Osladilo mi se pisanje scenarija: "Istorija brabusa", true story, Slovenčev mercedes ukraden u Hrvatskoj Vlada Srbije poklanja predsedniku opštine, potonjeg sudbina službeno odvodi u tvrtku toga Slovenca koji auto prepoznaje kano Marko sablju mu očinu

Prekardašio sam odavno pišući o političarima kao podvrsti homo sapiensa koja je odavno narušila i ekološku ravnotežu i sam lanac ishrane, predlagao sam desetkovanje Narodne skupštine, ma koliko to svirepo zvučalo, pa da se drž. velikodostojnicima ne priznaju ni putni troškovi nego da oni od svoje plate obezbede kakav znaju podvoz, u svojoj gnevnoj mašti zatvarao sam skupštinske restorane nazivajući ih narodnim kujnama sa deset zvjezdica, krvca mi jurne u glavu kad čujem kako naši bivši predsednici primaju platu, kako imaju šofera, kabinete, šefove kabineta, kak ni v chem ne byvalo! Kao da je njihova vladavina bila istinski odraz volje stanovništva a ne Sl. Miloševića...

Pa opet, najčešće sam pisao o službenim kolima, zahtevao da država objavi knjigu "Ko je ko u služb. kolima" i da je besplatno razdeli stanovništvu, kao telefonski imenik (možda ovo čita i prof. dr primarijus načelnik dekan šef katedre potpredsednik Marić iz Nove Srbije pa će na TV Palmi kazati: "Običan, promašen čovek ne može danas da si priušti novo vozilo usled čega zavidi svima koji besplatno dobiju servo, ABS i električne podizače stakla" – pa dobro, ima tu nešto).

Posebno sam se u svojoj populističko-demagoškoj jarosti bio okomio na predsednike opština: šta bi se desilo da sutra svi sreski načelnici i opštinski oci ostanu bez službenih kola?! Predsednik opštine ima priličnu platu, neka na posao dolazi kako mu drago, peške, svojim kolima, autobusom, taksijem, rikšom, a ako baš mora na bratimljenje sa nekom opštinom u Srbiji ili inostranstvu, eno mu javni prevoz koji dabome opet sam plaća, a taj će mu se trošak pozlatiti kad privreda zahvaljujući i tim njegovim putovanjima opet živne – koga će postaviti za predsednika opštine nego opet njega.

Prošle sedmice mi je sam život odgovorio da nisam ja baš toliko u pravu, nisu opštinski oci ti koji nauštrb stanovništva kupuju luksuzne limuzine, dobiju oni još kakav auto i na poklon, i bili bi gorki nezahvalnici kad bi dar prodali i za te pare okrečili obdanište, sproveli vodu u prigradsko naselje, kupili ogrev staračkim domaćinstvima i šta ti ja znam.

Evo šta se desilo svečanoj delegaciji ćićevačke opštine: radi bratimljenja sa odgovarajućom slovenačkom društveno-političkom zajednicom, ili produžavanja ranije zbratimljenosti, nema veze, ode na severozapad ćićevački konvoj odabranih, na čelu mercedes, pa jedan ne zna se kakav auto, ali skromniji od prvopomenutog i samim tim nekraden, te jedan kombi, isto nevažnih generalija. Slovenci primili naše kao rod rođeni, posete fabrikama, naprednim poljoprivrednicima, banjama, utanačen je uzvratni susret, i kad su naši, zadovoljni postignutim, pošli ća, eto belaja, vija ih neko sa rotacionim svetlima i sirenom, stojte, Srbi, da vam ne bušimo zimske gume koje za mercedes te klase zna se pošto su! Stanu naši, šta je bilo, predsednička limuzina ukradena, vlasnik, Slovenac, prepoznao je i ne hoteći lično da se sukobi sa srpskom delegacijom slučaj prijavio policiji. "Pa ovo nam je drugi put da smo u Sloveniji", kazali su naši, ogrezli u prezumpciju nevinosti, "da je auto ukraden osramotili bismo se još pre dve godine." I tako, policija zaviruje u broj šasije i motora, naši prebiraju po sećanju gde su sve dospeli vozeći se čista srca baš tim mercedesom, uspomenom na Vladu Srbije: "Išli smo u Makedoniju, u Nemačku, niko nas nije popreko pogledao..."

Kad je malko raspetljan mečkin rodoslov ispostavilo se da ju je kupio Slovenac (fabrička cena sto pedeset hiljada evra, sa opremom za kojom "brabus" angelski vopijaše možda je vredeo i celih dvesta hiljada), u Hrvatskoj mu je ukradu, Slovenac se potišten vrati vozom kući a medvedica kroz slavonske šume dospe u Srbiju, pravnu državu u kojoj nema vrdanja: carina oduzme auto građaninu Srbije koji plati još i globu 700 hiljada dinara, a plen odleži na parkingu carine neke tri godine, grehota božija, naši nisu našli vlasnika istinoga, vlasnik nije ni sumnjao na naše (nego je možda i razvio netrpeljivost naspram susedne Hrvatske), uglavnom ti Vlada Srbije, kao pravi domaćin, odluči da vozilo privede nameni, ne iznese ga na gnusnu licitaciju nego ga diskretno pokloni opštini: evo vam limuzina, kad negde otputujete da predstavite vašu opštinu kao razvijenu, bogatu, i štaviše luksuznu, a vi kad budu izbori ne zaboravite koja se koalicija setila vaše zabiti i vas lično...

Ćićevačka posada se nakon racije, šta će, razdvojila, jedni su prešli u kombi, drugi su zanoćili u pansionu: za dan-dva morala bi im Vlada Srbije kao vinovnik sekiracije poslati drugi auto iz svoje nepregledne riznice kako predsednik opštine ne bi spao na nekakav "Čazmatrans" ili "Niš-Ekspres". Mercedes se nakon srpsko-hrvatske odiseje skrasio u Sloveniji, e, slovenačka policija bi, po moemu, morala ići od karike do karike, aha, vi ste ukradenu limuzinu dobili na poklon od toga i toga, idemo pravac kod darodavca, odakle vama auto koji ste poklonili sve u svemu nerazvijenoj opštini, kako odakle, zaplenjen tu i tu, del. br. taj i taj, kroz to i to, odlično, šta ste sve učinili da dođete do pravog vlasnika i kako to da mu ne mogaste ući u trag?!

To bi bilo da sam ja šef policije u Murskoj Soboti, pa bi Vlada Srbije imala da se vrpolji i crveni, kao gođ i slovenački MUP koji krađu izgleda nije bio prijavio Interpolu.

Da sam vlasnik kola bilo bi još gore: tražio bih odštetu za duševni bol, za neizvesnost, za to što sam kupio drugi auto... – našao bi tim mojih advokata još štošta, da ne kažem tuštu i tmu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net