima uporno insistirao, zahvaljujući čemu je arhiv danas pretraživ i u elektronskom obliku. Paralelno sa takvim unošenjem podataka o novim sadržajima obrađivana je i zaostavština, tako da se danas ručno pretražuje samo period od 1958. do 1970. godine.

Fototeka

Uz video sadržaj, arhiv RTS-a poseduje i bogatu fototeku i dokumentaciju tekstova u kojoj su sadržaji svih dnevnika, sinopsisi, scenarija... Kada je televizija Beograd počela sa radom, prve serije i drame su izvođene uživo iz studija, i nije postojala mogućnost da se snime i emituju kasnije, sve dok se nije pojavio magnetoskop. Zato, o prvim muzičkim, zabavnim i igranim programima jedina svedočanstva koje RTS ima jesu fotografije.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net