fotografije: m. milenković

Tribina »Ko šiša mlade« – 3. deo >

Maja Uzelac, rediteljka:Tužna grupa

Naša takozvana kulturna elita, ako imamo tako nešto u ovom trenutku, mogla bi da se formira iz redova sadašnjih klinaca. Mada, oni su jedna užasno tužna grupa, da tako kažem, bukvalno su skup individua kojih uopšte nije malo, ali koji apsolutno nemaju oko čega da se organizuju ni u kakvom društvu, koje bi onda bilo nekakav značajan društveni faktor

MAJA UZELAC: Naravno da je u ovoj zemlji uvek bilo dosta ljudi koje želi svako da bije i dosta razloga da nekog biješ. Mislim da je problem u tome što se ti ljudi koji žele nekog da biju zaista, a ne metaforički, vrlo lako udružuju i organizuju. Nekako im je uvek bilo vrlo, vrlo lako da naprave vojsku, dok ovi koji ne žele nikog da biju, nemaju tendenciju udruživanja bilo koje vrste. Da imaju, to bi bilo malo drugačije, ta naša takozvana kulturna elita, ako imamo tako nešto u ovom trenutku, mogla bi da se formira iz redova sadašnjih klinaca. Mada, oni su jedna užasno tužna grupa, da tako kažem, bukvalno su skup individua kojih uopšte nije malo, ali koji apsolutno nemaju oko čega da se organizuju ni u kakvom društvu koje bi onda bilo ikakav značajan društveni faktor.

Maja Uzelac

Maja Uzelac

"Dok pokušavate da napravite film o nekoj generaciji, treba pet godina da se snimi i, dok to izađe, može da se vidi u kadru kako glumci odrastaju"

Mnogo njih se bavi nekim umetnostima, nekim naukama, nekim stvarima za koje u državi generacijski nema para. I prosto, nema filmova koji se bave mladima, Dimitrije sada kaže da dok pokušavate da napravite film o nekoj generaciji, što i Steva najbolje zna, treba pet godina da se snimi i dok to izađe, može da se vidi u kadru kako glumci odrastaju.

DIMITRIJE VOJNOV: To je zanimljivo. To je na svim nivoima. To nije sad pitanje da se mi žalimo, ne znam ni ja, na problem establišmenta, problem javnog servisa, problem filmskog centra u Srbiji. Mi imamo situaciju da vi pogledate medij koji je danas komercijalan, ali je krenuo od civilnog sektora kao B92. Pa, ni oni ne prave ništa pametno. Nisu napravili seriju ni o problemima kako je to biti novinar za vreme Miloševića, što je zanimljiva tema, ni o Ćuruviji, ni o čemu, nego su napravili kretensku seriju o bolnici "Naša mala klinika" i seriju o dva šanera "Vratiće se rode". Ako oni ne mogu da imaju neki nivo, onda šta očekivati od RTS-a koji se inače opredelio da ispunjava hirove, perverzije i druge potrebe naroda.

MAJA UZELAC: Svi su se za to opredelili zbog toga što ne postoji više nikakav princip i mogućnost pravljenja programa za ciljnu grupu, nego ti sad moraš da praviš program za svakoga. Da bi zaradio bilo šta ikada u Srbiji, svi samo razmišljaju na temu profita. Ništa ne olakšava ljudima koji žele da prave neke sadržaje koji su na bilo koji način upućeni nekoj ciljnoj grupi, takozvanoj kulturnoj ili onima koje bi mogle takve da postanu. Oni su tretirani na tržištu jednako kao i svi ovi drugi ljudi koji prave ove "farme" i "velike bratove".

DIMITRIJE VOJNOV: Rezultat toga – mi u stvari imamo problem što kad merimo rejtinge, mi merimo rejting onih koji gledaju televiziju, a ne merimo rejting onih koji nemaju šta da gledaju na televiziji i ne gledaju je uopšte. Ja mislim da ova publika, ovih šest hiljada koji su pravili haos po gradu – nemaju šta da gledaju na televiziji. Ne kažem da bi ih možda neki zanimljiv program tog dana zadržao kod kuće. Daleko od toga, ne želim da banalizujem do te mere, ali hoću da kažem da imamo jedno društvo koje je, između ostalog, na svim granama do te mere zaostalo da je nama najmanji problem za ulazak u Evropsku uniju to nešto što je kao ključno u smislu ekonomije, politike, ovoga, onoga. Mi imamo problem kad pogledate naše medije, oni nisu za Evropsku uniju, a nekmoli bilo šta drugo.

I onda, naravno, kad imate zapravo situaciju gde je sve izgubilo komunikaciju sa mladim ljudima, da se pojavljuju takve asocijalne osobe koje se tako onda i ponašaju.

Kadar iz filma "Šišanje"

JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Jedan od zaključaka koji se može izvući jeste da je jedan od razloga zašto imamo šest hiljada nasilnika, između ostalog i dosada. Profesor Kuzmanović je malopre pomenuo 1968. i rekao: "Taj bunt je imao smisla." Da li neko od vas može da bilo kako anticipira u čemu onih šest hiljada vidi smisao svog bunta, koji, bar nama koji smo danas ovde, deluje dosta bezrazložno i besmisleno.

MAJA UZELAC: Pa oni ionako svi verovatno veruju da će 2012. da propadne svet, pa onda dotle da se izigraju.

DIMITRIJE VOJNOV: Mislim da smisao vide u tome što su homoseksualci u našem društvu ljudi prema kojima postoji veliki otpor i svako nasilje protiv njih je legitimisano. I njima je to bio jedan lep povod da se okupe i da prave haos zato što će moći da se vrate kući i da kažu: "Bio sam da bijem pedere koji prave paradu", i niko im neće praviti veliki problem zbog toga.

Ali, ne verujem da je homofobija u suštini bila glavni razlog. U suštini, na kraju kad pogledamo, oni su najmanje proganjali samu gej paradu. Više su pravili po nekim drugim mestima u gradu. Pravili su i tu, naravno, ali nije im to bilo primarno. Tako da je prosto ta homofobija iskorišćena kao jedno opravdanje za okupljanje, a razlozi su bili potpuno druge prirode. Mislim da je u ovom slučaju to bilo u njihovom okruženju, u porodici.

BORA KUZMANOVIĆ: Pošto sam se našao na ulici tog dana, silazio sam prema Dorćolu gde stanujem i pratio jednu grupu mladih ljudi. Ono što mene na neki način interesuje, čini mi se da sam u toj koloni koja je prošla Makedonskom sa motkama, kamenjem, ka Kalemegdanu, jeste jedna velika količina gneva.

Ja se slažem da ima i zabave. Zabave je bilo i 1968. godine, 1992. niko ovde i ne pominje i verovatno kad bih sad iznenada pitao po čemu je značajna, niko se ne bi ni setio tog bunta, iako sam ja sa jednom grupom napravio knjigu Studentski bunt 1992, koji je izgledao kao veliki, čak je nešto i ostvario. Dakle, i tu je bilo zabave i mi smo čak i u knjizi rekli da protest ima i kulturološke elemente i u načinu života, ali u užem smislu. Dakle, bilo je tu nekog stvaralaštva, vajarstva, slikarstva i tako dalje. Dakle, uvek ima i tih elemenata. Ali, ja sam gledao smrknuta, ozbiljna lica tih mladih sa puno gneva. Oni nisu komentarisali ništa vezano za gej paradu. Komentarisali su jedino policiju. Oni su se hvalili kako su udarali na policiju, šta su zapalili i već tada su pričali kako će se možda ubuduće bolje organizovati.

Dakle, tu je prisutan nekakav gnev čiji su koreni verovatno različiti i koji traži povod i utoliko se slažem sa Dimitrijem da je možda u početku bio povod to – gej parada i netrpeljivost, netolerantnost. To je malo i tradicionalno, ali je stvarno nadišlo to i oni se uopšte nisu ni osvrtali na gej paradu.

Ono što je neobično, za razliku od nekih ranijih vremena kada je policija davala dosta povoda, kada je bila sukrivac ili glavni krivac, sada se policija povlačila, gledala je što manje da upotrebi silu. Znači, ovaj gnev je imao, to se može opaziti, neki početak pre. On je negde lebdeo. Koliko je to do navijača, jer navijačke grupe su tu učestvovale, a kod njih su te stvari inače povezane sa frustracijom, navijanjem, nekim kanalom za ispoljavanje te napetosti, tog gneva. Ono što se meni učinilo tog trenutka, to je da bi možda sledeći put to samo moglo da dobije političke dimenzije.

Znači, ako sad hoćemo da kažemo – idemo malo van ovih šest hiljada, pitanje je koliko još ima gnevnih ljudi koji nisu hteli da se uključe u tu vrstu izražavanja agresivnosti i gneva, jer nemaju oni ništa protiv ili nisu tada bili ni spremni na to, ali koji bi možda mogli da se pojave jednog trenutka, nezadovoljni svojom ukupnom egzistencijalnom situacijom. Samo primera radi hoću da kažem da u mojoj familiji ima čak i porodica nezaposlenih, relativno mladih, i gledam kako taj njihov gnev vezan za egzistencijalnu situaciju polako narasta.

A onda imamo i priče koje nisu bez osnova da ako hoćete da se zaposlite, morate biti član stranke i morate imati neku funkciju. To stvarno do mene dolazi iz raznih izvora, a pošto se ja time bavim i osetljivo primam te informacije, dakle ne samo za neka rukovodeća mesta gde još kojekako može da se diskutuje da li treba ili ne treba, da li je opravdano, ali za stručna mesta traži se politička podobnost. To je bilo u ono vreme jedne stranke i mi smo se i onda čudili i krstili kako to sme neko da traži. E, sad dobijate to slično, samo što je umnoženo. Umnoženo, jer je to najmanje puta onoliko koliko ih učestvuje u ovoj koaliciji. Dakle, to je sad toliko namnoženo da normalan mlad čovek, koji smatra da mu je dužnost da završi školu, da pokaže sposobnost i da dobije šansu mora da se oseća onemogućeno.

Bojim se da je to razočaranje jako teško.

Znači, ako malo proširimo temu, ja to razumem, umetnost se bavi, i normalno je da se bavi i pojedincima i ne možete da očekujete od umetničkog dela da je naučno delo, dakle da ono objašnjava ono što je dužnost neke naučne knjige, da govori i o raznim tokovima i o celini, tako da onda ima smisla govoriti, samo možda, i o ovih šest hiljada i uopšte o agresivnosti. To je ekstrem. Agresivnost je ekstrem. Ali ako proširimo malo temu, čekaju nas te grupe koje su na ivici izdržljivosti i koje čekaju neki pogodniji trenutak i izaći će možda na ulice. Ne znam šta će od toga biti.

Mi smo malo neobična zemlja. Ja bih voleo kad bih napisao jedan rad pod nazivom "Srbija – zemlja paradoksa", a jedan od paradoksa je to što mi s jedne strane imamo poslušnost vlasti, koja prilično dugo traje. Ne baš prava disciplinovanost, ali recimo, neka autoritarna poslušnost, a onda se pojavi ta eksplozija u kojoj se nešto prelomi pre nego što se normalnim demokratskim putem to reši. Onda to opet tako tinja, opet tako ćute, eventualno malo ogovaraju i tapšu, da bi se ponovo s vremena na vreme pojavilo. Prosto to imamo, periodika je sad malo učestalija, ali ipak se to javlja povremeno: neko ćutanje, prihvatanje svega i svačega. To je osećanje koje karakteriše politički aspekt većine generacija. Znači, za razliku od ove agresivnosti, siledžijstva, osećaj nemoći je mnogo rasprostranjeniji, osećaj da su norme propale, da ništa nije na svom mestu.

bora kuzmanović, dimitrije vojnov, stevan filipović

Ta proširena osećanja su latentna osnova iz koje ko zna šta može da ispadne. Ne mora nužno da ispadne i dobro, pa sad kažemo –sad će se smeniti jedna vlast, pa će doći bolja. Ne mora da dođe bolja. Može da dođe i gora.

DIMITRIJE VOJNOV: Mislim da je generalno prisutan otpor u odnosu na ceo sistem, jer je naša država postala do te mere partokratska, što nije nikako nova misao. Mislim da se ljudi apsolutno na svim stranama ideološkog spektra u Srbiji manje-više slažu oko toga, osim onih koji su u partijama. Imamo situaciju kao što je američka ekonomija i uopšte svetska ekonomija doživela kolaps tokom ove recesije, zato što je ogroman procenat tokova novca bio vezan za finansijski sektor. Znači, oni su prodavali novac, a nije bilo realne ekonomije koja bi to pokrila.

Tako je i kod nas to isto sa partijama. Kod nas su praktično partije, njihovi ljudi, počeli da bukvalno utiču na realnu zaposlenost ljudi. Imate ogroman procenat ljudi iz partija koji su zaposleni na nekim najbanalnijim mestima. Ja ne govorim sad o tome da partija postavlja ministra. Govorim o tome da partija postavlja od šofera do čistačice. Dakle, na svim mestima su ljudi koji su tako postavljeni. Ljudi su revoltirani političkim sistemom i ja mislim da ono što je sledeći problem nije u tome da li će se smeniti i doći neka druga partija. Manje-više sve partije u Srbiji su orijentisane dosta slično. Nema tu puno razlika. Ali, kada dođe poslednja na redu, šta je onda sledeće? Kad se sve izmene, šta ćemo onda, kad više ne bude nijedna koja je preostala?

STEVAN FILIPOVIĆ: Mi živimo u društvu gde klerofašističke organizacije nastupaju kao političke partije, vrlo otvoreno i vrlo javno. Ja bih voleo da prestanemo da pričamo o šest hiljada ljudi kao o nekom ekstremnom primeru, zato što to jednostavno nije istina. Hajde da pričamo o mejnstrimu. Znači, ako pričamo o većini tih mladih ljudi i kažemo da su većina autoritarne ličnosti, pošto znamo podatke. Ja sam čitao neke analize o tome iz 1999, 2006, 2008. i 2009. Neverovatno kolika je promena i koliko je manje toga bilo, recimo, čak i 1999.

MAJA UZELAC: Uzgred budi rečeno, primećuješ da više odlaze ljudi sad iz zemlje, nego što su 1999. odlazili. To je neverovatno.

STEVAN FILIPOVIĆ: Nisam proverio, ali to je verovatno tako. Ali, recimo, ako su većini ljudi dominantniji autoritet vojska i crkva, ako je većina mladih formatirana autoritarnim ključem, to su osobe koje su vrlo prijemčive za fašizam neke vrste. I mi imamo jedan veliki problem koji je takođe deo te relativizacije i manipulacije, kada se o fašizmu priča kao o nečemu što je vezano za Hitlera i kukasti krst i ne znam ni ja šta. To je jedna od teza filma, između ostalog. Fašizam je sistem vrednosti i fašizam je odnos prema drugome, između drugih stvari, ali to su neke suštinske karakteristike. Ali, fašizam može da bude i kineski i španski i imali smo primer toga u Izraelu. Tako da je taj sistem vrednosti nešto što je jako blisko kao rešenje tim mladim ljudima koji su već formatirani u takvom ključu.

Ako im se još nešto politički nudi kao rešenje od strane klerofašističkih organizacija, političkih partija, crkve, akademije nauka i tako dalje, ako im se nude rešenja koja su upravo u fašističkom ključu, znači da je nacionalizam, ekstremni nacionalizam, otvoreni fašizam. Nikad neće biti nacizma tako što će neko da izađe sa svastikom. Taj će čak i u Beogradu ovakvom kakav je da bude uhapšen. Ali, mnogo su maligniji upravo ti drugi modaliteti fašističke ideologije i način na koji se oni zloupotrebljavaju i način na koji se generacije boje. Onda, naravno, da će da budu homofobi, naravno da će prirodno rešenje da bude verbalno nasilje ili fizičko nasilništvo u jednom trenutku.

MAJA UZELAC: Ti klinci su rasli u društvu koje je mentalitetski apsolutno sklono potčinjavanju autoritetu i znamo zbog čega, da ne ulazimo u tako davnu prošlost, pa redom kako je do toga došlo. Ali su onda tu vrstu nemoći očevi ovih klinaca sada iskaljivali nad njima u porodici i da je to to. Opaliću dete po glavi, ali kod šefa sutradan neću ništa da kažem na poslu i to je tako godinama i godinama išlo. I da je zapravo homofobija koje ima, neka vrsta reakcije na taj nedostatak, propadanje principa. Oni zapravo gledaju ljude koji su verbalno, ti njihovi očevi, stričevi ili dede, nemam pojma, verbalno su neverovatno strašni i za njih su strašni, ali ni za koga ko se računa i ko može nešto da promeni, nisu, i to je apsolutno odumiranje i oni su u potrazi za mačizmom i za dokazivanjem sebe u tom ključu, krenuli protiv toga.

STEVAN FILIPOVIĆ: To je zanimljivo iz filozofske perspektive, ali mislim da je realnost dosta banalnija. Mislim da je upravo ovaj fašistički ključ suština. Nije se promenila ta struktura, ako pričamo o autoritarnim ljudima, većina je takva bila i u vreme Tita, samo što je to onda bilo od strane elita artikulisano na neki drugi način. Jedna od studija koje sam čitao odnosila se na to da li postoji razlika između leve i desne autoritarnosti i ispostavilo se da zapravo ne postoji, da je u pitanju ista vrsta ličnosti.

Ali, ako je to do sad bilo artikulisano na drugačiji način, sada upravo te političke elite koriste istu tu strukturu ličnosti kod većine građana da usmere to u ovo. Te teme su prirodno desne teme. To su prirodno fašističke teme.

MAJA UZELAC: Nisu desne kada su drugačije postavljene. Tu je takođe i navika ljudi da se samocenzurišu. I ti ljudi su kao pričali o određenim stvarima i ništa njima nije bio problem da uđu u konflikt i da jedni drugima kažu tačno ono što su hteli da im kažu. Međutim, neko ih štiti od njih samih, jer smatra već unapred da je bolje da mi ne ulazimo u to jer posle ko zna šta može da se dogodi. Znači, to je navika koja na taj način apsolutno funkcioniše.

DIMITRIJE VOJNOV: Mislim da je Maja potpuno u pravu. U stvari, homofobija je ostala kao neka poslednja instanca u kojoj ljudi još kao mogu da se pokažu. Jer, sve ostalo je potpuno propalo i onda je to neka tačka u kojoj je delovalo u tim strukturama o kojima ona govori, da su tu negde na nekoj margini ljudi koji su, čak ne moraju da budu nimalo obrazovani, iako jesu neka vrsta margine, koji kažu: e, slušaj, sve ćemo da pretrpimo, ali još da pederi prave paradu, to ne može.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Pošto ste malopre rekli – Srbija zemlja paradoksa, moram da primetim nešto. Kako je moguće, kad već pričamo o paradoksima, da imamo situaciju u kojoj su nove generacije konzervativnije od generacije svojih roditelja? Kako je moguće da 1979. godine ovde u Beogradu na Stadionu JNA, na Partizanovom stadionu, Prljavo kazalište svira Ja sam za slobodnu mušku ljubav, a da je danas u Beogradu potrebno da prođe devet godina od prvog pokušaja, da bi kako-tako bila održana gej parada?

DIMITRIJE VOJNOV: Samo jedna stvar, u to vreme homoseksualnost nije bila legalna, kada su oni svirali tu pesmu. Ona je legalizovana za vreme Slobodana Miloševića, ispravite me ako grešim, u zakonu u kome je homoseksualnost izbačena kao prekršaj. Međutim, o čemu je reč? Vi danas, ako pogledate medije, pogledajte Pink, na primer, tu postoji ogroman broj ljudi, transvestita i tako dalje. Kad govorimo o medijskoj slici, recimo "Vil i Grejs", ljudi to vole da gledaju, prosto medijska bitka vezana za pravo homoseksualaca u Srbiji je dobijena. Mislim da tu uopšte nema priče. Problem je u tome što su naša gej aktivistička udruženja, među kojima ja imam dosta prijatelja, znači ja ovo ne govorim kao neko ko je protiv njih, već naprotiv, ali je činjenica da bi ona funkcionisala, moraju da budu finansirana od strane nekih fondacija koje se prosto bave širim političkim pitanjima. Ja mislim da se ta aktivistička udruženja vrlo teško mešaju u stvari koje nemaju mnogo veze sa homoseksualcima.

Ali, ono što javne ličnosti koje su gej postignu u smislu afirmacije, iste te javne ličnosti nekim svojim potpuno besmislenim aktivnostima, koje nisu vezane uopšte za gej prava, obesmisle. I zato dođemo do paradoksa da je 2001. godine, kada su dobili batine, gej parada mnogo veće simpatije donela u narodu nego ova gej parada.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ: Moje pitanje se odnosilo na stanje društvene svesti. Imaš pun Stadion JNA, Prljavo kazalište svira kao predgrupa Bijelom dugmetu 1979. i da nikoga taj refren nije toliko iziritirao, a danas se organizuju da spreče tu paradu.

maja uzelac i jovana gligorijević

MAJA UZELAC: A usred celog tog konzervativizma oni slušaju Seku Aleksić, Stoju i te žene koje šetaju gole po sceni, a njihove devojke se oblače po ugledu na njih i idu tako na splavove i odatle navatavaju neke sponzore na miniće. U tim minićima i dolaze. Koja je to vrsta konzervativizma u pitanju?

STEVAN FILIPOVIĆ: Mislim da sam u prošlom odgovoru odgovorio na to. Pitanje je koja je dominantna ideološka matrica u jednom društvu. Ako tad nije bila, a sad jeste ta desničarska koja podrazumeva homofobiju, onda je sasvim razumljivo zašto se na taj način ispoljava sada i zašto su te generacije sada takve.

Drugo, postoji taj sistematski urbicid koji se dešava jako dugo. Pri tom ne mislim samo na bukvalno gradsku populaciju, nego na sve što to podrazumeva. Postoji ogroman broj ljudi koji je otišao, i što Maja kaže – odlazi i dalje, možda i više sada. Našoj generaciji u bilo kom razgovoru je sasvim normalna i legitimna tema da li ćeš da odeš iz zemlje. To je potpuno ludilo. To je potpuno šizofrena situacija da vi svaki treći dan pričate s nekim prijateljima o tome da li će neko da ode iz zemlje.

DIMITRIJE VOJNOV: Izvini, samo, imamo danas u evropskim zemljama masu deklarisanih homoseksualaca koji su u desničarskim partijama. Setimo se Fortajna koji je koncipirao svoju desničarsku, gotovo rasističku partiju na principima toga da su prava homoseksualaca jedna od zapadnih tekovina koje treba braniti. Imaš i kod nas desničare koji se nisu ofirali. Ali, s druge strane, imamo konzervativce. Jedno drugo ne podrazumeva. Ja se ne bih opterećivao. Mislim da je homofobija ovde prosto povezana, između ostalog, upravo sa tim poniženjem koje dnevno postoji na nivou celog društva, koje oni u tim društvima nisu imali. Amerikanci imaju nad kim da se iživljavaju i homoseksualci su sada deo zajednice, potrošači kao i svi ostali. Ali oni kad hoće nad nekima da se iživljavaju, imaju Iračane, imaju ovoga, imaju onoga, imaju nekoga ko je slabiji. Tako je i sa svim drugim zemljama. Kod nas to ne postoji. Kod nas su, nažalost, homoseksualci izvukli deblji kraj, ma koliko to žalosno zvučalo, iako zapravo oni sami nisu krivi za to.

STEVAN FILIPOVIĆ: Mislim da ne može da se povlači paralela. Ja kad sam rekao desnica, mislio sam na našu desnicu sa svim njenim specifičnostima. Mislim da postoje velike razlike između onoga što te podele znače u odnosu na Ameriku, Evropu i onda u odnosu na Srbiju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net