Rođendan

Kao i svi jubileji, rođendan je događaj sumnjiv i upitan. Kakve to veze ima što se neko rodio pre baš toliko godina, čak okruglog broja, recimo dvadeset? Moje iskustvo na tu temu melanholično je: dok si klinac, rođendani se uglavnom – ma skroz! – svode na zabavu roditelja i njihovih prijatelja; kad odrasteš, jedva da se poneki tiče baš tebe i polako postaju sve veća gnjavaža i smaranje. U zlatnoj jeseni mog dugog i zanimljivog života rođendani su mi postali košmar: još samo treba da me podsećate, kao da ne znam koliko sam omatorio...

Kad sam bio klinac, dakle, te sam rođendane iščekivao uzrujan i nervozan; odmah posle Nove godine, razumete već. Onda je moja mama insistirala da novogodišnja jelka ostane do mog rođendana (4. januar), pa i do Božića – kad je već tu i to. Kao svaki klinac, od rođendana sam očekivao poklone; ostalo me nije zanimalo, ali je roditeljima bilo važno. Pokloni su po pravilu bili ispod mojih očekivanja – osim knjiga, što je neka uteha, kad čovek pogleda. Ali su se zato svi drugi sjajno proveli na mojim rođendanima. Nije da se nešto žalim: moji roditelji družili su se sa dragim i zanimljivim ljudima i provod je uvek bio dobar. Dve stvari su mi smetale: sendvičići moje mame koji su suviše mirisali na paštetu od srdela i okolnost da su se te žurke oko MOG rođendana vukle do nedoba, a meni se, slavljeniku, spavalo strašno.

Posle, kad sam odrastao i to, rođendani su i dalje bili gnjavaža, povod da se neko drugi provede umesto mene. Kao da je meni milo što sam napunio tolike godine; znam to i sam, bez njih; kao da je to sad neko dostignuće što je magarac omatorio za još jednu godinu...

Dobro: jeste slatka uteha bila kad čoveku njegova dečica onako lepo i bezazleno čestitaju rođendan; pa dragi prijatelji; pa voljena žena. To je lepo. Ne znam; valjda ljudska priroda traži taj neki oslonac u datumima, godišnjicama dobrog i lošeg, jubilejima i ostalim podsećanjima na prolaznost. Ima tih nekih datuma koje nepogrešivo pamtim, ali oni se odnose na događaje ne baš najprijatnije: kad mi se – Božjom milošću, bez moje zasluge – desilo da ne izgubim ludu glavu, na primer, ali to je druga priča.

Kad ovaj spis dođe u vaše ruke, čitaoče moj mili, mi ćemo se spremati da proslavljamo 20. rođendan vašeg omiljenog lista (za koji se nadam da ga kupujete!). I taj je rođendan – makar i o papiru koji trpi sve bila reč – nekako nalik na moje lične rođendane. Sad, kad se setim, prvi rođendan "Vremena" jedva i da smo primetili u onom haosu od oktobra 1991; samo smo slegli ramenima i rekli sebi – dobro smo pretekli, idemo dalje. Tako je uglavnom, bez ikakve pompe i slave, bilo i dalje. Sećam se živo da smo 500. broj, pred petogodišnjicu, našli da slavimo baš na dan operacije "Oluja", hvala lepo, a sve u neznanju, mada smo lepo slutili šta sledi.

Deseti rođendan jedini je – do sutra, ako Bog da – koji smo proslavili onako malo jače: tog 29. oktobra 2000. u SKC-u smo ugostili komplet ekipu koja se tu ukazala više zbog sebe, nego zbog nas (kao i na mojim klinačkim rođendanima; je l’ vam sad jasnije?). Bio sam vidilac Voje Koštunice te večeri, ej! Ali, takva su vremena bila. Dobro: nije da nam nije bilo lepo te oktobarske večeri 2000. Nekako čoveku – posle deset krvavih godina – dođe milo, ako me razumete. Posle smo slavili taj 1000. broj i to je bilo lepo, jer je bilo više nekako kamerno, u našoj kafani i bez mnogo gostiju koji bi došli zbog sebe, a ne zbog nas. Naučili smo se, u međuvremenu, da vlastima nije do nas; njima je do njih (a kad im je do bilo čega drugoga i bilo?). Mi mu tu nekako dođemo kao pojava simbolička: doći nama na rođendan je pod "chic", pod "muss", rekli bi Agrameri; eto tako, da se vidi i čuje, valjaće za nečega; jesu oni i ‘vaki i ‘naki, ali ipak... Već vidim da će se ukazati i oni kojima se nimalo ne sviđa šta mi pišemo, mada "Vreme" ne čitaju. Ali, pustimo sad to, ne budimo sitničavi. Lepo je kad neko oseti potrebu da vam čestita rođendan; nekako vas to razneži, a mi smo tome skloni, blesavi kakvi smo.

Dvadeset godina jednog nedeljnog lista je hiljadu trideset četiri broja; 1034 utorka kad se smrzavamo od straha hoćemo li postići. Pa, malo li je? Gubitaka u ljudstvu imali smo: Jug Grizelj, Draško Gagović, Uroš Komlenović, Stojan Cerović. Dejan nam je jedva pretekao, Teofila nisu dobro udarili štanglom, Duško Reljić im nije bio dovoljno zanimljiv pa su ga pustili kući, a Filip je umakao prisilnoj mobilizaciji Krajišnika – jedva. Ej, za dvadeset godina i 1034 utorka! A tek koliko smo se vukli po sudovima zbog tužbi slavne plejade lopurdi, zločinaca, lažova, spletkaroša i običnih idiota...

Ima taj rođendan – ipak, kad razmisli čovek – nekih prednosti. Dvadeset godina, a prošlo dok trepneš!

Ajde, dođite, čestitajte, dobro nam došli, ništa lično i bez uvrede, sve praštamo, rođendan je to, dvadeseti, nije mala stvar.

I, izvinite ako je nešto bilo, što kažu dobri ljudi kad vas ispraćaju iz gostiju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net