fotografije: m. milenković

Tribina »Ko šiša mlade« – 2. deo >

Dimitrije Vojnov, dramaturg:
Šta je sa ostalima

Ja bih voleo kada bi se ovo društvo malo više pozabavilo ovim ostalim mladim ljudima koji nisu bili tog dana na ulicama, koji se ponašaju manje ili više normalno, koji se ponašaju manje ili više odgovorno prema sebi i prema svojoj okolini

JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Profesor Kuzmanović je sad nekoliko puta upotrebio reč "banalno". Glavna zamerka koja se u gotovo svim negativnim kritikama Šišanja provlači jeste da je film problem obradio na naivan i banalan način. Ja se s tim ne bih složila jer mi se pre čini da je priča o tome kako talentovano i inteligentno dete koje je dobar đak postaje nasilnik, da je zapravo taj razvojni put banalan i vrlo jednostavan u Srbiji, da se on dešava baš na taj način.

Dimitrije Vojnov

Dimitrije Vojnov

"Odsustvo perspektive mladih ljudi dovodi do neodgovornog ponašanja. I onda naravno da oni ispunjavaju svoje najniže porive"

DIMITRIJE VOJNOV: Ja mislim da u principu negativne kritike imaju svoje mesto kao i pozitivne, ali dok god ne bude neko pametniji i talentovaniji snimio film o ovom problemu kod nas, ovo je najbolji srpski film o skinhedima i najbolje što je naša kinematografija uspela da dođe do te teme. Što se mene tiče, ja bih mnogo voleo kada bi se uskoro pojavio neki film koji će to da na neki produbljeniji način prikaže. Ono što mislim da je profesor načeo i što je zapravo suštinsko pitanje ovde, ja ću malo da proširim u dva pravca.

Jedan pravac je u tome da se mi sada nalazimo (o tome ću kraće govoriti pošto pretpostavljam da to manje zanima uvažene posetioce ovde) u jednoj klasičnoj priči srpske škole, a to je da se bavimo sa šest hiljada mladih ljudi koji su pravili probleme po gradu za vreme gej parade, a da se ne bavimo sa preostalih koliko stotina hiljada mladih ljudi u Srbiji koji tog dana nisu bili na ulicama. A zašto je to vezano za srpsko školstvo? Srpsko školstvo, barem ono kakvog se ja sećam, ne verujem da se promenilo na svim nivoima, dakle osnovne škole do fakulteta, najviše vremena na časovima se provodilo u profesorovom, nastavnikovom, učiteljevom, čijem god bavljenju lošim đacima i time da nekako ti đaci dođu do toga da dobiju dvojku, ako mogu da odgovore na neko pitanje, da im se došapne, da se taj problem reši, a niko se nije bavio dobrim đacima. I mi se sad opet bavimo time. Mi se sad opet bavimo sa šest hiljada ljudi koji su lomili po gradu, oko čega pretpostavljam da ne postoji niko ko će reći da je to u redu, da ne treba sankcionisati. I ja bih voleo kada bi se ovo društvo malo više pozabavilo ovim ostalim mladim ljudima koji nisu bili tog dana na ulicama, koji se ponašaju manje ili više normalno, koji se ponašaju manje ili više odgovorno prema sebi i prema svojoj okolini i da se za njih osmisle neke aktivnosti.

Jer, kada već govorimo o ovom filmu, kada kažemo kako je obradio temu, hajde da obrnemo stvari. Hajde da kažemo da Šišanje nije priča o problemu, nego da kažemo da je možda samo Šišanje kao film u stvari problem. Zbog čega nema više filmova koji se bave mladim ljudima, u stvari ne samo pitanjem njihovog skretanja u krajnju desnicu, nego i drugim pitanjima mladih ljudi. Zbog čega nema više filmova o tome? Zbog čega nema TV serija o tome?

Pri tom, ne govorim u smislu usvajanja neke socijalno angažovane kinematografije, mada ni to ne treba zanemariti, nego prosto ostvarivanje kinematografije i televizijskih serija kao trendseting, kao pokazatelj nekog načina života za mlade ljude. Znači, ne kao refleksija onoga što već postoji, jer je generacijski film nemoguće snimiti jer ako pravite generacijski film, dok on se napravi, više ta generacija nije ta generacija.

Dakle, filmovi o mladima obično su filmovi nostalgije, ali vi morate praviti filmove koji su trendseterski. Ništa od toga ne postoji kod nas. Ne postoji nijedan film na tu temu.

Meni je žao što ovde nije došao naš uvaženi profesor Goran Marković, jer je on čovek na početku svoje karijere filmovima Specijalno vaspitanje, Majstori, majstori, Nacionalna klasa uspeo da prikaže ne samo kako je bilo biti mlad u Jugoslaviji u to vreme nego je uspeo da prikaže određene uslovno rečeno ideološke aparate, koji su maltene, naročito u slučaju filma Majstori, majstori, aktuelni i dan-danas. Majstori, majstori su kultni film među prosvetnim radnicima, među ljudima koji imaju 35 godina i predaju u školi. Oni kažu da je taj film nešto što je apsolutno realistična priča o današnjim okolnostima u našim školama.

Dakle, to je priča o tom širem problemu kojim se niko ne bavi. I ja se zaista ponekad upitam: pa čekajte, ako mi imamo u medijima, i to svim medijima, znači nevezano da li je to "Pravda" ili "Vreme", potpuno je svejedno, ukupno pet i po tema, koje se tiču ukupno šest hiljada ljudi, šest hiljada tinejdžera, šest hiljada nekih koje su prevarili u privatizaciji, šest hiljada nekih koji su se obogatili i tako dalje, a ne bavimo se ostatkom naroda koji je normalan, normalno živi i treba mu možda malo pomoći i na neki način ga malo uputiti u to nešto.

E sad, druga stvar vezano za ove mlade ljude, o čemu je profesor govorio. On je pomenuo 1968. godinu. Ja bih krenuo od nekih stvari kojima sam ja bio što svedok, što učesnik, a reč je o sledećem. Znači, reč je o tome da mi sada pokušavamo da objasnimo novim generacijama – kad kažem novim generacijama, to je ovih šest hiljada koji su problem – da se u stvari zabava završila. Znači, da ono što je bio 9. mart (ja više ne mogu da se setim zbog čega se 9. mart uopšte desio, nešto što je bilo vezano za televiziju, šta je bio povod, što Vuka Draškovića nije bilo na televiziji, tad je srušen grad), pa smo onda imali šetnje i sukobe u gradu, kad su bili pokradeni izbori 1996, imali smo i to, pa smo imali 5. oktobar zbog toga što je Sloba hteo da bude drugi krug izbora.

Znači, kad se setimo razloga zbog kojih je grad do sada lomljen, naravno da je taj razlog bio najmanje politički korektan, ali to su sve bili povodi, a razlozi su bili nešto drugo. Nije narod srušio Skupštinu i zapalio Televiziju zbog toga što je mislio da ne treba da bude drugi krug, nego zato što su hteli da se obori Miloševićev režim. Isto je bilo i sa šetnjama. Isto je bilo i sa svim tim drugim stvarima.

E sad, nova generacija želi da ima svoju zabavu. Ja ću sad iskoristiti kao fus-notu nekog ko nije naučnik, ali ko to sjajno ume da artikuliše – Uroš Đurić, koji je u "Utisku nedelje" rekao: "Mi zanemarujemo činjenicu da se ti mladi ljudi jako dobro zabavljaju." Ne treba da zanemarimo aspekt zabave, koliko god to nama koji smo se ovde sakupili strano zvučalo. To jeste zabava.

Treba imati u vidu još jednu stvar. Uroš Đurić je, na primer, čovek koji radi emisiju "Ritam sportskog srca", koja je bila na Radiju B92. Tokom devedesetih godina B92 je fetišizovao navijačku kulturu. Pazite, fetišizovao navijačku kulturu, to dernjanje na stadionima, oni su svoje slogane izvikivali na taj način, snimali takve džinglove. Imali ste period totalne fetišizacije navijačke kulture. Imali ste period u kome ste vi rekli narodu, mislim ne vi konkretno, nego su mediji rekli narodu da je u stvari Milošević otišao sa vlasti jer je zapaljena Skupština i srušen RTS. A zapravo nije zato otišao sa vlasti.

I onda se deset godina kasnije čudimo što svako kad je nešto nezadovoljan ode da sruši RTS, misleći da će se nešto promeniti. Ja ne mogu da budem nepošten prema vlastitoj mladosti, pa da kažem da se tada, u šetnjama 1996. ili 5. oktobra, u tim uslovima, nisam lepo zabavljao, s tim što je naravno to bilo mnogo prihvatljivije nego danas.

Ovo danas je nešto drugo, ali hoću da kažem da mi to sve zanemarujemo. I sad treba neko u ovom društvu, koje je u međuvremenu odlučilo da živi malo normalnije i da ne rešava stvari na ulici, da nekako kaže tim mladim ljudima da je zabava završena. Ali, to je jako teško, jer zabava u stvari još nije završena. Znači, neki politički procesi još traju, neke tenzije još postoje, neki ljudi misle – da li je realno ili ne – da preko toga na ulici mogu nešto da reše. Kao što je profesor rekao – da li je bilo organizovano. Ja lično mislim da ovi neredi svakako jesu bili organizovani. Pošto, ako je Mladen Obradović uhapšen ujutru, a ovi su napravili taj haos u tri po podne, onda treba da pretpostavite generalštab. Ako je on Kutuzov, kao, znači sve organizovao, a ovi su to u tri napravili, dok je on bio u zatvoru. To su gluposti.

Naravno da je bilo organizovano. Pitanje je ko je to organizovao. Ja ne želim da ulazim u to. Tu već ulazimo u paranoju. Pitanje kome to odgovara i tako dalje, to je već druga stvar. Da, organizovano je, jer još uvek neko vidi interes u tome. Znači, zabava nije završena, politički procesi i dalje traju. Ali, ja mislim da je ključni problem u onome sa čime sam ja počeo, a to je što smo mi zanemarili taj normalan deo naroda, koji funkcioniše, i fokusirali se na one koji su negde pošli tom stranputicom.

Slažem se sa Stevom da to nema veze sa socijalnim okolnostima iz kojih mladi ljudi dolaze. Imali ste primere školskog pedagoga i tako dalje. Ali ono sa čime ima veze, to je da vi zapravo u Srbiji imate situaciju da što god da vam se desi – ako opljačkate trafiku, možete da budete ministar policije, ako vas uhvate što ste bacili Molotovljev koktel, ne znači da u nekom trenutku u životu za dvadeset godina nećete možda, ne zahvaljujući tome, biti ministar, ali vam neće biti prepreka.

Znači, ne postoji nikakav sistem koji mladima nudi perspektivu. I otud je, na primer, velika ekspanzija narkomanije. Pa naravno da će u zemlji u kojoj su ljudi nezaposleni i u kojoj mogu da sede po ceo dan kod kuće biti ekspanzija narkomanije, jer niko neće ni da primeti da se čovek čudno ponaša, pošto je ionako ceo dan u kući – da li je na heroinu ili je zdrav-prav kod kuće, potpuno je svejedno.

Dakle, to odsustvo perspektive mladih ljudi dovodi do neodgovornog ponašanja. I onda naravno da oni ispunjavaju svoje najniže porive. E sad, ostatak naroda je prihvatio da postoje te velike vrednosti i sad te vrednosti treba ojačati i prilagoditi, da bi ih razumeo i ovih šest hiljada koji ih ne doživljavaju tako.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Slažem se da njih ima samo šest hiljada u odnosu na ukupan broj mladih ili ukupan broj stanovnika, ali to je šest hiljada ljudi koji u jednom danu mogu da drže kao taoce sve ove ostale i kao takvi predstavljaju mnogo značajniji društveni faktor i snažniji nego svi ostali. Zato se mediji više bave njima, jer oni su tema za sebe, ali, utiču i na živote većine, pa su tema i za većinu.

STEVAN FILIPOVIĆ: Počeli smo ceo razgovor pričom o relativizaciji i mislim da recimo u okviru ove Dimitrijeve teze upravo vidimo primer na koji se način stavljanjem u kontekst nečeg što mogu da budu istine, što mogu da budu poluistine, što mogu da budu neproverene informacije, upravo oslobađaju krivice ljudi na koje bi trebalo da se fokusira cela ova priča.

Pogrešno je stavljanje u isti koš 5. oktobra i tih protesta koji su bili vezani za rušenje Miloševića i ovoga što se desilo 10. oktobra ove godine. U krajnjoj liniji, nije na naučnoj bazi tačno. Jer, ako pogledamo socijalnu strukturu ljudi koji su izlazili na proteste recimo 5. oktobra i koji su izlazili na demonstracije protiv Miloševića, to nije ista struktura. Ovde je to mnogo svedenije, mnogo ograničenije, pripadaju jednom političkom opredeljenju, sve to je bilo vrlo fokusirano i mislim da jeste organizovano.

Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora je sproveo jedan jako zanimljiv eksperiment. On se infiltrirao u jednu od tih grupa. Oni su bili dovoženi autobusima, imali su motorole, znali su gde je policija najslabija i u svakom slučaju u tom smislu lako je utvrdivo da jeste bilo organizovano.

Jako važna stvar – da, to je šest hiljada ljudi, ali mislim da je većina mladih formatirana u nekom autoritarnom obrascu i mi znamo kako to funkcioniše. Razlozi za to su različiti. Ali ne može tako jasno da se napravi linija između toga, odnosno za zakon može – da li ćeš ti da prebiješ nekoga ili da li ti želiš da prebiješ nekoga.

Kadar iz filma "Šišanje"

Nadovezao bih se na ono što je profesor Kuzmanović rekao. Mislim da stalno pričamo o tranziciji kao izgovoru. Problem je u stvari nedostatak onoga što bismo nazvali tranzicija. Ja mislim da je upravo kontinuitet, ideološki kontinuitet sa Miloševićevim režimom koji je uspostavljen posle ubistva Zorana Đinđića, sa dolaskom Koštunice na vlast, definisao dominantnu matricu. I to je, znate, vrlo velika razlika: da li je dok odrastate dominantna matrica u društvu agresivna ili nije. A ta nacionalistička jeste i zato je prijemčiva za nekog za koga po strukturi ličnosti može da se kaže da je autoritarna ličnost.

Ako imate generacije i generacije već formatirane u tom ključu, onda nije teško pretpostaviti šta će se dalje dešavati. Znači, ako se matrica pravi i konstantno ponavlja, onda manipulacija tim osećajem koji postoji kod tih grupa ljudi nije zanemarljiva.

Ja se apsolutno slažem sa onim što je Dimitrije rekao o omladinskom filmu, o bavljenju talentovanima i tako dalje, ali to je druga tema, a ta tema u ovom kontekstu zapravo poništava važnost i značaj priče o ovom prvom delu. I onda, eto, mislim da je tu fokus jako bitna stvar.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net