Profesionalizacija vojske >

Zbogom gušteri

Više otac sinu neće moći da preti sa "vojska će tebe dovesti u red" jer prisilnog služenja vojnog roka više neće biti, ali neće više biti ni ispraćaja, ni dočeka, vojničke priče će sve manje i manje biti obavezan deo kafanskih tlapnji, a institucija "drug iz vojske" će, neumitno, nestati

Od 1. januara 2011. neće više biti "poziva u vojsku", neće biti više "odlaganja služenja", neće više biti ni "civilnog služenja", ali će se i videti da li zaista "rado Srbin ide u vojnike", a da ga pritom "dvojica (ne) vuku, a trojica (ne) tuku". Prema Zakonu o izmenama i dopunama zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, na platnom spisku Ministarstva odbrane biće oko 38.000 zaposlenih, nešto manje od trećine će biti civili, dok će ostali nositi uniformu: 25.000 aktivnih vojnika – generala, oficira, podoficira, profesionalnih vojnika i regruta-dobrovoljaca, aktivnih rezervista, pitomaca Vojne gimnazije i Vojne akademije.

Prema planu Ministarstva odbrane, pored 11.100 profesionalnih vojnika, vojni rok "po novom" služiće i 2000 regruta-dobrovoljaca. Dobrovoljni boravak u Vojsci Srbije trajaće (svega) tri meseca: posle šestonedeljne osnovne obuke, vojnici će se upućivati na specijalističku obuku, a sve ono što je do sada obeležavalo služenje vojske – požarstvo, straža, teren i bojevo gađanje, postojaće i dalje.

Svi koji završe obuku dobiće sertifikat o obučenosti za rukovanje vatrenim oružjem, koji će biti priznat od strane odgovarajućih državnih organa, neki vojnici će tokom vojnog roka biti osposobljeni za upravljanje vozilima B i C kategorije ili građevinskim mašinama, odslužen vojni rok će – kao i do sada – biti uslov za rad u MUP-u Srbije. Tokom ta tri meseca vojnici će moći da upoznaju vojsku i procene da li bi želeli da rade u njoj kao profesionalci. Oni koji se opredele za profesionalni angažman, moraće da "odsluže" dodatnih šest meseci, odnosno da prođu obuku za konkretne dužnosti.

MOJ MILANE: Od kako je kralj Milan Obrenović ukinuo "narodnu", a ustanovio "stajaću" vojsku, odnosno od kako postoji vojna obaveza, najznačajniji događaj u životu srpskog mladića, pored ženidbe, bio je odlazak u vojsku, s tim što su ova dva "najvažnija događaja" umnogome bili uzročno-posledično vezani: ko ne "oduži svoj dug državi", male su mu šanse da se oženi jer, ko za vojsku nije, ni ženi neće valjati – mlakonja je, kilonja, ima "falinku"... Ukratko, nije muškarac. S druge strane, koga vojska primi, "prošao je", pa može da pusti brkove, može pred ocem da zapali, može i da se napije, a da ga niko mamurnog ne gleda popreko: kompletan muškarac, dakle.

foto: a. anđićNEKAD I SAD ILI SAD I NEKAD: Parada

Tako je to nekada davno bilo: većini momaka je regrutacija bila ujedno i prvi lekarski pregled, pa ako ga prođu, mogu računati da su (zadovoljavajuće) zdravi: da nemaju "ništa na plućima", da im je srce zdravo, da nemaju ravne tabane i da im je kičma prava, što je preduslov za ženidbu: niko, naime, ćerku neće dati jektičavom momku, ni "dustabanliji", o srčanoj mani da se i ne govori.

Ergo, ako ga vojska hoće, zdrav je, može da se ženi, ko može da se ženi muškarac je, a ko je muškarac može da pusti brkove, može da puši duvan i može da se napije, a da mu niko ne zvrnda. Zar ne?

Pa, ne baš.

Druga su sad vremena, bar trideset godina, ako ne i više, tuberkuloza pluća je (skoro) iskorenjena, ravni tabani i šum na srcu nisu dovoljan razlog za odbijenicu, a kriva kičma je uobičajena pojava, pa ipak momci se žene ako imaju sa kim bez obzira na to da li su "odslužili" ili ne, srednjoškolcima nisu brkovi dovoljni već i brade puštaju i opijaju se barabar sa devojčicama, i ne osvrću se na to da li će neko da im zvrnda ili ne. Prosto, tako je.

foto: žika vučić

PROMENA POVODA: Kako god, ko nije uspeo/hteo "da se oslobodi", odlazak u vojsku je jedared u životu, pa ga kao takvog valja i proslaviti, kako bi drugačije, nego pod šatrom, sa sve muzikom dakako, ne baš tri dana kao za svadbu, ali ipak... Red je red.

Međutim, već deceniju unazad broj regruta koji "služe vojsku" sa oružjem, a oružje je (kao) dokaz muškosti, smanjuje se, a sve je više onih kojima je savest prigovorila, pa su se opredelili za "civilno služenje", time je i ispraćaja manje: za odlazak na "civilno" ispraćaj se ne pravi, nema rašta – čemu ispraćaj kad "prigovarač" nikud i ne ide, svakog dana je kod kuće.

Reklo bi se da su kolateralna žrtva ukidanja vojne obaveze muzičari, iznajmljivači šatri, roštilj-majstori, adhok konobari, svi kojima je suženo polje rada: nema regruta, nema ispraćaja, nema posla.

U stvari, nemaju muzičari, kao i svi drugi koji pružaju usluge za slavlja tog tipa, razloga za brigu: svako slavlje, bilo ono rođenje, ispraćaj ili svadba, dobra je investicija za onoga ko ga priređuje. Naime, muzika, šatra, iće i piće, jesu trošak, ali prilozi gostiju najmanje dvostruko premašuju uloženo: svako slavlje je, u stvari, dobar posao za sve – za domaćina, za muzičare i prateće osoblje, a i veselo je, brate, a para se vrti…

Tako, sa smanjenjem broja ispraćaja raste broj proslava punoletstava, a punoletnih je u svakom slučaju više nego što je vojnih obveznika koji su radi da "uzmu pušku u ruke". Kad se tome dodaju regruti-dobrovoljci, koji će slavlje imati dvaput – za punoletstvo i odlazak u vojsku, puna kapa.

ŠKOLA ŽIVOTA: Najjači argument protivnika ukidanja vojne obaveze je da je vojska "škola života", da se tamo "uči redu". Zaista, tokom (prisilnog) boravka u kasarni, mnogo toga može da se nauči, što će u daljem životu biti od naročite koristi.

Već u "predškolskom periodu" – vremenu od prijema poziva do odlaska u kasarnu, oni koji su svoje "odgulili" pripremaju budućeg vojnika savetima, da obavezno ponese dve flaše rakije – jednu za vojnika na kapiji, jednu za one koji su već u kasarni. Alkohol, inače, u kasarnu ne sme da se unosi, ali vojnicima na prijavnici će jedna (možda) biti dosta, flaša može da se pojača i "nečim suvim" ako treba, ali najvažnije je da nešto flaširano i u hartiji pretekne. Valja se.

Ipak, najvažniji nauk je da ono što u zakonu piše, u ovom slučaju Pravilu službe (pe-esu), u svakodnevnom životu ne važi. Na primer, po pe-esu svi vojnici imaju ista prava i obaveze, svi su jednaki, ali su u praksi "stari vojnici" – "kuke", "džombe" i "kajle", oni koji su u vojsku "došli ranije" – jednakiji od novopridošlih "mladih vojnika" – "guštera", "remaca"...

Recimo, u zatvorenim prostorijama nije dozvoljeno pušenje, ali "džomba" može da zapali gde mu se hoće, u prostorije opatošene parketom ne sme da se uđe u čizmama, već samo u papučama, ali "kuka" može, u krevet može da se legne samo ako se obuče pidžama, ali "kajla" može da dremka posle ručka i u uniformi. Istina, to važi samo od dva po podne do sedam ujutro, kad oficiri "odu kući": nema te "džombe" koja će u prisustvu oficira da "zapali" u "učioni", daleko bilo u "spavaoni", ili da hoda po parketu u čizmama, ali će čim im "vidi leđa" učiniti baš to, e da bi se razlikovao od "remca", koji će za takav prekršaj da fasuje prekoredno požarstvo, dežurstvo ili redarstvo, koje će da mu odreže razvodnik, desetar ili "staža" dok "žar na žar" pali na "džombinu" cigaretu. Tek da se zna "šta za koga važi".

Ako se kojim slučajem "remac" pozove na pe-es, da šta važi za njega mora da važi i za "kajlu" i obrnuto, sleduje mu stroga primena istog: salutiranje svakom ko je po činu viši od njega sa posebnim osvrtom na razvodnike i desetare, uz obavezan "ostav" i "obnovi postupak", jer u vojsci nema ničega na šta "ostav" ne može da se dobije, svako malo će da "zaduži ciglu" kojom će da skida žutilo sa čučavca, pertle na čizmama će mu vazda biti vezane u "mrtvi čvor" pa će ga požarni usred noći buditi da "to popravi", i uopšte, tako to, do 101 i nazad.

Ali, nije tako samo u vojsci: eto, po Zakonu o bezbednosti saobraćaja upotreba sigurnosnog pojasa je obavezna, ali je ministar koji je taj zakon potpisao, na skupštinskoj raspravi na kojoj je zakon trebalo da se izglasa, priznao da ga ne koristi. Posle se ispravio i obećao da će ga koristiti, ali ga ne koristi: bilo bi zanimljivo videti junaka koji će ga zbog toga kazniti. Uostalom, sigurnosni pojas ne koriste ni policajci koji prekršioce "love", a kad se prekršilac pozove na jednakost pred zakonom, onda mu traže dodatnu opremu, mere mu "šaru" na gumama i tako to, do 101 i nazad.

Jedino pravo, mada nepotrebno iskustvo je da se u kasarni može videti šta je nacionalni prosek, nekad jugoslovenski, a danas srpski. Iskustvo je kompleksno: razočaravajuće, otrežnjujuće, osokoljujuće. Baš tim redosledom. Nije, međutim, prisilno služenje vojnog roka potrebno da se i ta škola "kupi": dovoljno je dobrovoljno samo jedanput (is)pratiti prenos zasedanja Narodne skupštine i sve će biti namah jasno. Rasprava o ukidanju vojne obaveze je odličan primer.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Nema više džabe

Ukidanjem vojne obaveze, ukida se i "civilizacijski pomak napred" – civilno služenje vojnog roka. Istina, "prigovor savesti" jeste civilizacijski korak napred, ali kakva je to civilizacija ako neko mora da radi bez plate ono što inače ne bi radio? Pa čak i da mu zapadne da radi u "profesiji", za šta je inače bila potrebna "debela" veza da se "dobije", opet je ostajalo da "visi" pitanje: zašto džabe, zašto bez plaćenih doprinosa, samo zato što je muškog pola i star je između 18 i 27 godina? Sad je i tom poniženju došao kraj.

Sećanje na vojničke dane


Petar Kralj, glumac

Jedno od vojnih čuda je da sve može da se ukrade. Uveče te desetar budi u pola dvanaest i pita "gde su čarape na cipelama": ti ih staviš, a ujutru opet nema čarapa. Kod mene u Vranju je tako bilo, da mi ljudi nisu ni verovali, ali meni su čak i krevet bili ukrali. Tako, morao sam da idem u spavaonicu da pokažem da nema mog kreveta. Onda, jednom su mi ukrali cipele, vodnik nije mogao da veruje, pa mi je onda on dao svoje cipele. Jer i njemu su krali cipele, pa je čovek imao rezervu. Nauči se tamo jedan red koji u životu vrlo dobro dođe, koji ne može da škodi, samo može dobro da donese. Inače, imao sam tamo neke divne drugare, stekao sam neke divne prijatelje.


Nebojša Čović, predsednik FMP d.o.o.

Kada sam u vojsku odlazio, bilo je mnogo suza, jer tada sam već bio oženjen i imao ćerkicu od 14 meseci. Kad sam se iz vojske vraćao, bilo je takođe mnogo suza, jer su se rastajali dobri prijatelji.


Dragan Šutanovac, ministar odbrane

Nije mi bio problem da kopam, nego mi je bio problem da čistim nešto što je već očišćeno, da u uvežbavanju "zakletve" provedemo više vremena nego u taktičkoj obuci: ja sam samo jedanput bio na bojevom gađanju. Apsurd: mislio sam, mi smo vojska – puška u ruci, jurišamo i povlačimo se, bacamo bombe i šta li već, kad ono… Ipak, dok sam tamo bio, bio sam ubeđen da gubim vreme, ali kad je došao prvi ispitni rok na Mašinskom fakultetu, poželeo sam da odem na sedam dana na Velebit da se odmorim.


Slobodan Bubnjević, novinar

Hrana je bila solidna, oprema upotrebljiva, obuka se gotovo u celosti izvodila po planu, a starešine su ostavljale utisak kolektiva koji drži do sebe. Sve su to, naravno, bili daleki odsjaji one armije iz perioda pre nego što je izgubila četiri rata, o čijoj sam se organizaciji života i rada naslušao tolikih strahota.


Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu

U početku je bilo jako neugodno, hladno, ali posle svega mesec dana sve je bilo u redu.


Dragan Marković, gradonačelnik Jagodine

U vojsci se ide na spavanje uveče, a ustaje se ujutro, to je ono najosnovnije što se u vojsci nauči.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net