Lilićevo detstvo i iunost’ neobrađeni, život Milana Milutinovića naučno i umetnički takođe neistražen – naše istoričare i naše cvajgove čeka ozbiljan posao

Sam se čudim koliko malo znam o predsedniku, o Titu smo znali sve, o biljnom i životinjskom svetu u reci Sutli i oko nje, učili smo da je zloupotrebivši prisustvo nezvanih gostiju na svoju ruku, kao mlađi maloletnik, izvukao iz salamure svinjsku glavu čuvanu za Roždestvo Hristovo i obario je običnog radnog dana.

O njegovom najslavnijem, ili makar najozloglašenijem nasledniku znalo se kudikako manje. Ako je Srbija velika tajna, a jeste, ja ću biti još veća, rekao je Sloba, i zaista, proći će koliko godina njegove blagoslovene vladavine pre nego što ću negde ugledati njegovu vojničku sliku koja je krasila izlog u centru Zadra, ili pre nego što ću u američkom magazinu videti kako mu stoji džemper ručno ispleten na obroncima Zlatibora. Strogo civilni i miroljubivi karakter svoje vladavine Milošević je naglašavao civilnim odelima, nikad se, za razliku od Bore Jovića ili pok. Bakočevića, nije pojavio kao oficir; Tita pak nikad nije napustila ljubav prema uniformi i predstavljao je naizmenično sve rodove JNA, kao parus odinokii beli se u admiralskoj uniformi, sutra se već plavi kao avijatičar, preksutra je pak lovac, potom opet radnik u plavom mantilu, za malenim strugom u vlastitoj radioni, zametku male privrede).

Koštunica je, kao i u mnogo čemu drugom, udario Slobinim modnim putem, jednom je doduše pozirao sa kalašnjikovim i to mu je preselo, doktor Kalašnjikov pa doktor Kalašnjikov, otad se slika nenaoružan, goloruk, oslonjen na vladavinu prava i na pravednost ciljeva kojima se posvetio. Da, na slici sa promocije Kusturičine knjige sede Matija, pa Manojlo zvani Manjo Vukotić, i na kraju stola, netipično zavaljen unazad, u majici sa kratkim rukavima – Koštunica! Pogledam malo bolje, nije doktor Koštunica, nego doktor Karajlić! Da nije ove slike i da me vid upravo borhesovski na napušta, ne bih ni znao koliko su osvedočeni šeret i institutlija trajno ožalošćen zbog kidanja petnaest odsto našeg tkiva nalik jedan drugome: ako se bude snimao film o vođi DSS-a, a čije zasluge zar su manje od Maradoninih, dr Nele može da igra Koštunicu.

Dok je Milošević još bio na vlasti, sanjao sam da budem njegov biograf, da mi ustupi stare fotografije koje ima, da razgovaram sa svim njegovim bližnjima, znancima, drugovima iz komšiluka, osnove škole, gimnazije; planirao sam, ako je to još u školskoj arhivi, da dođem do njegovih pismenih zadataka, do karakteristike koju su o njemu zapečenu poslale starešine JNA...

Lilićevo detstvo i iunost’ takođe su neobrađeni, život Milana Milutinovića naučno je i umetnički takođe neistražen, naše istoričare i naše cvajgove čeka ozbiljan posao, o predsedniku pak Tadiću štošta se zna već sada: kao beba vožen je u drvenoj dvokolici po baščaršijskoj kaldrmi za koju je nacrt dao turski vezir, a kamenje je iz pritoka Drine i same Drine dovlačila sirotinja raja, fotoaparatom marke "Zenit" ta su drvena kolica ovekovečena i predsednik je lično primetio koliko behu neudobna i neprilagođena potrebama posleratne i bilo koje druge novorođenčadi.

Kao šef države nije Tadić udario ni Titovim ni putem ostalih predsednika: rado doduše, kao i Tito ide na smotre (jedan poslenik pisane reči napisao je: ono što je za Koštunicu litija ili proslava Prvog srpskog ustanka, to je za Tadića smotra, bilo garde, bilo redovne vojske), ali se tamo pojavljuje u replici vijetnamke te među oficirima i vojnicima izgleda kao Čerčilov sin u poseti jedinicama NOP-a.

O Titu su pričani vicevi ("Čujem, drugovi, da je kod vas u Zenici nepismeno pedeset posto, a ja bih volio da je obrnuto."), on sam takođe je umeo da improvizuje (na dugom putovanju u jednu afričku zemlju neko iz njegove svite razveze kako je kolonijalizam kraj sve svoje pokvarenosti, makar i vođen neprihvatljivim krupnosopstveničkim interesima, tamo sagradio mostove, pruge, doneo vakcine, Maršal puši cigaru i sad bi se reklo kulira, sutradan svečana večera kod domaćina, a Tito će sa čašom u ruci: "Ima i dan-danas onih koji će kazati da vam je kolonijaljizam dao te ovo te ono, željeznicu, be-se-že, ništa vam imperijaljizam nije dao i ja vam čestitam što ste ga srušili..."), uglavnom, posle prilične pauze opet imamo vladara sklonog šali. Predsednik Tadić budi se Severinom, to se prepričava toliko da je drugi detalj iz biografije ostao u senci: splitskoj, pretpostavljam lučkoj kapetaniji je budući predsednik Republike Srbije svojevremeno bio predao molbu da ga uzmu za svetioničara, ovo kao ono što se priča da Pavaroti u Narodnom pozorištu nije položio audiciju za hor: Tadiću je rečeno da će prednost imati oni koji znaju štogod o strojarstvu, doklen poznavanje ljudske duše nije od presudne važnosti za to radno mesto.


&


Voleo bih da vidim predsednikovu molbu sa taksenim markama SFRJ, znam kakav je rukopis haškog begunca, a predsednikov rukopis pa čak ni potpis ne znam kakav je, rado bih pročitao i motivaciono pismo – zašto sebe smatram doraslim tome kreativnom zanimanju, na kom ostrvu vidim sebe za dvadeset godina, kuda ide savremeno svetioničarstvo... Da je tada bio primljen za naučnika kod Grge na Lastovu, ko može reći šta bi i sa predsednikom i sa nama danas bilo – nije li neobično saznati da je nekakav sekretar, sada uveliko umirovljen, ispisao ponajlepše stranice naše povesti?

Koja niko ne zna kakva bi bila da se predsednik latio lanterne i žigica. Blaženo nesvestan da se u jednome skromnom uredu rešava ne samo karijera jednoga mladića nego budućnost Srbije i celog regiona, šta li sam radio tog letnjeg dana osamdeset prve?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net