foto: stanislav milojković

Portret savremenika – Srđa Popović >

Advokat od lika i dela

"U Srbiji se danas vlada na osnovu ispitivanja javnog mnjenja; državu ne vodite, nego, trudeći se da izračunate šta vam donosi najviše glasova, sledite istraživanja. Posledica takvog načina vladavine je i ta da odnos prema ratu, ratnim zločinima, prema prošlosti ostaje gotovo netaknut"

U ono vreme kad sam ga upoznao izgledao je kao mladunac, ali s neodoljivom reputacijom onoga ko se usuđuje da nas od države i naroda na sudu besplatno – brani.

Danas izgleda skoro isto, i još se usuđuje. Vlast ga ne voli, ali to je oduvek bilo uzajamno, pa je takođe isto.

Ali sad ga ne voli ni opozicija: odskora je postao "moralna nakaza" u čijoj se istoriji beščašća nalaze i odbrana ustaškog doglavnika, balkanskog Himlera Andrije Artukovića, te "zahtev da se bombarduje njegov rodni grad Beograd i Srbija", gotovo "podstrekač na ubijanje Srba".

Pomenutu najnoviju ocenu dala je Demokratska stranka Srbije, povodom krivične prijave koju je početkom novembra Srđa Popović podneo Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal protiv više lica zbog sumnje da su umešani u oružanu pobunu JSO-a novembra 2001. godine, prijavu kojom je obuhvaćen i tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica. Tu vezu DSS odbacuje "sa najdubljim gnušanjem", smatrajući da je krivičnom prijavom "prevršena svaka mera u primitivnoj kampanji koja se neprestano vodi protiv DSS-a". U sad već podužoj advokatskoj karijeri – rođen je 1937, u advokatskoj kancelariji koju je 1933. godine osnovao njegov otac Miodrag radi od šezdesetih – Srđa Popović je branio, čak i ne računajući "šesetosmaše", mnogo dužu listu optuženika, među kojima su i Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Mića Popović, Gojko Đogo, Mihajlo Mihajlov, Leonid Šejka, Vojislav Šešelj, Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Kosta Čavoški, Dušan Makavejev, Željko Ražnatović Arkan, Franjo Tuđman, Vladimir Šeks, Dobroslav Paraga, Ivan Zvonimir Čičak... Bilo bi zanimljivo pitati ih i čuti šta misle o moralnoj nakaznosti svog negdašnjeg advokata.

"Branio bih i Dražu Mihailovića, i Rankovića da mu je bilo suđeno, i Stepinca, a možete dodati i bilo koje ime", izjavio je odavno i poprilično rezignirano objašnjavajući kako ovdašnja javnost jednostavno ne razume ulogu tužioca i odbrane na sudu.

Povodom krivične prijave koju je podneo kao zastupnik interesa majke i sestre premijera Zorana Đinđića u rasvetljavanju političke pozadine njegovog ubistva, Popovićeva očekivanja su "ambivalentna". Za beogradski dnevnik "Danas" rekao je da "ne uliva mnogo nade činjenica da Specijalno tužilaštvo punih pet godina samo daje obećanja, a ne preduzima ništa. S druge strane, s obzirom na načelo legaliteta koje nalaže Zakon o krivičnom postupku, i prema kome je Tužilaštvo po zakonu obavezno da pokrene postupak ukoliko je obavešteno da je izvršeno neko krivično delo, moram da verujem da će Specijalni tužilac tako i postupiti, jer ova podneta krivična prijava upravo i predstavlja obaveštenje o tome."

U intervjuu za sarajevski list "Dani" objasnio je da krivična prijava nije ranije podneta jer nije bilo uslova. "Sada se poklopilo nekoliko stvari: veliki pritisak spolja da se reši stanje u pravosuđu, apel EU da se smanji politički uticaj na sudove, naglo potezanje pitanja odgovornosti Aca Tomića i Radeta Bulatovića oko skrivanja Ratka Mladića..."

Istini za volju, u suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, jula 2005, advokati Srđa Popović i Radivoj Paunović podneli su tadašnjem specijalnom tužiocu za organizovani kriminal Slobodanu Radovanoviću predlog za proširenje optužnice i na oružanu pobunu JSO-a, što je odbijeno. Sudsko veće je u tom postupku odbilo i da sasluša Vojislava Koštunicu kao svedoka. Na spisku osumnjičenih po prijavi, "ključni čovek" za ispitivanje političke pozadine je general Aco Tomić, šef Vojne obaveštajne službe u vreme pobune JSO-a novembra 2001, "štrajka" koji je, po prijavi, bio prva karika u lancu zbivanja koja će dovesti do atentata u martu 2003. Srđa Popović uveren je da je Acu Tomića i Vojislava Koštunicu, tada predsednika SR Jugoslavije, povezivao otpor prema saradnji s Haškim tribunalom pa su "obojica, u skladu sa svojim političkim uverenjima, svaki na svoj način, podržali i pomogli oružanu pobunu JSO-a, koju su morali pokušati da uguše a u skladu sa svojim ustavnim i zakonskim obavezama".

Krivična prijava pominje veze s Miloradom Ulemekom Legijom i Dušanom Spasojevićem o kojima svedoči bivši premijer Republike Srpske Krajine Borislav Mikelić... "Taksativno smo naveli, u 25 tačaka, primere dugotrajnog i usklađenog delovanja JSO-a i zemunskog klana, s jedne strane, i Koštunice i DSS-a s druge strane, na podrivanju i rušenju Đinđićeve vlade od pobune JSO-a do atentata, i zahteva Koštunice za formiranjem koncentracione vlade čiji bi on bio mandatar", kaže Popović. "Karakterističan primer je u tom pogledu i podrška koju tandem Ulemek–Spasojević daje predsedničkoj kampanji osumnjičenog Koštunice i DSS-a u dva uzastopna predsednička izbora. Prvi put, kada tokom septembra 2002. diktiraju Ljiljani Buhi pisma javnosti u kojima se Đinđić i njegova vlada optužuju za navodne veze s mafijom, a onda to osumnjičeni Koštunica i DSS citiraju u kampanji kao nepobitne činjenice i, drugi put, kada – nakon tajnog i nezakonitog susreta sa Draganom Jočićem i Radetom Bulatovićem – ovde osumnjičeni Ulemek počinje svoju odbranu u predmetu K.P.br.5/03 lažnim samooptuživanjem da je sa Čedomirom Jovanovićem švercovao 600 kilograma heroina, što onda DSS i osumnjičeni Koštunica koriste u kampanji svog predsedničkog kandidata Maršićanina. Jočić i Bulatović se tajno i nezakonito sastaju sa odbeglim Ulemekom i s njim vode razgovore čiju svrhu i sadržinu ne umeju da objasne, umesto da ga izruče pravosudnim organima. Posle tog razgovora, osumnjičeni Ulemek iznosi svoje tvrdnje o švercu heroina, a zauzvrat Koštuničin DSS (Zoran Stojković, Dragan Jočić, Gradimir Nalić, Dejan Mihajlov, Miroslav Milošević) započinje svoju dugotrajnu sistematsku opstrukciju suđenja, napadima na Predsednika veća, Specijanog tužioca i njegove zamenike. Osnovano je sumnjati da sve ove jednoznačne i usklađene postupke funkcionera DSS-a koordinira osumnjičeni Koštunica, kao predsednik stranke i kao predsednik vlade."

Zaključak: "Svi ovi događaji ne mogu se objasniti nikakvom slepom koincidencijom, oni predstavljaju snažne osnove sumnji koje se moraju islediti."

U međuvremenu, Specijalno tužilaštvo se povodom prijave nije oglašavalo, ali je ona privukla pažnju relativno velikog broja medija u kojima je Srđa Popović objašnjavao suštinu – da je "poslednjih 20 godina iz Beograda slata poruka da se zločin isplati. Uloga jedinice koja je ubila Zorana Đinđića je ogromna i u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije", izjavio je za sarajevske "Dane". "Nad DSS-om i Koštunicom, kao teški oblak, još uvek stoje optužbe da su bili neka vrsta političkog kišobrana atentatorima na premijera."

U istom razgovoru ocenjuje da je odgovor DSS-a "koji umesto izjašnjavanja o navodima krivične prijave sadrži isključivo uvrede ad hominem, izazvao šok i negativnu reakciju čak i kod ljudi koji prema toj partiji nisu neprijateljski raspoloženi". I, takođe, ponavlja kako je optužba da se zalagao za bombardovanje Beograda i Srbije zapravo falsifikat čijom je zloupotrebom manipulisao još Slobodan Milošević. "Naime, 1994. godine potpisao sam pismo u kome se tražilo bombardovanje vojnih pista sa kojih su iz Srbije poletali avioni koji su rušili gradove bivše Jugoslavije. Inače, nije nepoznat moj stav da bi samo rana spoljna intervencija mogla da spreči mnoge zločine, mnoge strahote, pa i genocid u Srebrenici i da bi od toga najveću korist imao upravo srpski narod."

I, na istu temu, u emisiji "Nedjeljom u dva" Hrvatske televizije, januara 2003: "Ta je intervencija u Beogradu došla prekasno, ja sam o njoj pričao još 1991. Intervencija je tada bila neophodna i tu nikada nisam imao nikakav moralni problem. Po mom shvatanju, intervencija 1993. i 1994. bila je čak u interesu Srba. Naravno, čujem da ljudi govore da sam odgovoran za bombardovanje Beograda." Istom prilikom izjavio je i da na 5. oktobar gleda drukčije od većine u Srbiji. "On nije bio ni revolucija, ni kontrarevolucija, kako se predstavlja. Ne smatram da je Miloševića skinula ulica. Mislim da je to učinila međunarodna zajednica uz pomoć određenih krugova u zemlji. Mislim da je to bio dogovor. Obećanje da će neki zločini biti oprošteni. Bio je to sporazum da se žrtvuje jedan čovek koji je postao nemoguć, a da se od projekta ne odustane. Vidim da je Đinđić opet govorio nešto o reviziji Dejtona..." Za podgorički "Monitor" ocenjuje da se 5. oktobra u Srbiji dogodio puč u režiji bezbednosnih struktura koje su tokom NATO bombardovanja "odlučile da skinu Miloševića jer su videli da je lud, da je zaratio sa celim svetom, da bi ih sve mogao odvesti u Hag. Ulogu naslednika dali su Koštunici koji se nikada nije usprotivio Miloševićevoj nacionalnoj politici i ratovima. Đinđićevo ubistvo bilo je udarac za celo društvo. Poslata je poruka da ovde ništa novo ne može da se desi." Još jednu verziju zbivanja objavljuje u sarajevskim "Danima": "DOS je 5. oktobra odlučio da ide do kraja i zato su izveli toliko ljudi na ulice. Zoran Đinđić je shvatio da bi takav korak predstavljao ogromni rizik, tako da se išlo na nešto drugo. Napravljeni su dilovi sa Miloševićevim okruženjem, u čemu je pomagala CIA. U igri je bio veliki novac. Neki Miloševićevi ljudi su kupljeni gotovinom, a drugi obećanjima da će biti pošteđeni krivičnog gonjenja. U toj odluci da napravite dil sa Miloševićevim ljudima nalazim odgovor na pitanje zašto se sve kasnije događalo na način na koji se događalo."

Razvoj događaja doveo je do toga da je stanje u Srbiji danas prilično konfuzno, smatra Srđa Popović, što se može objasniti i činjenicom da je pre skoro osam godina u ovoj zemlji ubijen poslednji politički lider koji je, iz manjinske pozicije, pokušao da menja zemlju. "Nasuprot tome, u Srbiji se danas vlada na osnovu ispitivanja javnog mnjenja; državu ne vodite, nego, trudeći se da izračunate šta vam donosi najviše glasova, sledite istraživanja. Posledica takvog načina vladavine je i ta da odnos prema ratu, ratnim zločinima, prema prošlosti ostaje gotovo netaknut. Kažem ´gotovo´ zbog toga što se neke stvari neminovno menjaju. Videli ste nedavni odlazak predsednika Tadića u Vukovar. Od Miloševića i Tuđmana, Srbija i Hrvatska funkcionišu po principu spojenih sudova."

Lakonski ocenjuje da je Kosovo izgubljeno 1990. "Ovo čemu prisustvujemo posle toga, samo su etape u potvrđivanju tog rezultata. Ne možete nikada u jednoj zemlji od 10 miliona ljudi dva miliona držati u ropstvu." S tim u vezi možda je i njegovo neslaganje s "nacionalnim pomirenjem" Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. "Kada je donošena Rezolucija o Kosovu, za nju su u Skupštini glasale sve stranke, pa i Boris Tadić. U jednom momentu Ivica Dačić je rekao: ´Ovo je politika Slobodana Miloševića. Došli ste na naše.´ I to je apsolutno tačno."

Što se Borisa Tadića tiče, posmatra ga iz ugla psihologa. "U Srbiji je veliki problem to što ljudi ne smeju da ostanu sami sa sobom, što uvek moraju da imaju nekoga oko sebe – klapu, društvo, raju... Moraju da pripadaju nečemu, a tako se ne ulazi u proces individuacije. Ljudi su zreli kada su sami sa sobom. Prosečan Srbin ima 12 godina mentalnog uzrasta i zato, kada mu date pušku, on se tome raduje, puca... Kada je reč o Tadiću, mislim da je on sada prvi put izašao iz senke svog tate, Ljubomira Tadića, iz senke Dobrice Ćosića, iz orbite u kojoj je bio zarobljen. Njegova sujeta, koja se odrazila na pravi način, je bila naša najveća sreća. Videli ste kako se raspalio kada je shvatio da mu je krenulo, da pobeđuje, da je dobio podršku." Novembra prošle godine ponavlja da je sujeta Tadićev najveći motiv. "Jako mu se dopada to što je predsednik i kao da i ne želi da sakrije koliko se takav sam sebi sviđa. Često imate utisak da je to što govori prethodno dugo vežbao pred ogledalom – taj strogi pogled, to držanje, taj osmeh... U stvari, Tadić često izgleda kao glumac koji ne samo da glumi predsednika, nego ga i preglumljuje, tako da neretko deluje kao karikatura."

Predsednik Srbije je izbore dobio s parolom "i Kosovo i Evropa" – ali je, po mišljenju Srđe Popovića, Tadić odlučio da priča o Evropi, a priču o Kosovu prepusti Jeremiću, svestan da od Kosova neće biti ništa, računa da će taj poraz biti shvaćen kao Jeremićev, a ne njegov lični. "Ovaj mali to očigledno ne shvata i sa sve više žara tone u te nacionalističke budalaštine. Nisam siguran da Boris Tadić, kada se sretne sa evropskim diplomatama, ne kaže: pa to priča ovaj mali. Znate, suviše je mlad i vatren; veliki patriota, pa ga ponese."

Neočekivano za mnoge, Srđa Popović otkriva da je oduvek bio Jugosloven, mada je imao problem "s tom vrstom identifikacije". S njenim režimom je druga stvar. "Najveći problem Jugoslavije bio je u tome što ona nije mogla da postane demokratska država. Desimir Tošić je to jednom lepo rekao: ´Ideja Jugoslavije je bila velika, ali smo mi, nažalost, bili mali.´ Još neočekivanije, izriče ocenu da je jugoslovensko sudstvo spram današnjeg bilo fantastično. "Nisam mogao da pomislim da ću nešto ovako ikada reći, ali – tako je! Sigurno je da su ti sudovi bili užasni četrdesetih, pedesetih, šezdesetih, pa i sedamdesetih godina. Ipak, stvari su evoluirale. Došli su neki mladi ljudi sa željom da postanu dobre sudije. Naravno, u političkim suđenjima su im ruke bile vezane. Iako su se trudili da te presude uviju u neku formu, vlast je uticala na njihov rad. Na toj činjenici sam napravio karijeru... Koristio sam se njihovom željom da stvarima daju pristojnu, prihvatljivu formu. Video sam kako se muče... Osamdesetih godina sam već počeo da dobijam i oslobađajuće presude, gubio se strah. Osećalo se da komunisti nisu više tako moćni. Sve je to imalo veze i sa Titovom smrću."

Kao jedan od osnivača i većinski vlasnik "Vremena", Srđa Popović je po povratku s desetogodišnjeg odsustva iz zemlje učestvovao u višemesečnoj polemici o uređivačkoj politici lista, između ostalog i o tome zašto je "Vreme" izlazilo za vreme ratnog stanja tokom bombardovanja Srbije od strane NATO-a kada je bila zavedena cenzura.

On je bio većinski vlasnik, nije se mešao u uređivanje novina, polemiku s "Vremenom" vodio je legitimišući se kao čitalac. Ako je dozvoljeno reći, značaj te polemike za status medija u Srbiji – počev od toga da posle nje nikome nije "odletela glava" – još nije dovoljno ocenjen.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net