STUDIJSKI RAD: Na setu u Pinkovom studiju u Šimanovcima...

Film i biznis >

Snimati u Srbiji

U potrazi za povoljnim i jeftinijim uslovima, Holivud je odavno deo produkcije preselio u Istočnu Evropu. Srbija je tek od prošle godine zvanično pozvala strane producente da snimaju kod nas. Šta im se ovde nudi?

Svakodnevne vesti o snimanju rediteljskog prvenca Andželine Džoli, podsećaju da su i ona i njena ekipa sad mogli da budu kod nas a ne u Mađarskoj. Ali, letos je propala planirana saradnja između ove poznate glumice i Željka Mitrovića, vlasnika Pink Films International Studios (PFI), Pinkovog filmskog grada u Šimanovcima. Međutim, odmah posle ovog propalog posla (o kome je "Vreme" pisalo, vidi br. 1026) ostvarena su dva, pa se u Pinkovim studijima trenutno snima film Lock out u produkciji Luka Besona, a u pripremi je snimanje filma The Raven nezavisne američke produkcije reditelja Džejmsa Mek Tajga sa Džonom Kjuzakom u glavnoj ulozi.

Pinkov filmski grad u Šimanovcima pored Beograda jedini je studio ove vrste u zemlji (vidi okvir). Izgradnja je počela pre pet godina, a otvoren je 2007, nakon završetka prvih pet studija. Sada ih ima osam, a očekuje se i završetak Studija br. 1, najvećeg od njih. Zasad su to Dvojka i Trojka, sa 1824 kvadratna metra i visinom od 16 metara što zadovoljava izradu zahtevne scenografije. Trenutno je u njima centar ogromnog "svemirskog broda", prepun ekrana, kompjutera, metala, lampica – baš kao da je reč o pravom svemirskom brodu, a ne scenografiji u kojoj reditelji Stephen Saint Leger i James Mather snimaju film Lock Out. Izvan studija su "članovi posade", čekaju uz cigaretu da budu pozvani na snimanje. Ceo filmski grad izgleda kao scenografija američkog filmskog studija. "Namerno, trudili smo se da naši studiji odgovaraju američkim i zapadnim filmskim ekipama", kaže Barbara Sandić-Štetić, jedan od izvršnih direktorki u PFI, i najavljuje da će kad bude izgrađeno sve što je planirano, PFI imati sve što je potrebno za celokupnu produkciju filma.

PONUDA: U potrazi za povoljnim i jeftinijim uslovima, Holivud je odavno deo produkcije preselio u Istočnu Evropu. Tako je u Češkoj još sredinom devedesetih snimljen prvi deo kultnog filma Nemoguća misija sa Tomom Kruzom, zatim i drugi, a potom i Priča o vitezu, Narnija i slični blokbasteri, pa je već 2003. godine od snimanja stranih filmova državni budžet u ovoj zemlji bio uvećan za 270 miliona dolara. Na Češku su se zatim ugledale Mađarska, Rumunija, Slovačka, Bugarska i Ukrajina. Raznim pogodnostima, niskom cenom i dobrim uslovima za rad, privukle su holivudske i druge strane produkcije i bavljenje filmom pretvorile u unosan državni posao. Naime, svako snimanje je sigurna zarada za sredinu u kojoj se obavlja zato što svaka produkcija podrazumeva i prateće troškove, od plaćanja lokacija, opreme, automobila, benzina, hotela, restorana, mobilnih telefona, postprodukcijskih poslova i sličnih potrepština, a podrazumeva i zapošljavanje lokalnih filmadžija i onih koji to nisu. Konkretno, na svaki dolar utrošen za proizvodnju filma, izračunato je, potroši se još 2,5 dolara na ostale troškove.

Srbija je tek od prošle godine pozvala strane producente da snimaju kod nas, iako u tome ima i dugu i uspešnu tradiciju još od šezdesetih godina prošlog veka kada su ovde snimane brojne inostrane produkcije, a osamdesetih godina Srbija je bila druga evropska zemlja po broju koprodukcija i stranih produkcija. Tada je još bio aktivan Avala film, najstariji i još uvek najpoznatiji filmski studio u Srbiji. U njemu je od prvog filma, Slavice Vjekoslava Afrića iz 1947, do poslednjeg, Senke uspomena Predraga Velimirovića iz 2000, producirano 200 igranih, 400 dokumentarnih i oko 120 koprodukcionih filmova. Početkom devedesetih, Avala film postao je deo Jugoeksporta koji je od 2001. u stečaju. Od tada se priča da Avala film treba spasiti.

Pre dve godine je objavljeno da su dve američke kompanije zainteresovane da Avala film pretvore u Western film production, "kuću koja bi bila posvećena poboljšanju filmske industrije u Srbiji". Sastanak koji je tim povodom organizovan između Borisa Tadića i Roberta de Nira u Njujorku, ocenjen je kao važan za pokretanje filmske industrije u Srbiji, a Džoel Montgomeri, predstavnik jedne od dve zainteresovane američke firme, u intervjuu "Politici" je govorio o potencijalima Avala filma i Srbije koje je moguće usmeriti ka filmu, ali i o nameri da se uspostavi takozvano kreativno udruženje koje bi obuhvatalo sve procese filmske produkcije.

Slučajno ili ne, tek, uz pomoć USAID-a, pola godine nakon toga osnovana je Srpska filmska asocijacija, neprofitno udruženje firmi i samostalnih radnika filmske i TV produkcije s ciljem da promoviše Srbiju kao pogodnu i povoljnu lokaciju za snimanje filmova. Na sajtu SFA piše da oko 40 zemalja u svetu ima takve agencije, da od njih jedino SFA nije državna i da je jedina u jugoistočnoj Evropi. Član je Međunarodne asocijacije filmskih komisija (AFCI). Osnovalo ju je desetak filmskih firmi i frilensera, a sad ih je 61. Ana Ilić, izvršni direktor SFA, u razgovoru za "Vreme" kaže da su to svi iz industrije koji mogu i žele da rade produkcije sa inostranstvom, na primer: Art & Popcorn, Baš Čelik, Komuna, PFI Studios, Red Production, Viktorija film, Work in Progress, Zillion Film... Tokom jednog dana snimanja dugometražnog stranog filma u Srbiji, kaže Ana Ilić, državi ostane oko 100.000 dolara, prosečna TV reklama može utrošiti i više od toga, a najmanja produkcija znači priliv od 50.000 dolara nedeljno. Čak i malo zahtevan dugometražni film zapošljava oko 50 ljudi za samo snimanje, i blizu 500 oko snimanja. U SFA najavljuju da će do kraja ove godine ukupna zarada od stranih produkcija u Srbiji biti preko 23 miliona dolara. Poređenja radi, 2007. godine je iznosila – tri miliona.

POTRAŽNJA: Šta mi nudimo strancima? Kombinaciju niskih cena i kvaliteta. Snimanje u Srbiji je 15 do 20 odsto jeftinije nego u Rumuniji, 20 odsto nego u Mađarskoj i 40 odsto nego u Češkoj. Prema podacima kojima SFA preporučuje potencijalnim partnerima domaće filmadžije, zbir neophodnih stavki za produkciju u Mađarskoj je 17,073,210 dolara, a u Srbiji je manji za 4,731,684 dolara. U poređenju sa svetom, ušteda je još veća: da bi se snimio film prosečne produkcije u Los Anđelesu na primer, potrošilo bi se 22,2 miliona dolara, a u Srbiji 37 odsto manje. "Po takvim cenama, mi nudimo strancima da kod nas urade film od početka do kraja, i na prirodnim lokacijama", kaže Ana Ilić, izvršni direktor SFA. "Samo u Beogradu mogu da snime film u antičkom ambijentu, turskom, habzburškom, u ambijentu sovjetskog komunizma, u modernom, ako im trebaju velike reke imamo ih dve, blizu su i ravnice i planine i more, što im sve znatno pojednostavljuje posao. Naši ljudi znaju engleski, obučeni su i stručni, mi imamo scenografe i kostimografe iskusne u radu sa stranim produkcijama, a u našim studijima mogu da završe i produkciju i postprodukciju."

Osim u prirodnom ambijentu, stranac u Srbiji može da snimi film u Pinkovim studijima u Šimanovcima (vidi okvir), da koristi laboratoriju Cinelabs Belgrade, i da uradi postprodukciju u nekoliko studija. Poznati britanski glumac Rejf Fajns, završio je ovog maja u Beogradu snimanje svog rediteljskog debija, film Koriolan. U njemu su, pored stranih poznatih imena, glumili i Dragan Mićanović, Marko Živić, Danijela Vranješ, Slavko Štimac, Slobodan Boda Ninković i više stotina statista. Sudeći po Fajnsovim izjavama koje su mediji revnosno prenosili, bio je zadovoljan i lokalnom ekipom s kojom je radio i uslovima u kojima je radio, a naročito što mu je omogućeno da snima na 36 lokacija po Beogradu, pa i u Skupštini Srbije. Srpski producenti koji sarađuju sa strancima očekuju da će im Rejf Fajns biti najbolja reklama u svetu.

foto: tanjugSARADNJA: Ivica Dačić i Rajf Fajns

Mediji su objavili da je od 20 miliona dolara koliko je iznosio budžet Koriolana, za snimanje u Srbiji izdvojeno četiri miliona. Srpski producent Fajnsovog filma je Work in Progress, poslednjih godina najaktivniji u radu sa stranim kolegama. Pored dva filma koja se sad rade u Beogradu – The Raven i Lock out – bili su koproducenti na filmovima Braća Blum, Human ZOO, Distrikt 13 Ultimatum i The big picture – poslednja tri u koprodukciji sa Lukom Besonom, zatim naslovima Look stranger i Roadkill, iduće godine će biti završena italijanska TV serija u 12 epizoda pod naslovom Il commissario Nardone. Anđelka Vlaisavljević, direktor i vlasnik Work in Progress, u razgovoru za "Vreme" kaže da je sve dosadašnje projekte dobila uz pomoć svog agenta u Los Anđelesu, ali smatra da je izuzetno važno što postoji SFA zato što nas zbog toga u inostranstvu doživljavaju kao ozbiljnije partnere. Volela bi da nadležni i ostali kojih se to tiče u Srbiji shvate da organizovana saradnja sa strancima nije bitna samo filmu već i promociji Srbije: "Doskora me je glumac iz Amerike pitao: da li je Srbija Sibirija, a sad tačno zna i ko smo i šta se snimalo kod nas." Objašnjava da je film biznis, i da bi od njega "svi uključeni u izradu jednog filma, od filmskog studija, industrije drveta koje se koristi za scenografiju, radnji koje prodaju šrafove, hotela, restorana i taksija – država uopšte, imali više koristi kad bi se u Srbiji snimalo više filmova". Da mi imamo i opreme i kadrova za to, Ana Ilić dokazuje Columbijinim filmom The other guys koji je nedavno bio u bioskopima, za koji je naš Crater Studio radio specijalne efekte, kao i podatkom da su prošle jeseni u Beogradu snimane istovremeno tri inostrane produkcije i da je tada, uz domaće, bilo istovremeno angažovano oko 2000 filmskih radnika.

ŠTA FALI: Ako sve to imamo, šta nedostaje? Nemamo finansijske olakšice, takozvani poreski stimulans za snimanje strane produkcije koji imaju verovatno sve zemlje. Barbara Sandić-Štetić, jedan od izvršnih direktora u PFI, kaže da "Mađarska vrati filmskoj ekipi 25 odsto od novca koji je zaradila od njih, kako bi privukla i njih i druge da opet dođu. U SAD, samo dve države nemaju ovaj stimulans, a ostale se odriču od 20 do 45 odsto zarade. Koliko je to važno, najbolje ilustruje primer Češke. Oni su se prvi probili u ovom delu Evrope, snimili su velike i poznate filmove, a onda je pre nekoliko godina Mađarska uvela stimulans i strani producenti su prešli kod njih. Češka se tek ove godine oporavlja od toga." Anđelka Vlaisavljević objašnjava da ta olakšica nije nikakav poklon države: "Računica je prosta: Imate milion dolara, i država vam vrati ono što naplati kroz PDV i ostale poreze, odrekne se 200.000 dolara, ali ostalih 800.000 uđe u državu i dalje se vrti. Samo je, na primer, scenografija za film Lika Besona plaćena milion i po dolara. Moja kuća će ove godine zaraditi za državu oko 10 miliona dolara. Ali, ako ne dođu producent i njegov novac, nema šta ni da se vrti."

Pa ipak, bez obzira što nema poreski stimulans, Srbija je jeftinija od zemalja u okruženju barem 15 odsto. "To je tačno, ali nije dovoljno. Veliki producent neće da zbog tih 15 odsto rizikuje i dođe u Srbiju kad mu je sigurnije da ode u Mađarsku koja je i razvijenija od nas i članica je EU", kaže Anđelka Vlaisavljević. "Međutim, kad bismo imali 15 odsto olakšica, uz ovih već postojećih 15 koliko smo jeftiniji, producentu bi to značilo znatnu uštedu i odlučili bi se za nas a ne za druge." Vlaisavljevićeva podseća da je SFA imala podršku Ministarstva ekonomije a naročito SIEPA, Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza, pa se činilo da ćemo rešiti problem poreskih olakšica, ali onda su se pobunile kolege iz Upravnog odbora Filmskog centra Srbije: "Procenili su da je to trenutak da se obezbedi novac i za domaći film i predložili su da deo novca koji se vrati stranom filmu bude i za domaći, mi smo ih u tome podržali, ali posle toga je sve stalo. Moguće je da država treba hitno da odluči o mnogim zakonima, pa im film nije bitan. Šteta. Film je slatka zarada: ljudi dođu ovde na par meseci, potroše priličan novac, pa se posle opet vrate. Na svu sreću, još se vraćaju."

Francuski reditelj i producent Lik Beson je najbolji primer za to: Lock out je četvrti film koji snima u Beogradu. Srbiju je ove godine posetio veći broj stranih filmskih producenata kako bi razgledali lokacije i infrastrukturu za projekte koje planiraju da rade. Vrednost tih projekata je preko 360 miliona dolara. Moguće je očekivati da će se neki od tih projekata realizovati iduće godine.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

...zgrada PFI studija,... <br><br>foto: a. anđić
  • ...i kadar iz filma <i>The Brothers Bloom</i><br>

Intervju – Željko Mitrović,
vlasnik PFI Studios

Intervju – Željko Mitrović, <br>vlasnik <i>PFI Studios</i>

"VREME": Tvrdite da je po opremljenosti i veličini PFI Studios filmski centar Evrope. Zašto?

ŽELJKO MITROVIĆ: Svojim produkcijskim kapacitetima – osam izgrađenih studija (površine od 600 m2 do 1800 m2), kancelarijskim prostorom, apartmanima za glumce, šminkernicama, radionicama za kostim i scenografiju i sa terenom za spoljnu gradnju, PFI Studios ima veliki potencijal da postane preferirana filmska destinacija inostranih producenata. U toku je gradnja još jednog najvećeg studija površine 3600 m2, koji će imati i bazen za podvodna snimanja, što će pozicionirati PFI Studios među prvih pet najkompletnijih i najmodernijih filmskih kompleksa u Evropi.

Da li i po produkciji parirate evropskim filmskim centrima?

Do sada je snimljeno nekoliko inostranih projekata, a trenutno je snimanje naučno-fantastičnog filma Lika Besona zauzelo sve naše studijske kapacitete u trajanju od šest meseci. Sledi snimanje filma The Raven, koji se samo delimično snima u Srbiji a većinom u Mađarskoj, zbog nedostatka državnog finansijskog stimulansa. Nedvosmisleno sam siguran da bi Srbija imala godišnje devizni priliv od 300 do 500 miliona dolara od filmske industrije, a da ne pominjem otvaranje novih radnih mesta, publicitet i imidž zemlje, samo kad bismo i mi, kao i drugi, imali poreski stimulans. Neshvatljivo je zašto niko nije zainteresovan za brzo donošenje ovih propisa i zakona, imam utisak da sve to ima veze sa pričom o komšiji i kravi.

Koliko je PFI konkurentan na stranom tržištu?

Kompletna poslovna strategija zasniva se na visoko produkcionim kapacitetima i relativno niskim cenama, pa zato naš slogan glasi PFI: Top quality competitive prices.

S obzirom na to da je rizično osloniti se samo na strance i da domaća filmska proizvodnja nije velika, da li je investicija u PFI počela da se isplaćuje?

Mi smo pre svega orijentisani na inostrane filmske produkcije, pa je u skladu sa takvom strategijom i planirana studijska infrastruktura. To ne znači da je domaća kinematografija zanemarena, naprotiv. U proteklih nekoliko godina nekoliko domaćih filmova snimljeno je u našoj koprodukciji: Anđeli 2, Anđeli 3, Ivkova slava, Četvrti čovek, Čitulja za Eskobara i drugi.

Budući na to da vam je važan svaki inostrani projekat, zašto niste uspostavili saradnju sa Andželinom Džoli? Da li su tačne priče da ona i nije imala nameru da radi sa vašim studiom, već sa Work in Progress koji bi koristio usluge PFI-ja?

Tačno, Pink Media Group je bio planiran zbog svojih kapaciteta, te smo stoga i imali pregovore u sarajevskom restoranu Vinoteka. Na moju žalost, pregovori nisu uspeli a razlog takve moje poslovne odluke je poslovna tajna.

Da li ćete, kao što se priča, izgraditi filmski studio i u Bosni i u Crnoj Gori?

Infrastruktura koju imamo u drugim zemljama podrazumeva sinergiju u svim našim biznis kategorijama pa i filmskoj, što znači da već imamo izgrađene kapacitete koji mogu biti podrška glavnom produkcionom centru u Beogradu.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net