Dnevnici Ratka Mladica (3) >

Pohod na Ankaru

Kuda sa 5000 leševa? Pošto "stinger", pošto "zolja", pošto Konjic? Ko je kome petokolonaš, a ko komandant?

Mada se to na prvi pogled nije videlo, godina 1993, a od početka rata u Bosni druga, bila je po mnogo čemu prelomna. Izgledalo je da je srpska strana praktično već dobila rat: koridor koji je povezivao Beograd, Banja Luku i Knin bio je probijen i utvrđen, više od dve trećine Bosne bilo je u rukama Karadžića i Mladića, a linije fronta relativno stabilne. Zbog sukoba Muslimana i Hrvata, koji su izbili na proleće te godine, i sama ideja Bosne i Hercegovine kao zajednice tri naroda počela je da izgleda beznadežno. General Momir Talić, komandant Prvog krajiškog korpusa sa sedištem u Banja Luci, raportirao je Mladiću da je moral u njegovoj jedinici "odličan". "Vojnici su spremni da krenu na more, na Ankaru ako treba", referisao je Talić.

Već malo pažljivija procena otkrivala je da je, što se Srba tiče, situacija daleko od idilične. Kombinacija velike vatrene nadmoći i sna o Velikoj Srbiji nagnala je Mladićevu vojsku da zauzme mnogo više teritorije nego što je mogla da odbrani. Linija fronta bila je preduga, opljačkana i etnički očišćena zemlja nije mogla da hrani vojsku, i ona je počela da se osipa. Mladićevi dnevnici otkrivaju da je prosečna popunjenost brigada te godine spala na oko 60 odsto, a prosečna starost boraca bila je između četrdeset i pedeset godina. Municija i rezervni delovi počeli su da nedostaju, a i majčica Srbija, izložena ekonomskoj blokadi i sankcijama, počela je da škrtari. Mladić je od Miloševića uporno tražio da se dezertere pohapsi kako bi silom bili dovedeni na front. A kad je o moralu reč, Prvi krajiški korpus se u septembru 1993, umesto da krene na Ankaru, pobunio protiv vojnih i civilnih vlasti i general Talić je jedva spasao glavu. Karadžić i Mladić su na jedvite jade smirili pobunjenu vojsku, a iz dnevnika se vidi da su se međusobno sumnjičili da stoje iza pobune.

Sve više se otuđujući od političkog vrha Republike Srpske, Mladić je polako počeo da sebe doživljava kao političara, i to se iz beležaka sve jasnije nazire. Postepeno je prestao da se usteže od političkih analiza, kako u javnim govorima, tako i na zatvorenim sastancima. Petog maja 1993, Mladić je u Skupštini RS na Palama održao govor kojim je ubedio poslanike da se izjasne protiv Vens-Ovenovog plana za Bosnu. Nažalost, tog govora nema u dnevnicima, Mladić tog dana samo navodi da je "sve snimljeno i zato nisam vodio pribelješke".

"RASPAMETI": Ratko Mladić (gore) i civili u Sarajevu

GUSLE I LEŠEVI: Ilustrativan je sastanak Mladića sa Viktorom Andrejevom, savetnikom za civilna pitanja UNPROFOR-a (videti prvi nastavak feljtona) 15. maja 1993. Na tom sastanku Andrejev je čestitao Mladiću što je odbio Vens-Ovenov plan, a zatim se upustio u geopolitičku analizu i savetovao Mladiću da ostane uporan dok od Zapada ne dobije bolju ponudu. "Viktor, moraću Vas uzeti za savetnika, slab sam u politici", šeretski kaže Mladić, a Andrejev, prema zapisu odgovara: "A, generale, vi ste u politici Veri gut, ekselent, podiže palac, Vi samo tako kažete, a super ste." Istog meseca, na sastanku vojnog i političkog vrha RS, Mladić je veoma osorno reagovao na kritike koje su iz Karadžićeve vlade, pa i iz Ministarstva odbrane, upućene na račun vojske: "Ne može se MO (Ministarstvo odbrane) baviti organizacijom guslarskih večeri, a o opremanju vojske i stvaranju zaj. uslova za odbranu da se ne razmišlja", kaže Mladić. "Mnogi su uticajni pojedinci i faktori preuzeli funkciju MO što se tiče finansiranja Vojske i njenih potrebaSada se čuju kritike na račun pojedinih paravojnih komandanata. Napredovali smo, gospodo, u odnosu na dan kada su pojedinci iz najviših organa vlasti nosili njihove bedževe na reveru i slikama ukrašavali kancelarije i svoju decu!"

Dvadeset sedmog maja 1993, na sastanku sa oficirima Prvog Krajiškog korpusa, za reč se javlja izvesni pukovnik Bogojević i Mladiću saopštava sledeće: "Pre 4-5 dana došao je Simo Drljača, načelnik SUP-a Prijedor, uputio ga je Ministar unutrašnjih poslova RS, a došao je u vezi rudnika Tomašica kraj Prijedora, gdje su oni zatrpali 5000 musl. leševa. Siguran sam da to svijet zna preko otpuštenih zatvorenika. Drljača je došao da to utrapi nama, a oni bi da se toga rješe (spaljivanjem, mljevenjem ili na neki drugi način). Tu ima svakakvih leševa, u to su uvukli Subotića (ministra odbrane RSprim. D.A.). U timu je bio Drljača, on je bio nosilac i dok se to radilo. Tu je na sastanku bio gen. Subotić, Arsić, Drljača, ja i Matijević Mile iz SUP Banja Luka. Molim vaš stav." Mladić pod međunaslovom "MOJ STAV" ispisuje sledeće: "Kako su ih oni pobili, tako neka se njih reše, a treba pokrenuti istragu u vezi sa ovim slučajem i čuvati dobro podatke da ne dođu u ruke nepozvanih lica."

PITAO MLADIĆA KAKO DA SE REŠI 5000 LEŠEVA: Simo Drljača

Nije poznato da li je ikakva istraga o pomenutoj masovnoj grobnici pokrenuta, ali "nepozvana lica" su do podataka ipak došla: naš list je o masovnim grobnicama u rudnicima kod Prijedora pisao još 1996. ("Tajna rudnika Ljubija", "Vreme" br. 275). Simo Drljača, "nosilac radova" u Prijedoru i okolini je 1997. ubijen prilikom pokušaja hapšenja na osnovu haške optužnice, a general Subotić je 2006. svedočio u Hagu protiv Momčila Krajišnika. Sada živi kao vojni penzioner u Banja Luci.

USTAŠE U NJIVICAMA: Tokom leta 1993, sukob između Armije BiH i Hrvatskog vijeća obrane u srednjoj Bosni i u Hercegovini žestoko su se rasplamsali. Mladiću je zbog toga veoma drago, što u više navrata beleži u dnevnicima. Tu počinje trgovina: VRS u nekim područjima podržava muslimanske, a u drugim hrvatske snage, kako bi se sukob što više zaoštrio. Mladić 8. jula, na sastanku sa Karadžićem, Životom Panićem i Slobodanom Miloševićem od predsednika Srbije dobija sledeće upozorenje: "Ne bi trebalo davati preveliku podršku Hrvatima da se ne bi ustabilili u srednjoj Bosni". Karadžić, međutim, smatra da je podrška snagama HVO jedini način da se Muslimani prinude na pregovore. "Ne bih ja išao na presecanje Muslimana na dve autonomije", odgovara Milošević. "Mi smo ih sve nudili Hrvatima, a Tuđman je rekaoUzmite ih vi."

Istog dana Mladić se u Njivicama tajno sastaje sa Milivojem Petkovićem, komandantom bosanskih Hrvata (sudi mu se u Hagu za ratne zločine). Pada dogovor da u Kiseljaku, hrvatskom uporištu blizu Sarajeva, srpska vojska isporuči HVO-u veću količinu oružja i municije. Prema beleškama, Mladić je u zamenu za naftu i novac Petkoviću isporučio 750.000 metaka, razne vrste granata, "zolje" i kinesko protivoklopno oružje "crvena strela". Na Mladićevo veliko razočarenje, međutim, Hrvati ne mogu da mu zauzvrat daju američke protivavionske rakete "stinger", koje mu trebaju zbog sve intenzivnijeg nadletanja NATO avijacije preko srpskih položaja. "Stindžeri se uopšte ne mogu naći", zapisuje Mladić u dnevnik, "aliIgle’ (ruske rakete) se mogu nabaviti."

Kao naknadu za predato oružje, Mladić obećava da će pustiti oko petsto zarobljenih Hrvata iz logora Manjača, i prima novac: 1.190. 000 nemačkih maraka u kešu, plus oko osam miliona preko računa. Bosanski Srbi i Hrvati se i politički zbližavaju: Mladić i Petković se dogovaraju da se već sledeće nedelje, opet u Njivicama, tajno sastanu Karadžić i politički lider bosanskih Hrvata Mate Boban.

Kao što je Džozef Heler maestralno objasnio u Kvaki 22, trgovina sa neprijateljem nije neuobičajena pojava u ratu, ali u Bosni je to poprimilo takve razmere da bi se slobodno moglo reći da je tamošnji rat, kad nije bio pljačka, dobrim delom bio trgovina drugim sredstvima. Koliko su tamnošnji gospodari života i smrti bili cinični vidi se iz sledeće Petkovićeve rečenice koju Mladić zapisuje: "Ja bih najprije da odbranim Fojnicu, Kreševo, Kiseljak i da se spojim sa Busovačom. Vi gurnite topove malo napred i neka ginu oni moji iz Travnika, ionako nisu ratovali." Sem toga je dogovoreno da se zajednički zauzme Konjic i da se mašine iz tamošnje fabrike podele pola-pola. Mladić je prezadovoljan postignutim dogovorom. Desetak dana kasnije, kada preko belgijskog generala Brigmana dobija pozdrave od Petkovića, Mladić krupnim slovima zapisuje: "Pokleknule ustaše."

PETA KOLONA: U međuvremenu, sa Zapada se sve češće čuju preteći tonovi zbog ponašanja Srba u ratu. U avgustu 1993, na sastanku Vrhovne komande, Karadžić upozorava Mladića: "Vlade na Zapadu gube rejting zbog pasivnog ponašanja u Bosni. Zvanično nam je saopšteno da je odluka o bombardovanju Srba donesena. Udariće nas ako nešto ne uradimio." Naređuje da se opsednutom Sarajevu puste voda, struja i gas i da se otvori put humanitarnim konvojima. "Ni jedna granata ne sme pasti na Sarajevo", kaže Karadžić. I zaista, stisak oko Sarajeva je mesec ili dva malo popustio, ali je bombardovanje intenzivirano čim je postalo jasno da NATO nema ozbiljnu nameru da udari na bosanske Srbe.

U septembru dolazi do neprijatnog iznenađenja kada vojnici Prvog krajiškog korpusa dižu pobunu i zauzimaju strateške objekte u Banja Luci, tražeći hitan obračun sa korumpiranim lokalnim vlastima i ratnim profiterima. Pobuna je brzo smirena bez krvi, ali je pojačala jaz između vojnog i civilnog rukovodstva. Na sastancima Vrhovne komande Karadžić traži drastičnu reorganizaciju vojske kako bi se ona stavila pod političku (njegovu) kontrolu, a Mladić to odbija i optužuje Karadžića da ruši ugled VRS i obaveštajno radi prema vojsci, to jest da špijunira njegove oficire.

U Beogradu dolazi do nove kadrovske promene u vojsci: general Momčilo Perišić, koji je zajedno s Mladićem ratovao u Zadru i Mostaru, postaje načelnik Generalštaba umesto Živote Panića. Uviđajući da Srbija tone u sve dublju krizu zbog sankcija i izolacije, Milošević u nekoliko navrata okuplja vojnopolitički vrh bosanskih Srba. Na sastanku kod Miloševića 24. septembra, kome prisustvuju Perišić i Mile Novaković, komandant Vojske Srpske Krajine prema Mladićevim beleškama, Milošević kaže sledeće:

Deo unutrašnjeg neprijatelja je peta kolona, koju programira strani faktor. Izazivaju konf. od manjih jedinica do ponašanja u Skupštini... Najopasnije su one koje su zaodenute u patriotske oblande (Radikali i Šešelj). Napadi na vojsku su napadi na državu. Ko je protiv vojske je protiv nas i to tako treba definisati.

U Krajini sve treba staviti pod subordinaciju. Eliminisati rovite delove odbrane i po cenu otpuštanja i hapšenja dela koji rovari.

Sve planove praviti kao da rat neće stati, a na pol. planu raditi da do mira dođe.

Ja sam sa Tuđmanom dugo razgovarao, on je politički glupak, ali je u teškoj situaciji... Ako mu pustimo Maslenicu i omogućimo komunikaciju obodom, izbićemo mu adut da je Dalmacija ostrvo.

Ako dođe do mira u Bosni imaćemo sledeće probleme: UN će tražiti prisustvo na prostoru RS što ćemo mi odbiti... Mladić mora da predvidi kao rezervu dovoljno jake snage za upotrebu u RSK i da budu u funkciji zaštite RS i RSK. One treba da budu dovoljna pretnja ustaškim snagama...

Bosanska rep. nema izglede na trojan sastanak, vrlo brzo će nastati promene. Računamo na tuzlanski basen sve do Zenice, kao i dolinu Neretve, što sad ne možemo reći Hercegovcima. Abdić ide na povezivanje sa Hrvatskom.

Sada moramo postići konačnu verifikaciju RS, koja je oko 28.000 kv. a to su dve Slovenije. Mi smo faktički jedna država, u ovom trenutku neformalna. Moramo imati političku, vojnu i bezbednosnu koordinaciju. Trougao politički, vojni i civilni mora da funkcioniše..."

Iz gore navedenih, kao i iz drugih Mladićevih beleški o susretima sa Miloševićem, jasno proizlazi da ja predsednik Srbije, protivno tada važećem Ustavu, direktno komandovao ne samo Perišiću, nego i Mladiću i Novakoviću. Nijedan od njih ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje tu Miloševićevu ulogu. Na istom sastanku, Milošević usvaja dva Mladićeva često ponavljana zahteva: da se svi oficiri VJ rodom iz Bosne koji odbiju da ratuju pod Mladićevom komandom otpuste, i da se na osnovu spiska iz Crvenog krsta Srbije pohvataju vojno sposobne izbeglice i pošalju na front.


(nastaviće se)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net