<< VESTI | | 09.12.2010 17:55

 

Vikiliks: Američki pogled na Kinu 2039. godine

Depeša o rastućoj ekonomskoj međuzavisnosti, resursima, kineskoj vojsci, porastu nacionalizma u Kini - a u samo jednom od 33. pasusa, o ljudskim pravima

Kao što niko u 1979. nije mogao da predvidi da će odnosi s Kinom za SAD postati najvažniji u proteklih trideset godina, tako niko danas ne može da predvidi sa sigurnošću, gde će američki odnosi sa Pekingom biti za sledećih trideset godina, piše u poverljivoj depeši 09BEIJING22 od 26 januara 2009. američki ambasador u Pekingu Klark T. Rant.

Podsećajući da se 1. januara 2009. navršavalo 30 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između Sjedinjenih Država i Narodne Republike Kine, on kaže da je to bilo 30 godina reformi, otvaranja i zapanjujućeg ekonomskog rasta Kine, posle košmara Kulturne revolucije i prethodnih 30 godina bratoubilačke anarhije.

Polazi od toga da u Kini, s vrlo malo komercijalnih veza sa spoljnim svetom, godine 1979, njen prosečni urbani stanovnik preživljavao sa pet dolara mesečno u proseku.

Podseća se zatim na rastuću ekonomsku međuzavisnost, na kinesko otvaranje, «skok napolje», na nezajažljivu potrebu Kine za resursima, na brzu modernizaciju vojske, na porast nacionalizma u kineskom društvu, na kineske demografske izazove, kao i na povećanja uticaja i poverenja NR Kine na svetskoj sceni.

GLAD ZA RESURSIMA: Uz konstataciju da u Kini raste potražnja za prirodnim resursima, on prognozira da je moguće da će trka za njima imati uticaj na njenu spoljnu politiku Kine:

Od ekonomskih reformi u kasnim 1970-im, industrijska politika i politika deviznog kursa su podstakle investicije u tešku industriju u primorskom regionu Kine, koji trenutno čine oko 55 odsto ukupne potrošnja energije u zemlji. Građevinski bum tokom protekle decenije je, takođe, stimulisao rast u teške industrije. Kina je sada jedan od vodećih proizvođača čelika i cementa (50 odsto godišnje svetske proizvodnje). Stopa iskorišćenja energije je rasla brže od BDP (GDP) između 2002. i 2006.

U 1990, na Kinu je odlazilo 7,8 odsto globalne potrošnje energije, u 2006. ona troši 15,6 odsto, a prema američkom departmanu za statistiku energije do 2030. udeo Kine će porasti na 20,7 odsto globalne potrošnje energije.

Kineska tražnja za naftom je znatno porasla tokom poslednjih 30 godina. U 1980, Kina je trošila 1,7 miliona barela (uglavnom domaće) nafte dnevno; a u 2006. Kina je trošila 7,4 miliona barela dnevno, i po potrošnji ispred nje su bile samo SAD. Prema Međunarodnoj agenciji za energiju (IEA), kineska potrošnja nafte će dostići 16,5 miliona barela dnevno u 2030. Više od dve trećine povećane tražnje će doći iz sektora transporta pošto raste broj vlasnika motornih vozila. Kina je postala neto uvoznik nafte u 1993, a sada se u većoj meri oslanja na uvoz. IEA predviđa da će kineska zavisnost od uvozne nafte porasti sa 50 odsto u ovoj godini, a za 80 odsto do 2030, pošto će domaća proizvodnje nafte dostići svoj pik početkom sledeće decenije. Za jačanje buduće energetske sigurnosti zemlje, kineska vlada je usvojila politiku "izađi napolje" - podstiče nacionalne naftne kompanije da stiču udeo u kapitalu stranih proizvođača nafte i gasa. Danas se kineski državni naftni giganti CNPC / Petro, CNOOC, i Sinopec nalaze u Sudanu, Iranu, Kazahstanu,Venecueli, Angoli, i u Kaspijskom basenu.

Kina je takođe povećala uvoz minerala: Između 1980. i 2006, Kina je postala najveći potrošač gvožđa, bakra i aluminijuma na svetu. Kineski konglomerati su sveprisutni u sub-saharskoj Africi, gde eksploatišu mineralna bogatstva, a kinesko-multinacionalne kompanije imaju značajne investicije i u australijskoj proizvodnji minerala i uranijuma.

Kina je premašila SAD u emisiji ugljendioksida, do 2030, kako IEA procenjuje, ona će morati da izgradi više kapaciteta generisanje snage nego što iznosi trenutni ukupan instalirani kapacitet u Sjedinjenim Državama.

ZAGAĐENJE: Glavni izvor zagađenja vazduha u Kini je ugalj iz koga se proizvodi oko 78 odsto ukupne električne energije, a verovatno će ostati dominantno gorivo u proizvodnji električne energije za najmanje narednih 20 godina. Analitičari predviđaju da će domaća proizvodnja uglja dostići vrhunac u narednih 15 do 25 godina. Kina je već postala neto uvoznik uglja u 2007, a očekuje se da uvoz uglja raste u narednim decenijama da bi se zadovoljila rastuća tražnju u primorskim provincijama Kine.

Kineska vlada prepoznaje potrebu da se smanji zavisnost od uglja, a sprovodi politiku diversifikacije svoje energije, pa je već postala najveći proizvođač obnovljive energije u svetu, sa velikim investicijama u hidro i projekte u elektrane na vetar, kao i u nuklearnu energiju i energiju prirodnog gasa. Međutim, po sadašnjim projekcijama, obzirom na rast gradova, ti napori neće imati dovoljno veliki uticaj da bi se ograničila emisija gasova.

DESET NJUJORKA: Najmanje polovina najzagađenijih svetskih gradova je Kini. Seosko stanovništvo je pod uticajem zagađenja voda i nestašice vode, koja se često preusmerava za industrijsku upotrebu.

Uočava se povećanje respiratornih bolesti, vodenih bolesti i bolesti povezane sa zagađenjem hrane. Bolesti uzrokovane zagađenjem vazduha ubijaju 656.000 kineskih građana svake godine, a još 95.600 smrtnih slučajeva godišnje se pripisuje se zagađenju voda za piće.

U narednih petnaest godina urbano stanovništvo Kine će verovatno porasti na skoro milijardu, što je povećanje (od 300 miliona ljudi, koliki je trenutni broj stanovnika Sjedinjenih Država. Kina planira da izgradi 20.000 do 50.000 novih oblakodera u naredne dve decenije – što je kao deset gradova veličine Njujorka. Više od 170 kineskih gradova moraće da gradi sisteme masovnog transporta do 2025, dva puta više nego što ih sada ima u celoj Evropi. Kina sada prevazilazi Nemačku, kao treću po veličini ekonomiju u svetu, a projektovano je da pretekne i Japan u narednih pet godina. Za trideset godina, kineska ekonomija, kako prognozira ambasador Rant može da bude rival SAD u ukupnom obimu dohotka (iako će prihod po glavi stanovnika verovatno biti samo jedna četvrtina onog u SAD).

MOGUĆE USPORAVANJE: Međutim, zaključuje se da splet okolnosti koji je omogućio takav impresivan rast posle 1979, kada je napuštena zabludna Maova politika, više neće postojati u budućnosti.

Mnogi, kako piše u toj depeši, spekulišu da je Kina postigla limit u podizanja produktivnosti kroz racionalizaciju državne planske ekonomije. Kaže se da američki The Economist Intelligence Unit očekuje da će se godišnji rast Kine usporiti sa oko 10 odsto u poslednjih 30 godina na 4,5 odsto do 2020. Posle 2015, troškovi radne snage će porasti brže. To će učiniti sve druge zemlje kao što su Indija i Vijetnam atraktivnijim za radno-intenzivne investicije. Pored toga, radnici će morati da izdržavaju sve veći broj penzionera. Rano penzionisanje u kombinaciji sa politikom «jedno urbano dete» stvara takozvanu "4-2-1" socijalnu dilemu: prosečni radnik će morati da izdržava četiri babe i dede, dva roditelja i jedno dete.

Kina će morati da upravlja ekonomijom čiji rast će sve više zavisiti od domaće potrošnje i uslužnih delatnosti. Već sada urbani Kinezi kupuju 1.000 novih automobila dnevno, a Kina je najveće tržište internet-proizvoda i luksuzne robe. Kinezi u sve većem broju putuju u inostranstvo. Do 2025, Kina će imati najveću srednju klasu na svetu i najverovatnije će od zemlje većinom seoskog stanovništva postati zemlja s većinskim gradskim stanovništvom. Ovi potrošači sutrašnjice verovatno će nagrnuti na proizvode iz celog sveta kao što njihove severnoameričke, evropske i japanske kolege rade danas. Američka ambasada podseća koga treba da će to pružati nove mogućnosti za američki biznis.

Kaže se da je verovatno da će kineska srednja klasa, kao, uostalom i obrazovano gradsko stanovništvo u drugim zemljama, vršiti pritisak na vladu da poboljša loš učinak na zaštitu životne sredine, hrane i bezbednosti proizvoda, pošto se već danas vidi povećani javni aktivizam u vezi s tim pitanjima.

U narednih trideset godina Kina će se suočiti sa izazovom podsticanja urbane potrošnje, pitanjima jednakosti posebno u seoskoj sredini, gde preko 200 miliona ljudi i dalje živi sa manje od jednog dolara dnevno. Kina će takođe morati da pronađe način da se poboljša položaj između 150 i 230 miliona radnika migranata koji danas moraju da ostave svoju decu i stare roditelje kod kuće selima i da putuju u industrijske centre u primorskim regionima i da rade u fabrikama ili na građevinskim projektima.

Upozorava se da bi rast stopa potrošnje trebalo da snizi kineski trgovinski suficit, kao i njene velike devizne rezerve (koje uzgred rečeno Kinezi drže u američkim bankama). Više sredstava pod kontrolom korporacija i pojedinaca nego kod Vlade će, kako predviđaju Amerikanci diversifikovati spoljne investicije, smanjiti političku kontrolu u Pekingu, i pružiti priliku američkim političarima zainteresovanim da utiču na kretanje kapitala ka međunarodnim vrućim tačkama. KINESKI NACIONALZAM: Dolazi zatim upozorenje da treba pažljivo pratiti kineski nacionalizam koji raste i predstavlja jedan od dva glavna stuba post-Maove vladavine Komunističke partije Kine (drugi je održiv ekonomski rast).

Podseća se na to kako su Kinezi tokom 2008. na Olimpijadi u Pekingu, pokazivali da su ponosni na izuzetan napredak koji je njihova zemlja postigla u poslednjih nekoliko godina. Kaže se da sve više i više mladih ljudi smatra da je Kina "stigla" i da možda poseduje samopouzdanje i spremnost da preuzme odgovornost velikih sila. Međutim, upozorava se u analizi, bilo je evidentno da ovaj nacionalizam takođe može dovesti do šovinizma, što se pokazalo tokom protesta 1999. zbog pogrešnog bombardovanja kineske ambasade u Beogradu; 2004. u protestima zbog japanskih udžbenika, kao i tokom napada protiv Francuske koji su usledili zbog onemogućavanja nosilaca olimpijske baklje u Parizu, od strane pristalica slobodnog Tibeta. Konstatuje se da se kineski lideri s tim suočavaju, da pokušavaju da daju oduška kroz povremene izlive nacionalističke ljutnje, ali da ne dozvoljavaju da ta ljutnja izmakne kontroli, ili da se fokusira na slabosti centralnog rukovodstva.

REGIONALNI ILI SVETSKI LIDER: Konstatuje se da su za razliku od pre trideset godina, kada su imali malo iskustva sa Zapadom (sem Deng Sjaopinga) kineske diplomate i stručnjaci za odgovarajuće oblasti sada dobro obrazovani, da putuju i da su poštovani. U međunarodnim forumima, kao što su UN i Svetska trgovinska organizacija kineske diplomate su postale vične u korišćenju proceduralnih pravila za postizanje diplomatskih ili komercijalnih ciljeva. Ovaj trend će se verovatno nastaviti u narednim decenijama, što, podvlači se u depeši, povećava verovatnoću da će američki donosioci odluka nailaziti na protivnike sa kojima se ne slažu o nekim pitanjima, ali i sposobnije partnere, sa kojima se mogu složiti oko zajedničkog bavljenja problemima od zajedničkog interesa - kao što su neširenje masovnog oružja, alternativna energija ili pandemije gripa.

Amerikanci procenjuju da kineski zvaničnici postepeno stiču samopouzdanje kao regionalna sila, mada još uvek oklevaju da tvrde da je Kina svetski lider. Oni predviđaju da se nakon sledećih 30 godina Kina verovatno neće prikazivati kao predstavnik manje razvijenih zemalja. To ne znači nužno da će se identifikovati sa razvijenim, uglavnom zapadnim zemljama, već da će slediti neki jedinstveno kineski put. Upozorava se da bi se u narednih 30 godina moglo desiti da američki predsednik pregovara sa kineskim liderom koji želi da preoblikuju globalne finansijske institucije kao što su MMF ili STO ili da iz vlastitih kineskih interesa uspostavi rivalske institucije za ne-zapadne zemlje.

Čak i tako, Kine će jačati svoju poziciju i sve više će se razlikovati od manje razvijenih zemalja što će uticati na proširenje zajedničkih američko-kineskih interesa i olakšati SAD da ubede Kinu da se ponaša kao odgovorni globalni akter, zaključuje se u depeši. To se argumentuje time da Kina ubrzano pojačava svoje prisustvo u globalnoj ekonomiji, ne samo preko ulaganja u eksploataciju resursa i preko jeftinog izvoza, već i kroz direktne strane investicije i pomoć, što je dobrodošlo u većini manje razvijenih zemalja, bilo da su u Africi ili u jugoistočnoj Aziji, a posebno u zemljama gde Kina primenjuje dugogodišnju politiku "nema političkog uplitanja". Tu se čitaoci depeše upozoravaju na izazov koji diktatori i kleptokrate predstavljaju za demokratiju. Kaže se da se Kina već suočava sa bumerang-efektom kao rezultatom njenog kavaljerskog pristupa pitanjima kojima se skrupulozniji donatori rvu decenijama.

Kaže se da je štura pažnja posvećena bezbednosti radnika, mogućnosti za zapošljavanje lokalnog stanovništva, zaštiti životne sredine, i političkom legitimitetu u pojedinim zemljama, i da je bilo negativnih posledice za Kinu u više navrata - od ukaljanog međunarodnog imidža, do toga da je ona «žrtveni jarac» omiljena meta kritike opozicionih grupa u demokratskim zemljama, do neplaćenih kredita, oduzetih plasmana, pa čak i do smrti Kineza u inostranstvu. Kaže se da Kina počinje da razume prednosti standarda međunarodne pomoći, ne iz altruističkih razloga, nego zbog imperativa da obezbedi međunarodni položaj i bolje zaštiti vlastite ekonomske interese u trećim zemljama. Ako to ostvari uz rastući ekonomski uticaj na svetskoj pozornici, sasvim je moguće da, u narednih 30 godina, Kina bude identifikovana od strane prosečnog građanina u manje razvijenim zemljama ne kao "jedan od nas", već kao " jedan od njih".

Sve u svemu, predviđaju Amerikanci, Kina će u narednih 30 sazreti u vezi sa međunarodno prihvaćenim principima donatora kao što su transparentnost, dobro upravljanje, zaštite životne sredine i zaštita radne snage, kao i korporativna društvena odgovornost.

Američki diplomata smatra da bi to Kinu činilo pouzdanim partnerom za SAD, druge zemlje donatore i međunarodne organizacije u ublažavanju siromaštva, razvoju infrastrukture, poboljšanje obrazovanja i borbi protiv zaraznih bolesti.

On očekuje i da će Kina, kao jedna od najvažnijih svetskih ekonomskih sila, zbog velikih kineskih ulaganja sredstava i drugih ekonomskih interesa u inostranstvu, odbaciti «zastarelu retoriku nemešanja».

Deo te analize posvećen je kineskoj politici prema parija državama kao što su Sudan, Zimbabve, Burma i Iran, i kaže se da je ona i dalje spremna da stavi svoje potrebe za tržištima i sirovinom iznad potrebe da promoviše međunarodno prihvaćene norme ponašanja. Mogućnost secesije u južnom Sudanu (gde se u zemlji nalazi mnogo nafte) od represivnog Baširovog režima u Kartumu, nastran tretman stranih ekonomskih interesa u Zimbabveu Roberta Mugabea, opasnost koju za regionalnu bezbednost i stabilnost postavlja burmanska disfunkcionalna vojna hunta, pretnja energetskoj bezbednosti Kine koju bi predstavljao Iran naoružan nuklearnim oružjem, biće, kako podvlači američki ambasador u svojoj analitičkoj depeši, razlog da Peking «ponovo kalibrira svoj raniji nekritički odnos prema ovim međunarodnim odmetnicima».

KINA I IRAN: Ambasador Rant procenjuje da će kinesko povećano oslanjanje na uvoz prirodnih resursa imati posledice na njenu spoljnu politiku i da to otvara neke mogućnosti za SAD. Procenjuje da će se možda povećati verovatnoća da Kina, koja sve više zavisi od bliskoistočne nafte, podrži «politiku koja ne destabilizuje Bliski istok». U tom kontekstu se kaže da su SAD dugo bile frustrirane time što je Kina odolevala (sa Rusijom) uvođenju teških sankcija čiji je cilj zaustavljanje iranskog nuklearnog programa. Po toj prognozi, u budućnosti, Kina, sve više zavisna od stranih energenata, može preračunati rizik i zaključiti da bi nuklearni Iran mogao predstavljati rizik za veći izvoz nafte iz Persijskog zaliva.

Međunarodni napori da se razviju i značajno koriste obnovljivi izvori energije radi zaštite globalnog okruženja, čuvanja preostalih sirovina neće biti efikasni bez kineskog učešća. Kao vodeća svetska tehnološka sila i kao lider u multilateralnim organizacijama u oblasti energije i naučnim organizacijama, Sjedinjene Države su u jedinstvenoj poziciji da rade sa Kinom na prevazilaženju ovih izazova.

Kina ima vodeću i često odgovornu i konstruktivnu ulogu u dve multilateralne grupe, u šestostranim razgovorima i u takozvanoj Šangajskoj organizaciji. Bilo bi korisno ako bi budući kreatori politike SAD razmotrili dodatne međunarodne mehanizme koji uključuju i američko i kinesko članstvo, kao što su predloženi sigurnosni mehanizam za mir u severoistočnoj Aziji sugeriše američki ambasador. Kinezi su sami predložili razgovore šest strana poput grupacije za rešavanje nuklearnog pitanja Irana.

Kao što kineska privreda zauzima veći deo globalne ekonomije, Kina će, neizbežno, sve više uticati na odluke međunarodnih ekonomskih i finansijskih institucija. Slično tome, kineske ekonomske odluke će imati globalne implikacije, i saradnja će postati od suštinske važnosti za rešavanje problema globalnih razmera. Sve više i više eksperti vide korist od uspostavljanja takozvane grupe Azija-Pacifik G-8, s Kinom, Japanom SAD, Indijom, Australijom, Indonezijom, Južnom Korejom i Rusijom. Drugi kažu da je sazrelo vreme da Kina postane član G-9. Amerikanac to vidi kao način da se podstakne Kina da preuzme veći teret i pruži veću podršku međunarodnom ekonomskom i finansijskom sistemu.

VOJSKA POD LUPOM: Što se vojne uloge tiče, u depeši se kaže da će Kina možda biti zadovoljna time da ostane samo regionalna sila, ali se poziva na oprez i podseća na jednu maksimu Deng Hsiaopinga kojim se Kina poziva da sakrije svoje sposobnosti dok ne dođe njeno vreme. Upozorava se na to da će u godinama koje dolaze, američki stručnjaci za odbranu morati da pažljivo da prate kineske planove i da koriste svaki diplomatski i strateški alat da se Kina spreči da krene prema Tajvanu. U narednim godinama, kineske odbrambene sposobnosti će nastaviti da se poboljšavaju: za trideset godina Kina će verovatno imati sofisticirano oružje protiv satelita, savremene generacije aviona, nosače aviona i sposobnosti strateške pomorske sile.

Kineske vojne i paravojne jedinice učestvovale su u pod pokroviteljstvom UN mirovnim misijama u Istočnom Timoru, na Kosovu, na Haitiju i u Africi. U decembru 2008, po prvi put, kineska mornarica raspoređena je van neposrednog vodenog okruženja te zemlje da bi učestvovala u misiji dobre volje za borbu protiv piraterije na Rogu Afrike. Ako antipiratska ekspedicija uspe, Kina će možda slati ekspedicije na buduća žarišta piraterije, kao što su moreuz Malaka ili negde drugde.

U poslednjih tridesetak godina, kineski zvaničnici su imali izvesne prednosti u Istočnoj Aziji koja koje proizilaze iz američkog vojnog prisustva u Pacifiku, posebno onoj meri u kojoj je američko prisustvo u Pacifiku bilo alternativa za robusnije japansko vojno prisustvo. Pretnje po bezbednost Kine koju predstavlja učešće Japana u raketnoj odbrani, ili od budućih visokotehnoloških američkih vojnih tehnologija može da izazove kineske sutrašnje lidere da promene svoju procenu i da izvrše ekonomski pritisak na američke saveznike kao što su Tajland ili Filipini da biraju između Pekinga i Vašingtona. Pretpostavlja se da mirno rešavanje pretnje Severne Koreje može izazvati Kinu da zatraži da se zatvori američka baza na Korejskom poluostrvu.

Kaže se da će bez obzira na stanje budućih odnosa sa Kinom, Amerikanci morati da znaju više o kineskoj vojsci. Multilateralna obuka i vežbe oni vide kao konstruktivni način da se promoviše razumevanje i razvoj zajedničkih kapaciteta, koji bi mogli da se koriste u stvarnim životnim situacijama. U narednim godinama, Kinezi mogu biti pozvani da učestvuju u regionalnim mirovnim vežbama i humanitarnim akcijama. Neke od ovih situacija mogu se rešavati pod okriljem UN, ali druga rešenja mogu biti bilateralna ili multilateralna. Na primer, američko-azijska vojna vežba Cobra Gold, koja se održava svake godine u Tajlandu, je dobila komponente mirovne akcije, a od cunamija u decembru 2004. u Indijskom okeanu, u nju je uključen i element humanitarne pomoći.

U depeši se preporučuju koraci sa malo rizika koji promovišu poverenje: skromni napori u širenju mogućnosti traganja i spašavanja na moru, razvijanje zajedničkih forenzičkih tehnika u događajima sa masovnim žrtvama, vežbe za civilne nuklearne vanredne situacije, ili «stone vežbe» američkih i kineskih mlađih oficira. Primećuje se i da češće, redovno zakazane recipročne međusobne posete kineskih i američkih bezbednosnih zvaničnika na visokom nivou mogu na kraju dovesti do konstruktivnog strateškog dijaloga o bezbednosnoj politici, o neširenju nuklearnog oružja, borbi protiv terorizma i drugim pitanjima.

TAJVAN: Što se Tajvana tiče, to će, konstatuje autor depeše, ostati delikatna tema u doglednoj budućnosti: kao što je Tajvan najveći problem koji se uznemirujuće održava još od uspostavljanja američko kineskih odnosa pre 30 godina, tako je to još uvek najteži problem za američko-kineske odnose - uprkos značajnom poboljšanju u odnosima Kine i Tajvana posle izbora predsednika Tajvana Ma. Preporučuje se da Vašington nastavi da podržava napore Tajvana i kako kaže, Mainland-a da smanje tenzije povećanjem Tajvanskog "međunarodnog prostora" i smanjenjem vojnih instalacija širom Tajvana.

POREDAK I PRAVA: Od 33 pasusa te depeše jedan, tridesettreći, posvećen je ljudskim pravima u Kini, temi koju je (posebno u Srbiji) aktuelizovao Nobelov komitet u trenutku kada je ta depeša obelodanjena: podseća da se pre trideset godina kineska država mešala u gotovo svaki aspekt života svojih građana, da su «radne jedinice» pojedincima obezbeđivale stanovanje, obrazovanje, zdravstvenu negu i sahranu, da su «sastanci prevaspitanja» bili uobičajeni, da su crkve i hramovi bili zatvoreni, da prosečni građani nisu imali pristupa spoljnom svetu, a da danas, Kinezi imaju daleko veću mogućnost da putuju, čitaju strane medije i da se mole.

Veoma biranim rečima američki ambasador potom konsatuje da je, ipak, ukupno stanje ljudskih prava u Kini ispod međunarodnih normi. Kaže da je nakon svog onog ukalupljenog političkog načina razmišljanja savremeni rastući kineski «kadar» dobro obrazovan, urban, da je, kako izgleda, više zainteresovan za modu i konzumerizam nego za ideologije, da generalno izbegava politiku i da je vidljiv opasni manjak aktivizma.

Prognozira se da izvesni faktori u budućnosti mogu dovesti do nemira i povećanog političkog aktivizma – nabrajanje počinje od rastuće nezaposlenosti onih koji su nedavno završili školu, da bi se pomenulo rastuće nezadovoljstvo zbog primanja ili zbog povećanja razlika između bogatih i siromašnih, urbanih i seljaka, kao i nezadovoljstvo u masi radnika migranata.

Konstatuje se da kineska vlada i dalje odgovara brutalnom silom na bilo koji društveni, verski, politički ili ideološki pokret i da ga doživljava kao potencijalnu pretnju. Kineski politički lideri povremeno «klimnu glavom» kad se pomene potreba za političkim reformama i povećanjem demokratije, pa i ukazuju da, s jedne strane, autoritarnost ima svoje slabe tačke, ali ne obećavaju dovoljno popuštanje partijske kontrole, kako bi se kreirao dinamičkiji stabilniji politički poredak na duge staze.

Na kraju se oprezno preporučuje da, mada američki model demokratije nije jedini primer tolerantnog otvorenog društva, SAD treba da nastave s pritiskom za proširenje ličnih sloboda, poštovanje vladavine zakona i uspostavljanje istinski slobodnog i nezavisnog sudstva, kao i pritisak da se afirmiše potreba za naprednim, modernim društvom, što je u sopstvenom interesu Kine.

U proročanskom stilu se prognozira na kraju da će jednog dana Kina realizovati političke reforme - a kada taj dan dođe, završava američki ambasador: «Mi ćemo želeti da od Kineza budemo upamćeni kao oni koji su pomogla Kini da napreduje...»


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net