foto: tanja stanković

 

Konopac

Prvi koji pamtim bio je razvučen preko celog dvorišta, po širini. Jednim krajem pričvršćen za našu, a drugim za komšijsku kuću, našem dvorištu okrenutu leđima, bez ijednog prozora sa te strane. Ne sećam se da je ikad pukao. Ali, jednom je iz zida ispao klin za koji je bio vezan, baš na toj, komšijskoj strani. Prosto, izvukao se pod težinom mokrih peškira, koji su tiho i pokorno skliznuli u prašinu. To su isti oni peškiri zbog kojih se ljutila komšinica Verica. Tvrdila je da namerno peremo i čiste, da bi svi videli koliko ih imamo. Eto, jednom se i to obistinilo, kad smo ove, prašnjave ali čiste, morali da peremo ponovo.

Dakle, izvukao se klin i trebalo ga je ponovo ukucati. Odredili smo jednog muškog predstavnika za taj posao, dali mu čekić i poslali ga u dvorište. Još nije ljudski ni zamahnuo čekićem, ali vlasnica kuće se već stvorila tu, a mi smo virili kroz prozor i slušali dijalog koji kao da je ispao direktno iz neke od serija Siniše Pavića na koje smo se ljutili i tvrdili da nemaju veze sa stvarnim životom. "Šta to radiš?" "Sviram na klaviru." "Što mi razbijaš kuću?" "Nemam gde da okačim gaće." "Od vaše familije nema većih baksuza." "Nema, Mileva, i nemoj da tražiš."

Posle smo se preselili u zgradu. Tamo nije bilo konopaca za veš, ali je postojala zajednička terasa, na kojoj su na nekakvim metalnim konstrukcijama bile razapete čelične žice kojima ništa nisu mogli ni vetar ni mokri peškiri. Ali pavićevski dijalozi su se ponavljali jer su zaposlene žene imale nezgodan običaj da kače veš rano ujutru, pred odlazak na posao, pa su lupkale štiklama i budile komšiluk koji je živeo ispod: "Sad ću da zovem miliciju jer me budiš i televiziju da slika kako mi na krovu trupće mečka!"

Onda su lokalne vlasti zaključile da ravni krovovi nisu dobri, da se fasade krune, pa onima na najvišim spratovima stanovi prokišnjavaju. Umesto zajedničke terase na kojoj su nikle garsonjere i jednosobni stanovi, dobili smo zajedničku prostoriju za sušenje veša. Tamo je svako imao svoj konopac, pa smo mogli da optužujemo jedni druge za odvezivanje, seckanje ili – najpodmuklije – stanjivanje konopca zapaljenom cigaretom, gotovo do kraja, ali nikako sasvim, nego da konačno pukne baš kad komšinica dođe i počne da kači veš. Pošto nikada niko nije uhvaćen da zaista seče nečiji konopac, pre će biti da su sve te štrange, žice, štrikovi i kanapi pucali sami od sebe, ili od upotrebe, ali, nema veze. Dobro nam je došlo kao povod za svađe sa komšilukom.

Kumina zgrada imala je genijalan sistem za sušenje veša. Između njihove i zgrade preko puta, na svakom spratu, razvučeni su konopci sa nekim sistemom za namotavanje, pa su žene iz zgrada kačile veš na istoj žici, namotanoj na točkić. Na stranu sad to što je čitavo naselje ličilo na cirkus sa svim tim gaćama, peškirima, jastučnicama i jorganskim navlakama razvučenim od prvog do šestog sprata dve zgrade koje su gledale jedna na drugu. Cela ta konstrukcija bila je idealna da komšinici preko puta pošalješ pisamce prikačeno štipaljkom za konopac. Ona samo treba da okrene čekrk i dovuče ga do svog prozora. Ili da joj doturiš prašak za pecivo, jer je baš sad podmesila kiflice i shvatila da ga više nema. Ali, niko to nije za takve svrhe koristio. Naprotiv, krajnje nemaštovito, koristili su mehanizam isključivo za kačenje veša. I, naravno, kao povod za svađu: "Pereš veš jednom nedeljno, a samo tri para gaća okačiš, štroko jedna?!"

Soba sa terasom u studentskom domu prava je blagodet jer to znači obezbeđeno mesto za sušenje veša. Pod uslovom da onaj ko je pre vas živeo u sobi nije odneo konopac. A jeste, sigurno, baš kao što je odšrafio i sve sijalice u sobi. Te dve stvari neće zaboraviti nikad, ali će zato ostaviti, na primer, kožnu jaknu ili neku drugu dragocenu stvar, pa će mesecima (nakon što mu uđete u trag i obavestite ga o zaboravljenom blagu) obećavati da će po nju doći. A to se nikada neće desiti. Sušenje veša u studentskom domu podrazumeva i pojavu primeraka muškog roda iz pasivnih krajeva, koji će, dok se čerečiš sa svojih 160 centimetara visine u pokušaju da okačiš veš, dobacivati sa okolnih terasa, fascinirani pogledom na ženske gaće. Ili na ono što im u kontrasvetlu liči na ženske gaće. Urlik iz mraka: "Ovo je kapa, volino napaljena!!!"

Pre neki dan mi je pukao konopac na terasi. Vratila sam veš u mašinu, oprala ga ponovo i nabavila onaj žičani sušač na rasklapanje. Može da stane na terasu, a može i unutra. Ne može da pukne, ne čerečim se, niko ne može da vidi šta kačim i da mi dobacuje i prebrojava gaće i peškire. I baš mi je nekako bez veze.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net