DVE SUDBINE: Bil Gejts... / foto: reuters

Tajkuni i svetska ekonomska kriza >

Bil Gejts i drugovi

Kakav je odnos velikih bogataša i vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji i Kini

Sa izbijanjem finansijske krize, ekonomski analitičari u Americi sve češće iznose podatke o tome da je sistem od 1980. do 2005. bio ustrojen tako da "pobednik odnosi sve". Po tim procenama oko 80 odsto ekonomskog rasta iz tog perioda otišlo je u ruke jednom procentu građana. Naravno, onim Amerikancima koji zarađuju više od milion dolara godišnje, a kojih danas ima oko 375.000. Zato i ne čudi izjava koju je Gaj Saperstejn, kalifornijski advokat, dao agenciji AFP povodom peticije 45 milionera (sa filantropima i milijarderima Bilom Gejtsom i Vorenom Bafetom na čelu) da žele veće poreze. On je kazao: "U teškim vremenima, sloj kome je išlo izuzetno dobro treba malo da se žrtvuje. To za bogate neće biti mnogo, jer Amerika ima najniže poreske stope od bilo koje industrijske demokratije." AFP citira još jednog potpisnika peticije, Filipa Velersa, koji tvrdi da su poreske olakšice sa početka Bušovog prvog mandata omogućile nesrazmerne koristi bogatima i doprinele ekonomskim problemima. Međutim, ova inicijativa milosrdnih milijardera nije svima draga. Tako sa televizije Foks njuz (u vlasništvu konzervativca i medijskog magnata Ruperta Mardoka) stižu poruke da ako neko želi nešto da pokloni državi – ispiše svoj ček. Braneći olakšice za bogate, Foks optužuje demokrate da vode klasni rat, u kome Baraku Obami prilaze oni koje prividno napada. Prašina se digla zato što Kongres do kraja godine treba da odluči da li će poreske olakšice (koje su oročene) prestati da važe. Demokrate smatraju da manje poreze treba da plaćaju samo pripadnici srednje klase, dok bi oni koji zarađuju više od 250.000 godišnje morali da plaćaju više. Republikanci i dalje stoje iza stava da porez treba da bude isti za sve, što rezonuju tako da bogatiji više i troše od čega ima koristi cela ekonomija. Ipak, realnost u poslednjih deset godina nije pokazala da to funkcioniše, a mnoge čudi što su demokratama priskočili u pomoć milijarderi. Tako je Voren Bafet (treći na Forbsovoj listi sa 47 milijardi dolara) u komentaru "Njujork tajmsa" napisao da je intervencija države na vrhuncu krize spasila zemlju ekonomskog kolapsa. Želju za progresivnim stopama poreza izneo je i osnivač "Majkrosofta" Bil Gejts (godinama prvi, a 2010. drugi najbogatiji čovek na planeti).

U junu je širom sveta odjeknula i vest da su upravo Bafet i Gejts pokrenuli kampanju da se američki bogataši u dobrotvorne svrhe odreknu bar polovine svog bogatstva i tako oduže društvu koje im je omogućilo da to steknu. Cilj im je da od kolega sakupe oko 600 milijardi dolara, a navodno su u startu dobili potvrdu od 40 bogataša. Ipak, podaci o prethodnim donacijama pokazuju da ova akcija neće biti baš realna. Prošle godine, u dobrotvorne svrhe u Americi prikupljeno je ukupno 303,75 milijardi dolara, što je za oko 12 milijardi manje nego 2008. Međutim, najveći problem je što je najmanje bilo priloga bogataša (iako im donacije umanjuju i poreske obaveze), a najviše priloga od pet do 50 dolara. Samo 17 od 400 američkih milijardera je na Forbsovoj listi najdarežljivijih, a oni su 2009. donirali samo 4,1 milijardu.

Voren Bafet je jednom prilikom svoju filantropsku praksu objasnio ovako: "Biti suviše bogat je teret, jer na kraju ono što imate ima vas". Izgleda da ovo pravilo danas bukvalno važi za prve generacije biznismena u zemljama koje se nisu na pravi način oslobodile komunizma.

RUSKA DRŽAVNA RUKA: Ruski predsednik Dmitrij Medvedev je još u martu prošle godine, pod teretom krize, podsetio svoje oligarhe kako su sumnjivim privatizacijama zaradili novac. On je na državnoj televiziji tada rekao da je vreme da ljudi koji su sticali bogatstvo preko noći taj dug vrate društvu i da je kriza – test zrelosti. Javnost oligarhe u Rusiji često optužuje za nepatriotsko ponašanje, jer mnogi žive luksuzno. Naglim prelaskom na tržišnu ekonomiju devedesetih, stvorena je klasa ekstraprofitera kojima su visoke cene nafte, gasa i metala omogućile da se obogate.

foto: reuters...i Mihail Hordokovski

Međutim, koliko je opasno voditi krupan biznis i kritikovati vlast u Rusiji vidi se iz primera Mihaila Hordokovskog, zatočenog 2003. i osuđenog na osam godina zatvora. Nekadašnji najbogatiji Rus i bivši vlasnik naftne kompanije "Jukos" optužen je zbog utaje poreza i pronevere 350 tona nafte, a drugi proces kojim tužilaštvo traži kaznu od 14 godina zatvora još je u toku. Ipak, ruska liberalna javnost smatra da je Hordokovskog Vladimir Putin kaznio zbog političkih ambicija i finansiranja opozicije. Zatočeni oligarh postao je ikona ruske opozicije. Bivši šahovski prvak i opozicionar Gari Kasparov nedavno je upozorio da će presuda Mihailu Hordokovskom (koja se očekuje 15. decembra) odrediti konfiguraciju buduće vlade u Rusiji. I Boris Njemcov, kopredsednik opozicionog pokreta "Solidarnost" i bivši vicepremijer, u oktobru je uputio pismo Medvedevu i Putinu. On je napisao da je proces Hordokovskog lična Putinova osveta, jer da je naftaš na slobodi, mogao bi Putinu da oduzme vlast, svojinu i istu tu slobodu.

Ruska policija upala je 2. novembra i u banku Aleksandra Lebedeva, milijardera i vlasnika londonskih listova "Independent", "Ivning standard" i "Independent on sandej". Povodom sumnjivog "prepada" Lebedev je mudro izjavio da ne veruje da iza "predstave sa maskama" stoji državni vrh, već njegovi bogati neprijatelji i krugovi u službama bezbednosti koji su se "otrgli kontroli". Lebedev je i politički aktivan, a kao suvlasnik opozicionog lista "Novaja gazeta" često izaziva gnev Kremlja. Magazin "Forbs" njegovo bogatstvo procenjuje na oko dve milijarde dolara. Nekada je radio za KGB, a zatim u sovjetskoj ambasadi u Londonu. Obogatio se trgujući hartijama od vrednosti u smutno vreme nakon raspada SSSR. Vlasnik je i paketa akcija u "Gaspromu" i "Aeroflotu".

Kako završe oni koji se suprotstave Kremlju, vidi se i iz sudbine Borisa Berezovskog – najpoznatijeg političkog azilanta u Engleskoj. Optužen je za brojna krivična dela i osuđen na više godina zatvora u odsustvu. Njegov uspon počeo je u eri Jeljcina, a obogatio se povoljnim otkupom državnih obveznica u vreme privatizacije. Preuzeo je vlasništvo nad naftnom kompanijom "Sibnjeft" i postao većinski vlasnik televizijskog kanala ORT. Kada mu je oduzeta televizija, prešao je u opoziciju, a kad je optužen za proneveru 13 miliona dolara – pobegao je iz zemlje. Sada u svojim javnim nastupima ističe da mu je misija da "svrgne" Putina.

Da država kreditima u krizi pomaže samo svojim miljenicima, najbolji primer su Roman Abramovič i Oleg Deripaska. Deripaska je poznat i po svojoj izjavi da bi svoj holding "Rusal", ukoliko bude potrebe, rado ustupio državi, jer navodno – drugih interesa sem državnih i nema. S druge strane, i disciplinovani plaćaju svoj danak državi, a najpopularniji je onaj za fudbal. Naime, kada je Abramovič kupio britanski klub Čelsi, prilično je "uvredio" rusku javnost. Glas je podigao i tadašnji patrijarh Aleksije Drugi i podsetio da je i ruskom sportu potreban spas. Otada Roman Abramovič ulaže u izgradnju stadiona, razne sportske klubove, a plaća i honorare treneru ruske fudbalske reprezentacije. Politički značaj sporta u Rusiji je očigledan, pa ne čudi što Putin često organizuje prave spasilačke kampanje kako bi sprečio bankrot posrnulih klubova. Zato danas svaki ruski klub ima svog sponzora – oligarha. Kulturno sponzorstvo, za razliku od sportskog, stvar je dobre volje. Iako tajkuni rado pomažu velike državne institucije kao što su Boljšoj teatar i muzej Ermitaž, manje poznate i alternativne kulturne scene teško dolaze do novca dobrotvora.

KINESKA DISCIPLINA: Komunističko-kapitalistička Kina danas je druga ekonomija u svetu. Ipak, poslovni uspeh teško će postići privrednik koji nije član Komunističke partije, a pre pet godina to je bio svaki četvrti na listi najbogatijih. Partija odavno stotinama miliona siromašnih ne šalje komunističke parole o jednakosti, već poruke da će partijski lideri prvo omogućiti nekima da se obogate – što će na kraju dovesti do opšteg blagostanja. Od 1978. ovaj metod je u Kini poznat i kao "Dengov princip" kada je ekonomski reformator Deng Sjaoping govorio o "socijalizmu sa kineskim karakterom". Iako su mnogi fascinirani usponom Kine i sjajem Pekinga, nije loše čuti i glasove kritike. Tako Džo Stadvel u knjizi Kineski san piše da je ekonomski bum zapravo baziran na preduzetništvu Hong Konga i Tajvana i upotrebi jeftine radne snage. Stadvel tvrdi i da je kinesko tržište nadrealno, korumpirano, zatvoreno za strance i bazirano na principu "ja tebi – ti meni".

Da oni koji nemaju "nos" za politiku ne prolaze dobro svedoči i smeštanje u zatvor Huang Guangjua, biznismena koji je u maju osuđen na 14 godina zatvora zbog davanja mita, protivzakonitog vođenja poslova i zloupotrebe povlašćenih informacija u poslovanju. Guangju je bio jedan od najbogatijih ljudi koji je praktično ni od čega izgradio elektronsku kompaniju vrednu milijardu dolara i širom Kine otvorio lanac od 1300 prodavnica elektronske robe. Po izricanju presude, izdavač Hurunuvog izveštaja (redovnog spiska najbogatijih ljudi u Kini), Rupert Huigvorf, za BBC je izjavio da Guangju jednostavno nije bio dobar političar. "Bio je prilično čudan po tome što nije posebno gajio svoje političke kontakte. On je uspostavio veze samo sa jednom frakcijom partije, a zanemario je drugu koja je postala zavidna i srušila ga", kazao je Huigvorf.

Rupert Huigvorf je ukazao da slučaj Huang Guangjua pokazuje da partija zauzvrat očekuje od privrednika da se dobro vladaju. "Svaki preduzetnik u Kini ima i tamnu stranu svoje poslovne medalje. Najviše zbog toga što su se propisi stalno razvijali i menjali. Ali, šta je bilo – bilo je. Zaposlili su ljude, plaćaju poprilične poreze i to je sasvim na mestu. Ako danas nastave da pribegavaju sumnjivim metodama, država će im stati na rep", kazao je Huigvorf.

Izgleda da se svuda usvaja princip na kome je izgrađen američki kapitalizam. On glasi: "Ne zanima nas vaša prošlost i kako ste došli do kapitala do početka važenja zakona. Važno je da ga sad poštujete, plaćate poreze i pravite profit."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Južnokorejske »srećne grupe«

Neki analitičari smatraju da je kompromis između vlasti i tajkuna stvorio od Južne Koreje privredno čudo kakvo je danas. Naime, oslonac privrede u Republici Koreji, nakon Korejskog rata čine "čeboli" – velike poslovne korporacije u vlasništvu uglavnom jedne porodice. Čeboli su slični japanskim "keiretsu" i oba pojma (pišu se kineskim slovima) označavaju "srećne grupe". Najpoznatiji južnokorejski čeboli su Samsung, LG, Daewoo i Hyundai. Njihova privredna dominacija i uspeh mogu se pripisati i tradicionalnim konfučijevskim idealima odanosti.

Tranzicija Južne Koreje iz poljoprivrednog u industrijalizovano društvo odvijala se u tri faze, a vlada je planski podsticala razvoj određenih privrednih grana. U početku, naglasak je stavljan na tekstilnu i laku industriju, od 1970. na tešku (proizvodnja gvožđa, čelika) i hemijsku industriju, da bi se u trećoj fazi najviše ulagalo u razvoj brodogradnje, automobilske i elektronske industrije.

Od 1987. godine u Južnoj Koreji vlada demokratija, a pravni sistem temelji se na evropskom pravu, donose se petogodišnji razvojni planovi, a dva najvažnija državna cilja su ekonomski razvoj i nacionalna bezbednost. Kako su politički, ekonomski i tehnološki preduslovi ispunjeni, Južna Koreja je postala jedan od najvećih svetskih izvoznika sa jednom od najboljih telekomunikacionih infrastruktura u svetu. Oko tri odsto nacionalnog dohotka ulaže se u istraživanje i razvoj, veliki poslovni sistemi ("čeboli") i dalje lako dobijaju kredite državnih banaka, a nezaposlenost je svega četiri odsto.

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net