foto: reuters

Monetarna i politička kriza u EU >

Evrodomine

Za spas Irske 85 milijardi, pogled na sledeću dominu koja pada, nemački žal za markom, optimizam zbog odbrane evra i sumnje špekulanata

U nekoj vrsti kombinacije poker partije i partije domina tresla se gora zbog 85 milijardi evra za spasavanje "smaragdnog ostrva", Irske. U igri je bilo i nešto mnogo veće od miša koji se rodio kad se tresla gora u našoj narodnoj poslovici. U intervjuu za nemački nedeljnik "Špigl" predsednik Evropske centralne banke (ECB) Žan-Klod Triše izjavio je da je evropska ekonomija u najtežem položaju od Drugog svetskog rata, a možda i od Prvog svetskog rata. Diplomate u Briselu su čak šaputale, što predsednik Saveta EU Herman van Rompoj izjavljuje javno, i o krizi preživljavanja EU.

Na osnovu predloga Nemačke i Francuske ministri 16 članica evrozone u Briselu u ponedeljak 29. novembra 2010. isprsile su se sa 85 milijardi, da bi, spasavajući Irsku, spasle evro. Naravno, Irskoj novac nije dat, nego pozajmljen po prosečnoj kamatnoj stopi od 5,8 odsto, višoj od one od 5,2 odsto koju će Grčka morati da plati za finansijsku pomoć.

Irska vlada je suočena sa demonstracijama i imaće teškoće da pre izbora progura budžet štednje. Samo u 2011. ona mora da uštedi oko 6 milijardi evra, da bi do 2014. smanjila budžetski deficit sa 32 na 3 procenta GDP-a (po našem, BDP, bruto domaći proizvod), to jest da "skreše oko" 15 milijardi evra.

"Špigl" zapaža da su Irci kojima se bio vratio ponos sada šokirani zbog činjenice da njihova zemlja mora da prosi od EU i MMF-a. Podozreva se da bi to depresivno raspoloženje moglo da ima negativan efekat na irsku ekonomiju, kojoj je Sporazumom o pomoći ipak ostavljena privilegija da plaća porez na dobit od 12,5 odsto, što se ne sviđa konkurentima iz Francuske i Nemačke.

Opasnost, međutim, i dalje vreba: u septembru je samo pet odsto irskih korisnika kredita za nekretnine bilo u crvenom više od 90 dana, ali broj nesolventnih dužnika može da poraste drastično zbog toga što se tri četvrtine hipotekarnih kredita otplaćuje po varijabilnim kamatnim stopama, koje će verovatno rasti.

IBERIJSKA ZAMKA: Reflektor je sada okrenut prema sledećoj domini u evrozoni. Komisija EU predviđa da će Portugal pod teretom prinudnih kresanja budžeta i povećanja poreza možda zapasti u recesiju. Portugal ima veliki dug, mada manji nego Grčka, ali i veoma spor rast privrede i nekonkurentnu ekonomiju. Portugalska ministarka rada Helena Andre najavljuje da će otpočeti razgovore s firmama i sindikatima o povećanju efikasnosti.

Crne prognoze dalje kažu da se nevolje mogu brzo proširiti i na s Portugalom ekonomski tesno povezanu Španiju, četvrtu ekonomiju po veličini u evrozoni, sa GDP-om većim nego Grčka, Irska i Portugal zajedno. Španski javni dug iznosi oko 60 odsto GDP-a, što je manje od evropskog proseka. Španske multinacionalke povećavaju njen izvozni saldo. Njene glavne banke su navodno jake, međutim lokalne banke zvane cajas dale su 59 milijardi evra kredita – od kojih je trećina strani dug.

Fiskalna cena za čišćenje španskog finansijskog sistema možda će biti veća nego što njena vlada predviđa. Španska vlada je postala talac banaka i regiona čije budžetsko ponašanje teško kontroliše. Kroz tu vrstu iskušenja regionalizacije svojevremeno je prošla i Argentina. Španski premijer Sapatero je za sledeću godinu odložio pomeranje granice penzionisanja sa 65 na 67 godina i kolektivne tarifne pregovore.

U analizi londonskog "Ekonomista" se, ipak, konstatuje da španski strahovi izgledaju preterano, mada ona ima neke karakteristike irskog slučaja (zaduživanja privatnog sektora) i nešto od slabe grčke konkurentnosti.

Postoji bojazan da prethodni pacijent operacije koja je uspela, vlada u Grčkoj, ne može da sakupi dovoljno poreza ili da obezbedi dovoljno visok rast da bi finansirala uvećani dug i visoke premije na rizik, ako želi da dobije svež novac. Grčki premijer Papandreu pokušao je da razgovara sa partnerima EU i MMF o produženju roka za otplatu MMF-EU kredita (do 2014. Grčka mora da vrati 39 milijardi). Nemačka kancelarka Angela Merkel se tome protivi.

BLEF DO BLEFA: Pod naslovom "Evro-štit: od blefa do blefa" novinar Tomas Majer piše u bečkom "Standardu" da čak i ako bi Španija obezbedila zaštitni mehanizam, fondovi neće biti dovoljni za njenu rehabilitaciju, što će pokazati i da je i monetarna evro-politika blef. Na početku krize to je funkcionisalo – štediše su uverene merama visoke zaštite njihovih depozita. Međutim, već 2008. bilo je jasno da zemlje EU neće biti u mogućnosti da garantuju ukupnu sumu ušteđevina.

Problem je, naglašava ovaj autor, što dvanaest godina posle uvođenja evra – nije naučeno kako da se u tržišnoj ekonomiji obezbedi tranzicija iz evropske ekonomske i monetarne unije u političku uniju. Po "Standardu", nacionalne ekonomije ne mogu više da se ispetljaju, pa se korak napred čini neophodnim – EU je potreban zajednički doktor.

U evropskim zemljama postoji, međutim, otpor prema briselskoj birokratiji i centralizaciji.

Dok je odmeravan irski paket, i u Nemačkoj, koja je, inače insistirala da se uspostave čvrsti panevropski kontrolni mehanizmi, mogao se uočiti povećan ("separatisički") žal za markom.

"Špigl" piše da je, devet godina posle uvođenja evra, u Nemačkoj još u prometu oko 13 milijardi DM, što bismo mi rekli, u slamaricama. U jednoj anketi, polovina Nemaca kaže da želi da se kao zvanična moneta vrati DM.

Žele da se vrati vreme kad je marka bila jaka, a Nemice visoke i plave.

Uvođenje nove D-marke, konstatuje ovaj list, bilo bi štetno, a i zahtevalo bi veliku logistiku svake vrste, vreme i novac. Konverzija D-marke u evro bila je uspešna, ali da je ta operacija kao i ta monetarna unija dugo planirana (vidi antrfile).

Pojavio se i predlog da bi trebalo stvoriti dve vrste evra, jednu za mrave i jednu za cvrčke: Nemačka i druge stabilne zemlje kao što su Austrija i Holandija trebalo bi po tom predlogu da brane tvrdu valutu "severni evro", koji ne bi bio obezvređivan inflacijom i služio bi za uterivanje finansijske discipline. Drugi, "južni evro" mogu da devalviraju koliko hoće. Na nemačkom kanalu ZDF to je zastupao i poznati nemački menadžer Hans-Olaf Henkel.

Onda su došle umirujuće vesti. Nemačka i Francuska, koje su se sporazumele oko osnove irskog plana, saopštavaju da je Evropa delovala odlučno, da je to bio odgovor na jednu značajnu krizu, kao deo apsolutne posvećenosti Evrope spasavanju zone evra. Ministar finansija Nemačke Volfgang Šojble nada se smirivanju na finansijskim tržištima na kojima, kako je rekao, špekulacije o članicama zone evra teško da su bile racionalne.

Ministri evro-šesnaestorice složili su se i o osnovi permanentnog sistema za sanaciju dugova posle 2013. u okviru Evropskog mehanizma stabilnosti (ESM).

Evropska komisija saopštava da će ekonomski rast u evrozoni biti usporen (1,5 odsto u 2011, sa sadašnjih 1,7 odsto), ali da će skočiti na 1,8 odsto u 2012, a EU komesar za ekonomska i monetarna pitanja Oli Ren prognozira i da će oporavak biti održiv, u dogledno vreme.

Lokomotiva bi trebalo da bude najveća evropska ekonomija, Nemačka, ali i tamo bi rast mogao biti usporen sa sadašnjih 3,7 procenata na respektabilnih 2,2.

Od početka novembra, kada se intenzivirala priča o spasavanju Irske, evro je u odnosu na dolar pao za skoro 6 procenata na najniži nivo u poslednja dva meseca. I na početku grčke krize evro nije stajao sjajno i pao je prema dolaru na 1:1,20.

Sa finansijskih tržišta preko okeana takođe dolaze poruke da nisu svi uvereni u uspeh evropske operacije. U širenju sumnje su, naravno, i prsti špekulanata, koji se ponašaju kao predatori – kada osete krv, jurišaju. Neki smatraju da su se tu umešali i prsti američkih finansijskih centara koji žele da profitiraju na širenju nesigurnosti u evrozoni, pa i da se administracija SAD ponaša kao hedž fond.

Asošiejted pres uočava da su evropski dužnički problemi, bez sumnje, ozbiljni, ali da su u poređenju sa SAD i Japanom, države evrozone ipak postigle inicijalne uspehe u sređivanju sopstvenih finansija, a i da su njene ekonomije u boljem stanju.

To valjda znači da će evro ipak opstati, a s njim i Evropska monetarna unija.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

"Die gute alte D-Mark..."
("dobra stara marka")

Nedeljnik "Špigl" je pedantno analizirao šta bi se desilo ako bi Nemačka vratila D-marku: ne bi bilo zajedničke valute u Evropi, svaka zemlja bi ponovo određivala svoju monetarnu politiku, samo bi nemački turisti u Španiji letovali jeftinije, nastali bi ekonomski gubici zbog visokih transakcionih troškova, velika količina novih banknota bi morala da bude štampana i novih novčića iskovana, stare evro novčanice i metalni novac morali bi da budu bezbedno uništavani. U trgovinama i restoranima cene bi morale da se vrate nazad na D-marke, kompjuteri i aparati za keš bi morali da budu reprogramirani. Sve je to moguće, ali košta.

Tri faze evra

Proces uvođenja evra, zvanične valute i Ekonomske monetarne unije (EMU), odvijao se u tri faze – (1) od jula 1990. do decembra 1993. uklanjanje barijera za kretanje kapitala; (2) od januara 1994, uspostavljanje Evropske centralne banke (ECB) koja se prvo zvala Evropski monetarni institut, pa uspostavljanje Evropskog sistema centralnih banaka (ESCB).

U januaru 1999. (3) sledilo je fiksiranje kurseva starih valuta prema evru, potom transfer monetarne politike na ECB i uvođenje evra 1. januara 2002. Tehnički gledano, serijska proizvodnja evra počela je 1999. i trajala je do 2002, kada je evro postao zvanična moneta u 16 zemalja: Austriji, Belgiji, Grčkoj, Irskoj, Italiji, Kipru, Luksemburgu, Malti, Nemačkoj, Portugalu, Slovačkoj, Sloveniji, Finskoj, Francuskoj, Holandiji i Španiji koje čine evrozonu, i koje su prihvatile uslove definisane po Ugovoru iz Mastrihta 1992. godine (stabilnost cena, finansijski deficit manji od tri odsto GDP-a, čega se kao što vidimo neke ne pridržavaju, itd.). Jedinstvenu monetarnu politiku evrozone sada vodi Evrosistem sa sedištem u Frankfurtu na Majni (Eurosystem, ECB plus nacionalne centralne banke 16 članica, što izdaleka podseća na SFRJ, ali ima veću težinu).

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net