Teofil Pancic

nuspojave >

Baždarenje nostalgije

Današnju nostalgiju za socijalizmom mogao bi utažiti jedino vremeplovom; nekadašnju nostalgiju za kapitalizmom utaživao je i običan prelazak italijanske ili austrijske granice

U vreme onog socijalizma koji je već bio toliko (sa)zreo da će ubrzo postati truo, zabavljali smo se vicevima na temu nezadrživog napredovanja socijalizma kao svetskog (obaška i lokalnog) procesa, te svih nas u njemu. Jedan od mojih omiljenih bio je onaj kada Drug Tito dođe u neki grad – evo, recimo, Kragujevac – pa impresioniran uspesima socijalističke obnove i izgradnje te celokupnog boljitka radnih ljudi & građana, kaže: "Majku mu božju, kako se ovaj Kragujevac samo izgradio otkad nikad nisam bio ovdje!". Negde u taj žanr poigravanja sa mitovima glede dijalektike odnosa kapitalizma i socijalizma spada i onaj čuveni aforizam, Brana mu je Crnčević (od svih ljudi) autor: "Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uzeli nam sve".

Nemci (oni nekadašnji) su odavno otišli, a danas se mnogo više plašimo toga što Nemci (ovi sadašnji) neće da nam dođu, bar ne sa svojim konvertibilnim investicijama. Eh, bar da imamo more, kao Hrvati, pa da se krpimo sezonski! Ovako – mrka kapa. Nekadašnja socijalistička privreda (i štošta drugo), što revolucionarno oteta od buržoaskih narodnih krvopija i kulaka, što građena žuljevitim rukama pregalaca koji pevahu drugu Titu i Jovanki, sada leži u ruinama, izjedena sveopštom rđom, ganutljivom zastarelošću, kanibalskim ratovima i tranzicionom pohlepom, a novu, iznova kapitalističku, uglavnom nismo stvorili – osim ako ne mislite da su to jebene, sveprisutne banke, kojih će uskoro samo u Beogradu i Novom Sadu biti više nego pekara, a pekara već sad ima više nego stanovnika.

Sociolog Srećko Mihailović objavio je u Politici (od 16.11.2010) zanimljiv komentar po svemu sudeći još zanimljivijeg terenskog sociološkog istraživanja – u kojem je i sam učestvovao – na temu "komparativnog" odnosa građana i građanki Srbije prema tri sveže istorijske epohe: "Titovoj" (u koju spada i skoro cela decenija nakon fizičke smrti Maršala), "Miloševićevoj" i ovoj sadašnjoj, "demokratskoj". To jest, pojednostavljeno ali ne baš i netačno rečeno, o socijalističko-komunističkom, potom nacionalističkom i na kraju demokratskom (i neokapitalističkom) periodu naše novije istorije. Neću vas na ovom mestu zamarati (inače vrlo inspirativnim) detaljima. Suština je u ovome: u svesti i pamćenju građanki i građana, drugarica i drugova, braće i sestara, podanica i podanika, "Titov socijalizam" kotira se daleko najbolje, mada priznaju i to da se tada bezbeli nije baš razbacivalo građanskim slobodama, što kao da im retroaktivno pomalo smeta (s uočljivim naglaskom na "pomalo"); Miloševićev period stoji prilično loše, što je ohrabrujući pokazatelj zdravog otrežnjenja i civilizacijske evolucije, ali gle, i sadašnje, postmiloševićevsko vreme, kada se saberu svi parametri (uz poželjnu svest o svim zamkama mehaničkog sabiranja babadi i žabadi) stoji tek neznatno bolje od mračne poslednje dekade XX veka, a neuporedivo slabije od "zlatnog doba", prilično precizno lociranog u vreme zrelog jugosocijalizma.

U čovekovoj je naravi da mu sadašnje muke uvek izgledaju ogromnim i nepremostivim, a one nekadašnje, što su udaljenije u prošlosti, čine mu se sve manje strašnim, ako ne već i sasvim smešnim. Ta, nemamo li skoro svi nekakav oholi ironično-pokroviteljski odnos prema sopstvenim mladenačkim mukama, strastima i zabludama, mada nam tada sve to što smo preživljavali nije bilo baš nimalo smešno?! Slično je i sa političko-ideološkom nostalgijom. Naime, tim smo dobom baš nekako zadovoljni sada, ali dok je trajalo, malo je ko iskazivao zadovoljstvo, ne računajući one kojima je javno iskazivanje sreće bilo partijski i društveni zadatak. Naprotiv, da sam dobio samo po dinar svaki put kad bih u svojoj široj okolini registrovao neki škrgut nezadovoljstva, sumrak socijalizma dočekao bih mnogo bogatiji od bilo kojeg jadranskog gostioničara iz "veselih osamdesetih"... I tada je, dakako, bilo mitova o zlatnom dobu: jedni su ga smeštali u pretsocijalističko, "kraljevsko" vreme, drugi su se vraćali čak u Austro-Ugarsku, treći su (e, to je tek bio nesoj!) naricali za Rankovićem i Krcunom, i sve tako. Pa ipak, ako je današnja nostalgija za socijalizmom nešto u čemu je socijalizam svojevrsno vremensko Drugo, onda je tadašnje kukanje na socijalizam više bilo potuljeno uzdisanje za kapitalizmom i demokratijom kao prostornim Drugim. Prostije rečeno, po kapitalizam nisi morao da putuješ vremeplovom: bilo je dovoljno da pređeš italijansku ili austrijsku granicu. I vidiš radnje prepune svega i svačega, dobro odevene i uopšte dobro stojeće ljude koji na šarenoj televiziji i u svojim lepim kućama i stanovima slobodno raspravljaju o svojim predsednicima i premijerima i ostaloj kamarili, pa ih povremeno još i razjure i slobodno izaberu neke druge. Au, Bog te mazo! Kad će to, bre, kod nas?! Pre ćemo mi u kosmos nego u demokratiju... Doduše, osim kapitalističkog Zapada imali smo i em bedni em doslovno porobljeni socijalistički Istok kao takođe vrlo opipljivo i proverljivo prostorno Drugo: na Istok nismo išli toliko da se džekiramo svojim dolarima, markama, žvakama i farmerkama koliko da se uveravamo da kod nas, na kraju krajeva, "ipak i nije tako loše": uglavnom ne biju, uglavnom ideš gde ‘oćeš, uglavnom nisi gladan. Možeš čak i da gunđaš na Sistem tu i tamo, ali gledaj da to bude nekako uvijeno.

Kada bih "presuđivao" o mišljenjima građana (a što je po sebi besmisleno, priznajem), rekao bih da su prema "socijalizmu" preblagi, prema sadašnjosti prestrogi, a prema Miloševićevom periodu prilično realni. No, sve je to "odviše ljudski": ni sam nisam ništa bolji od njih, jer sam jedan od njih. Prema jugosocijalizmu u kojem sam odrastao vrlo sam ambivalentan: nerviraju me njegovi nostalgični slavitelji jer je previše laži i zaborava upisano u njihov diskurs, a opet, jedno vreme vrlo prisutno prostačko vređanje tog perioda – uz to, mahom iz tragično pogrešnih razloga – kod mene izaziva "advokatišuću" reakciju. Kako izaći iz svega toga? Pa, jedino tako da se, kako znamo i umemo, okanemo "pervertiranog lociranja nade" – kako je lucidno naziva Srećko Mihailović – u Bolju Prošlost, i da se prihvatimo odgovornijeg oblikovanja budućnosti, koja će takođe jednom nekome biti Bolja Prošlost, u to ne sumnjajte nimalo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net