foto: reuters

Portret savremenika – Robert Prosinečki >

Čuvar lopte

Povratak nekrunisane Zvezdine zvezde u Beograd veliki je medijski događaj, ali će tek potvrda na terenu pokazati šta se zapravo dogodilo. Da bi pun stadion od proleća zaista slavio, trebalo bi da uprava ostavi trenera da radi svoj posao, inače će još jedna "legenda" brzo završiti karijeru u Ljutice Bogdana

U normalnim okolnostima sve izgleda logično.

Robert Prosinečki, fudbalska legenda Hrvatske, postao je u četrdeset drugoj godini prvi trener FK Crvena zvezda. Ovim se činom vratio na stadion sa koga je otišao pre devetnaest godina posle osvajanja svega što se moglo osvojiti. Za četiri sezone provedene u klubu iz ulice Ljutice Bogdana, od 1987. do 1991. godine, on je odigrao skoro sve utakmice i ostao zapamćen kao jedan od najboljih fudbalera u njenoj istoriji. Igrao je u generaciji sa sadašnjim predsednikom kluba Vladanom Lukićem, koji je bio ipak "drugi poziv" tih godina, ali oni jesu "generacija". Takođe, sadašnji sportski direktor kluba i nekadašnji kapiten Ivan Adžić inspirisao se gledajući Prosinečkog dok je bio u mlađim kategorijama i skupljao lopte na utakmicama na stadionu Crvene zvezde. Dakle, nekadašnji igrači kluba danas vode klub i dovode svog saigrača i "mezimca publike" na mesto prvog trenera.

Ovakav događaj izgleda potpuno očekivano i normalno, ali u državi kao što je Srbija nemoguće je izbeći različite konotacije koje zamagljuju suštinu.

Čim je javnosti prošle nedelje potvrđeno da je Prosinečki pristao, krenula je dvostruka "kampanja". S jedne strane, dolaze razumni glasovi kojima se pozdravlja ovaj događaj jer je Prosinečki toliko snažno obeležio period najvećih Zvezdinih uspeha da je svih ovih godina izgledalo da bez njega nešto veliko nedostaje. On je bio jedan od najsnažnijih simbola najvećeg Zvezdinog dometa, osvajanja titule prvaka Evrope u klupskom fudbalu 1991. godine, i sada izgleda kao da se deo te aure i glamura (gospodstva, što bi rekao Božo Koprivica) zaista vraća u duboko posrnuli fudbalski klub kome je od veličine ostao samo okrnjeni stadion.

"Da ne mislim da ne možemo da napravimo rezultat, ne bih ni dolazio", rekao je Prosinečki beogradskim medijima posle promocije.

EM ON, EM HRVAT: Pred njim je ogroman izazov: da od poprilično sirovog igračkog materijala napravi tim koji će imati pobednički duh i zaista želeti da učini nešto za klub. On će se naći u situaciji da možda njegovi prijatelji Adžić i Lukić požele da mu pomognu oko načina na koji bi trebalo da priprema i vodi ekipu, i bude prinuđen da shvati zašto je važno da neki igrači nastupaju. Od njegove sposobnosti da bude autoritet, što je bio kao igrač, zavisiće budući rezultati kluba koji svim silama želi da dokaže da je najveći u regionu.

Na drugoj strani su oni koji govore o tome da je preduzeće "Lukić i braća" dovelo u klub em neiskusnog trenera, em Hrvata. Ovom temom se posebno bave navijači Partizana na raznim forumima ("Lukić će se oglašavati priopćenjima", jedan je od "duhovitih" komentara), ali i deo hrvatske javnosti nazivajući Prosinečkog "Decembarski" ili ga optužujući da je otišao kod Ćetnika i u Arkanov klub.

U jednom se svi slažu: ovo je regionalni sportsko-društveni događaj meseca, događaj koji ima više komentara i značenja nego poseta Borisa Tadića Vukovaru mesec dana ranije, čime se demonstrira u kojoj je meri fudbal "najvažnija sporedna stvar na svetu". Nekako, čak izgleda da sve i da je Partizan pobedio Arsenal u Londonu, ne bi dobio toliko medijskog prostora kao što je ovaj potez Zvezdine uprave. Kroz "slučaj Prosinečki", možda i preterano, prelama se više stvari: mogućnost normalne komunikacije između dve države, potencijalna mogućnost formiranja nekakve regionalne lige koja se ne bi igrala u bunkerima, mogućnost da Zvezda posle godina posrtanja ponovo postane ono što milioni u Srbiji i svetu očekuju: najveći klub na Balkanu.

ŠTA JE JEO ĆIRO: Kada se ton malo utiša, videćemo Roberta Prosinečkog kako ponovo izlazi kroz onaj tunel ispod severne tribine Zvezdinog stadiona kroz koji je prvi put izašao sa osamnaest godina, kao otpadnik iz Dinama iz Zagreba. Pre nego što je doživeo huk sa severa, Prosinečki je bio dobio minimalnu šansu u Dinamu koji je sa klupe vodio Miroslav Blažević zvani Ćiro. Oni koji mogu da se sete prizvaće jednu utakmicu Dinama iz sezone 1986/87. na kojoj je Blažević dao šansu plavokosom poletarcu na mestu na kome je inače igrao zagrebački heroj Marko Mlinarić ("Lijepa varka Mlinarića Marka", govorili su radio-reporteri). Prosinečki je odmah postigao gol tako što je munjevito pretrčao svoje čuvare po levom boku, uleteo u šesnaest metara i pogodio.

Posle toga ga nigde nije bilo. Blažević je bio izjavio da će pojesti svoju trenersku diplomu ako Prosinečki postane igrač. U leto 1987. Dragan Džajić je prepoznao ogroman talenat dečaka odraslog u Nemačkoj, a stasalog u podmlatku zagrebačkog Dinama. Dolazak Roberta Prosinečkog tog leta nije bio veliki događaj: Zvezda je imala u timu najveću tadašnju zvezdu jugoslovenskog fudbala Dragana Stojkovića, pa je Prosinečki izgledao kao neko ko će čekati da dođe na red za prvi tim.

Ipak, tadašnji Zvezdin trener Velibor Vasović nije čekao: Prosinečki je dobio šansu od početka sezone i odmah se videlo da je reč o supertalentovanom klincu. On je od prve dobijao pohvale sa svih strana za svoju igru i ubrzo je pokazao ono po čemu će biti upamćen kao fudbaler: imao je neverovatnu sposobnost kontrole lopte, imao je besprekoran dribling i pregled igre, njegovi pasovi su menjali ritam napada, a stamenost na sredini je davala mogućnost timu da se rasporedi kako treba, jer je njemu bilo gotovo nemoguće oduzeti loptu. Pored toga, imao je odličan šut, pa su njegovi golovi uvek bili poslastica i većinu navijači Zvezde dobro pamte (a neke i navijači Partizana).

Potezi kojima se danas publika divi gledajući recimo Ćavija Ernandesa iz Barselone ("njegove lopte presecaju prostor na dva dela", govore svetski komentatori), koji ima po utakmici stotinjak uspešnih dodavanja, Prosinečki je možda bolje izvodio igrajući za Zvezdu i docnije za reprezentacije SFRJ, Hrvatske, za Real, Barselonu, Ovijedo, Dinamo i Portsmut. On je imao dribling koji danas demonstrira Mesi, brzinu u prodoru i centaršut nalik Kristijanu Ronaldu, "gospodario je sredinom" kao Ćavi, a "dugačke lopte" preko celog terena bile su nešto potpuno neponovljivo i teško uporedivo sa bilo kojim današnjim ili nekadašnjim velikim fudbalerom. Njegov "pas" / dijagonala od pedesetak metara do Duška Radinovića u utakmici protiv Glazgov Rendžersa na stadionu Crvene zvezde u "kampanji" osvajanja Kupa šampiona koji je ovaj bek pretočio u vodeći gol može da se prikazuje na fudbalskim akademijama (što bi rekli sportski komentatori) i dokaz je jedinstvenog osećaja za prostor. Neko ko nikada nije bio na velikom fudbalskom igralištu teško može da zamisli koliko je komplikovano izvesti precizno dodavanje na tako velikoj razdaljini i sa takvom preciznošću.

SLAVA I ODLAZAK: Dani slave u Beogradu trajali su četiri godine, a njegov se odlazak iz kluba poklopio sa početkom rata u Sloveniji i Hrvatskoj i raspadom SFRJ. On je predvodio mladu reprezentaciju SFRJ kao kapiten u jesen 1987. do titule prvaka sveta (što je jedina svetska reprezentativna fudbalska titula na ovim prostorima) kao najbolji mladi igrač sveta, igrao je na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. u Osimovom timu koji je bio peti na svetu (mnogi misle da je on trebalo da ima više prostora i slobode u toj reprezentaciji) i bio izabran za najboljeg mladog igrača prvenstva (kao Nemac Miler ove godine na SP u Južnoj Africi). Zvezda je u njegove četiri sezone bila apsolutno dominantna, a on nije izabran za najboljeg igrača planete ili Evrope u sezoni 1990/91. iz nepoznatih razloga.

Dani u Beogradu ostali su mu u lepoj uspomeni, kako je sam govorio više puta. Ovde je našao i "ljubav svog života", postao je maneken nekadašnjeg tekstilnog giganta "Udarnik" iz Zrenjanina koga je proslavio u reklami za čarape zajedno sa košarkašem Partizana Predragom Danilovićem, i postao strastveni pušač. Na jednoj uvrnutoj listi našao se među pet najvećih fudbalera sveta strastvenih pušača. Taj porok nikada se nije video u njegovoj igri, štaviše on je odigrao skoro sve utakmice koje je mogao da odigra u četiri godine i važio je za jednog od najspremnijih fudbalera tog doba.

Utoliko je bilo ogromno iznenađenje njegova povreda po odlasku u Real u leto 1991. godine za koji je nastupao naredne tri sezone, ali nije bio na onom nivou iz Crvene zvezde, jer je neprestano imao probleme sa povredama. Njegov boravak u Španiji tokom devedesetih poklopio se sa ratom u nekadašnjoj Jugoslaviji i Prosinečki se na početku sukoba našao na nišanu hrvatskih nacionalista koji su mu zamerali što uopšte nastupa za srpski tim. I danas je na portalu Jutjub moguće videti snimke sa proslave osvajanja Kupa šampiona u Bariju u maju 1991. godine na kojima se Prosinečki – od oca Hrvata i majke Srpkinje – veseli uz tadašnje hitove: Ko to kaže Srbija je mala, Marš na Drinu i slično.

Hrvatski nacionalisti mu to nikada nisu zaboravili, kao što mu nacionalisti sa srpske strane i danas zameraju što je došao u "najveći srpski klub". U tom smislu su se pojavili i slogani tipa "Robert Prosinečki je jedan, svi ostali su Hrvati" koji bi valjda trebalo da budu argument za odbranu nekakvog čudnog načela odbrane srpstva, na čijem bedemu stoji Crvena zvezda kao jedan od najjačih srpskih simbola. Prosinečki nikada nije davao provokativne izjave, nikada se nije svrstavao uz bilo koju stranu više nego što je po prirodi stvari morao. Možda bi neki u Beogradu želeli da je on bio "hrvatski Mirko Kovač" ili da je kao Emir Kusturica otkrio da mu je Srbija otadžbina. To se nije dogodilo i on je u devedesetim u dresu Hrvatske pokazao u više navrata zašto je bio viđen kao najveća fudbalska nada. Predvodio je Hrvate u osvajanju trećeg mesta na SP u Francuskoj 1998. godine i čini se da im je finale izmaklo i zbog toga što u polufinalu protiv domaćina nije bilo Prosinečkog.

KARIJERA: Legenda kaže da je tadašnji selektor Ćiro Blažević, ističući značaj "Velikog Plavog" za ekipu, rekao igračima u svlačionici:

"Sinovi, danas je težak dan, jer ćemo igrati bez našeg najboljeg igrača."

S druge strane, posle igara u Realu, on je igrao još par sezona u Španiji za Ovijedo i Barselonu, a krajem devedesetih predvodio je zagrebački Dinamo u dva nastupa u Ligi šampiona. Iz tog perioda je priča o novcu koji mu taj klub duguje i koji opet ovih dana pominju neki zagrebački komentatori vajkajući se što Dinamo nema osećaja za svoju najbolju decu koja stasavaju u dresu Zvezde i umiru pod zastavom Partizana (misle na nedavno preminulog Stjepana Bobeka). Poslednja velika igračka predstava Prosinečkog bila je jedna sezona u engleskom premijerligašu Portsmutu. On je uspeo da ovaj klub spasi ispadanja i da za samo jednu godinu bude prepoznat kao istinska legenda jer je uvršten u najbolji tim svih vremena i jedini je van Engleske kome je to pošlo "za nogom".

Poslednje četiri godine radio je kao pomoćnik Slavena Bilića, prvog trenera hrvatskog nacionalnog tima i starog drugara iz igračkih dana. Prosinečki nikada nije vodio nijedan tim, ali kako sam kaže, to je bio slučaj i sa drugim igračima koji su docnije postali veliki treneri.

"Ako je mogao Pep Gvardiola u Barseloni, mogu i ja u Zvezdi", rekao je Prosinečki po dolasku u Beograd pokušavajući, čini se, više da ohrabri javnost nego sebe.

On je bio veliki igrač, igrao je sa najvećim fudbalerima svoga doba i radio sa velikim trenerima. Zna šta je veliki klub, ambijent "Marakane" mu je poznat, zna kako se osvajaju titule i kako se pravi tim. Čini se da je najvažnije da zna kako se pobeđuje i biće mu potrebno vreme da od igrača sa provincijalnom svešću napravi istinske pobednike. Ako u tome uspe, on je pola posla uradio i rezultati će sami doći. Pored toga, onima koji vole klub ostaje da se nadaju da će sadašnja uprava zaista ostaviti trenera da radi svoj posao prema svojim planovima i da neće biti nepodnošljivo puno pritisaka bilo sa tribine gde su "najverniji" navijači, bilo od "menadžerskog lobija".

Prosinečki je hrabro uleteo u maglu srpskog fudbala i biće mu teško da sačuva loptu u takvom ambijentu. Nekadašnji trener Zvezde Vladimir Petrović bio je takođe predstavljen kao legenda i spasilac pre samo godinu i po dana, pa nije dočekao kraj sezone u trenutku kada je Zvezda bila ispred Partizana na tabeli. Zbog toga treba biti oprezan kada Vladan Lukić govori o nekome kao o legendi kluba. Autoritet će morati da bude izgrađen tamo gde nema publike i to je najveća opasnost za trenersku karijeru "Velikog Plavog" u klubu koji ga je proslavio.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net