fotografije: m. milenković

Tribina – Vreme izazova >

Ko šiša mlade

Fondacija "Fridrih Ebert" i nedeljnik "Vreme" organizovali su 24. novembra u Centru za kulturnu dekontaminaciju tribinu "Ko šiša mlade – odrastanje u Srbiji". Učesnici su bili Stevan Filipović, Maja Uzelac, Bora Kuzmanović i Dimitrije Vojnov, a voditelj Jovana Gligorijević

Stevan Filipović, reditelj: Niko nije malouman

Mislim da je suština upravo u ličnoj odgovornosti. Pola Šišanja se bavi, ako pričamo o tom delu koje analizira ceo problem, koliko umetnost uopšte može ozbiljno da anlizira sve to, ali bavi se ličnom odgovornošću, jer oni nisu maloumni. Niko od njih


JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Povod za tribinu koju organizuju nedeljnik "Vreme" i Fondacija "Fridrih Ebert" je film Šišanje, koji će prema podacima koji su za sada aktuelni najverovatnije biti najgledaniji film u 2010. godini u Srbiji, iako se zapravo tek od oktobra emituje u bioskopima.

Stevan Filipović

Stevan Filipović

"Ako izaberete da ih nazovete deca, hajde da se ne pravimo da to ne skida neku odgovornost sa onoga što su uradili"

Kao jedan, iako ne jedini, ali za našu današnju temu najbitniji kvalitet filma istakla bih to što on zapravo predstavlja generacijski film u pravom smislu reči. Dakle, film koji iz vremena sadašnjeg govori o vremenu sadašnjem i o aktuelnom društvenom problemu u Srbiji. Pri tom Šišanje bez ikakvih suvišnih eksplikacija, bez pretenzija da uđe u nekakvu ontološku prirodu zla ili nasilja, na vrlo precizan i tačan način opisuje ono što se u Srbiji danas dešava, dakle ceo razvojni put mladog čoveka koji nekakvo rešenje i svoje krajnje ishodište nalazi u ekstremnom neonacizmu, nacionalizmu, ultradesničarenju.

Dakle, ako se ne varam u proceni, u filmu Šišanje vidimo sa čim zapravo imamo posla danas u Srbiji. Imamo jednu generaciju mladih ljudi koji imaju između 15 i 20 godina, dakle rođeni su od 1990. godine naovamo, koji u ovo društvo ovakvo kakvo je upadaju zapravo niotkuda, u sećanju čak ni fragmentarno nemaju ono vreme pre dolaska Slobodana Miloševića na vlast, rastu u okruženju u kakvom odrastaju – uz ratove, uz sankcije, uz nemaštinu, a zatim u nekakvom adolescentskom periodu svedoče prilično neuspešnim, mogli bismo čak da kažemo neiskrenim pokušajima da se takvo stanje u društvu nekako promeni. I naravno da s obzirom na to da kao mladi ljudi osećaju unutrašnju potrebu da nešto promene pridodaju ovoj vrsti ekstremizma i – kako je to u filmu jako dobro naglašeno – zapravo lome preko kolena i odlaze u nasilje, odlaze u krivična dela.

Tu dolazimo do pitanja sa kojim bih ja volela da počnemo, a to je gde je granica preko koje zabludelo, zavedeno dete postaje loš čovek i mora da snosi odgovornost za ono što radi, kada dođemo do toga da sve to što može da se nazove ideologija i pokušaj da se nešto u društvu promeni, pretvara u nešto strašno. Volela bih da počnemo od Stevana, s obzirom na to da je dosta govorio o tome, a da inače u javnom govoru poslednjih meseci imamo zamenu teze da se radi o deci, iako se zapravo radi o nasilnicima, pa da malo razgraničimo to. Dakle, da li mlade ljude abolira od odgovornosti činjenica da imaju godina koliko imaju? Da to što imamo posla sa mladim nasilnicima predstavlja problem društva ili može da bude nekakva olakšavajuća okolnost za njih?

STEVAN FILIPOVIĆ: Znate šta, mislim da je tu pre svega reč o velikoj relativizaciji cele priče i da je glavni problem u suštini odgovornost medija. Znači, svako bira kako će da ih nazove. Ako me pitate da li su oni biološki deca – pa, jesu. Biološki su i kičmenjaci i sisari i svašta drugo. Međutim, to što oni de facto pripadaju toj kategoriji, vi ćete kao neko ko je moderator svega toga i ko mora da preuzme odgovornost za način kako se sve to predstavlja, da izaberete kako ćete da ih nazovete. Ako izaberete da ih nazovete deca, hajde da se ne pravimo da to ne skida neku odgovornost sa onoga što su uradili.

A crta koja je mera toga kako ćemo da ih nazivamo, kako ćemo da rešavamo, kako će u krajnjoj liniji država da rešava te probleme, vrlo je jasno definisana. To je onaj trenutak kad krenete da nanosite štetu nekom drugom. Uopšte, odnos prema drugom je suština problema sa svim mutacijama raznih nacionalizama i ako je taj odnos takav da se vi služite nasiljem da povredite nekog drugog i u krajnjoj liniji da delujete politički, da li ste svesni ili delimično svesni ili nesvesni toga, to je čak možda negde sekundarna stvar. Ali ako u nekom nastupu političkog delovanja povredite nekoga ili nešto, u krajnjoj liniji kršite ustav države u kojoj živite, onda jednostavno nemate više prava da budete nazvani decom.

Mislim da je to jako važna tema. Mislim da se jako lako izgubi iz fokusa u svim tim pričama ono što je suština, a mislim da je suština upravo u ličnoj odgovornosti. Pola filma Šišanje se bavi – hajde da kažem sa te strane, ako pričamo o tom delu koje analizira ceo problem, koliko umetnost uopšte može ozbiljno da analizira sve to, nisam do kraja siguran – ali bavi se ličnom odgovornošću, jer oni nisu maloumni. Niko od njih. Između ostalog, zato smo neke instant izgovore izbacili ovom glavnom junaku Novici. On dolazi iz jedne specifične porodice, ali ne dolazi iz socijalno ugrožene kategorije, intelektualac je, matematičar. A s druge strane je, naravno, ta odgovornost društva koje će onda da interpretira i usmeri sve to.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Čini mi se da na tome da je reč o deci, o našoj deci, o mladima, najviše potenciraju oni koji bi zapravo trebalo da to što mladi čine takva dela shvate kao svoj problem, a ne kako olakšavajuću okolnost za počinioce.

STEVAN FILIPOVIĆ: Pa jeste, razni ljudi ili su pozvani ili se osete pozvanim da pričaju o svemu tome. Meni je drago što je profesor Kuzmanović tu. Mislim da dosta tih stvari, ako ne sve, može nekako ipak da se kvantifikuje i da se naučno obradi. I onda u okviru statističke obrade tih podataka upravo od strane recimo psihologa, a mislim da je stvar koja se ovde strašno previđa – što je generalno problem sa humanističkim naukama – što su one ispričane jezikom koji je laicima razumljiv i onda se laici osećaju pozvanim da se bave naukom, kao ja sad ovde, za razliku od matematike koju je nemoguće na taj način zloupotrebiti. Tako da tu imamo razne pseudoanalize svih tih podataka, iako je zapravo moguće da se u svemu utvrdi koja je to grupacija. Da li dolaze iz socijalno ugroženih kategorija ili taj socijalni aspekt cele priče ipak nije relevantan suviše u celoj toj priči; do koje mere pripadaju na ovaj ili onaj način određenim političkim strankama, koliki je uticaj svega toga. Nešto od toga, opet kažem, ne može do kraja da se istraži na taj način, ali nešto bogami i može.



Bora Kuzmanović, socijalni psiholog: Deca kataklizme

Krajem devedesetih, znači krajem veka i milenijuma, pitao sam svoje tadašnje studente kako oni doživljavaju prethodne generacije. Sećam se da je jedna studentkinja rekla: "Profesore, ako su to bila deca krize, mi smo deca katastrofe."


JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Ja bih se zapravo složila sa ovim što je Stevan rekao da kod problema razumevanja nasilja među mladima upravo u institucijama i među ljudima koji se time bave, postoji neka vrsta nepoznavanja problema. Tu bih kao primer navela to što se često čuje da ovi mladi ljudi koji su nasilni, dolaze iz socijalno ugroženih kategorija, a onda kad pojedinačni slučajevi dođu do suda i kad se u medijima pojave profili i porodična struktura, vidimo da dolaze iz srednje ili više srednje klase, da žive u elitnim beogradskim naseljima, da idu u elitne škole ili da studiraju. Npr., jednom od optuženih za ubistvo Brisa Tatona, mama je školski pedagog. Dakle, profesore Kuzmanoviću, koliko je socijalni milje određujući u ovom smislu?

Bora Kuzmanović

Bora Kuzmanović

"Latentna agresivnost, koja je u stvari više napetost, nezadovoljstvo, može jednog trenutka da bukne krajnje glupim, čudnim povodom"

BORA KUZMANOVIĆ: Početkom osamdesetih mi smo radili jedno istraživanje koje je kasnije objavljeno kao knjiga. Ta knjiga se zvala Deca krize. Krajem devedesetih, znači krajem veka i milenijuma, pitao sam svoje tadašnje studente kako oni doživljavaju prethodne generacije. Sećam se da je jedna studentkinja rekla: "Profesore, ako su to bila deca krize, mi smo deca katastrofe."

Kada bi sve bilo normalno, ovde bi danas mogla da se pojavi knjiga koja bi mogla da se zove "Deca obnove". Nažalost, ne. Pojavila se knjiga, opet rezultat istraživanja, Mladi zaglibljeni u tranziciji.

Znači, gledano u celini to što zovemo tranzicija, pitanje je u kolikoj meri je to tranzicija i šta sve to znači u ovo vreme koje objašnjavamo. Moglo bi se reći da su mladi na neki način zaglibljeni u tom smislu što je socijalni milje upravo pun protivrečnosti, nerešenih problema iz prethodne decenije od prethodne vlasti, ali da se ne izgovaramo stalno kao što su se i oni izgovarali na to staro vreme. Decenija nije malo, od 5. oktobra pa naovamo. Imamo nova razočaranja. Imamo neku novu situaciju koja nije ostvarila ona očekivanja koja su mnogi ljudi – ne radi se samo o mladima – očekivali i kad je reč o zapošljavanju, zaposlenosti, stabilnosti društva, zakonima, uklanjanju mita, korupcije, da ne opisujem to što svi možemo da opišemo, jer svakog dana to vidimo.

E sad je pitanje kad mi govorimo o mladima, o čemu mi hoćemo da pričamo, da li da pričamo o većini ili o nekim delovima. Ovo o čemu smo mi počeli mora ipak da se tretira kao deo, to je ipak manji deo prema onome što istraživanja govore. Bez obzira na to što je on dovoljno vidljiv i veći je nego što je možda bio. Teško je doneti sud da većina mladih spada u nasilnike. Čak ne spada većina ni u te žrtve nasilnika, ali spada u žrtve ovog vremena tranzicije.

Znači, ako hoćemo samo o tom delu da govorimo, onda je to malo drugačije nego ako govorimo o celoj generaciji. Tako da ima matematike i u društvenim naukama, statistike koja onda deli da li je ovoliko procenata, onoliko. I ovaj deo nije baš toliki, taj najnoviji vezano za nasilje na ulicama. Izučavano je dosta nasilje u školama, vršnjačko nasilje, i tu su se pojavile neke značajne studije. Ja ne znam čime se film bavi, možda je prvo to trebalo da kažem, ja sam ovde nažalost dosta hendikepiran, ali to sam rekao organizatoru – nisam gledao film. Malo mi je neugodno, a možda je i neučtivo razgovarati povodom nečega što nisam video i koliko naslućujem o čemu može biti reči, da mogu nešto da kažem.

Ako bi sada trebalo objašnjavati otkud to nasilje na ulicama teško je izbeći neke, kako da kažem, banalne stvari u samoj toj društvenoj nauci. Jeste, postoje neke frustracije, ne mora to biti pravdanje, imamo veliki deo i iz tih kuća gde ima nezaposlenih, gde mladi nemaju šanse da nađu posao, nemaju neke perspektive a to nije baš mali deo. Po mojoj proceni, više je takvih u ovom delu nego onih koji su iz bolje stojećih slojeva, ali i oni iz bolje stojećih slojeva imaju neku vrstu frustracije o kojoj bi možda trebalo istraživanja da pokažu da li je to osećaj da nema perspektive, da je to nestabilno, nesigurno, da je puno nepravdi na neki način.

To je opet stara priča, od psihoanalize pa naovamo, da ta agresivnost, latentna agresivnost, koja je u stvari više napetost, nezadovoljstvo, može jednog trenutka da bukne, možda jednim krajnje glupim, čudnim povodom, a naravno da može biti i organizovano i da se usmeri u ko zna kakvom pravcu.

Ja sam ovde najstariji. Većina vas se nije ni rodila 1968. Ja znam kakav je tada povod bio, i danas bi mogao delovati neshvatljivo. Naravno, bunt je tada imao neki smisao, bio je osmišljen i to je nešto drugačije nego što je obično nasilje na ulicama. Hoću da kažem, može i tako nešto da se desi. Mada u ovom slučaju, ako mislimo na ove poslednje događaje povodom gej parade, ne znam zaista u kolikoj meri tu ima organizovanih elemenata sa strane, sigurno u interesu nekih stranaka da izađe što više mladih na ulice i da izliju to nezadovoljstvo. Trudim se da budem vrlo obazriv, kad nemam dovoljno jasnih činjenica, i da baš ne optužim zato što je nekome u interesu da je taj što mu je u interesu to i organizovao. Ne mora to da se poklopi. Može da kaže – odlično što sam to dobio, ali ne mora da znači da je to organizovao.

Dakle, mene nekako priča neizbežno vuče ka tom delu koji je možda pomalo banalan jer je toliko poznat i van socijalne psihologije i psihologije, da postoji ukupna frustracija i doživljaj napetosti koji ima društvene korene. Ali tu je dodata i porodica i ima elemenata vezanih za školu, a delom takođe i politička pitanja izazivaju napetost. Sve se to negde skupi u čoveku i on ima jedan latentni osećaj napetosti. To može da bukne svakog trenutka i pretvori se u nasilje.

Sticajem okolnosti na dan gej parade bio sam u gradu i video sam te ljude. Dakle, oni su zapravo deca ove dece krize. Znači, ako smo mi izučavali omladinu devedesetih, dobar deo je imao dvadeset i neku godinu i ako se malo ranije oženio i udao, a ovo su klinci od 15, 16, čini mi se da je najviše bilo takvih ispod 18 godina, to su možda deca dece koja su već odrasla u nekom vremenu krize. I to na neki način obeležava te generacije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net